Zelena Soba

Pre deset godina, dobijem na poklon malu slatku cica-macu. Malu pufnicu, obicnu,  preslatku. Kad smo utvrdili pol i videli da je muskarcina, dobio je ime Djordje. Po onome;’Mazicu ga pazicu ga, zvacu ga Djordje’. Cerka moje drugarice, tad je imala sest godinica, prozvala ga je Djordjeta, iz samo njoj znanih razloga, tako je i ostao Djordjeta.

Brzo je postao vladar u nasem domu. Sve je bivalo podredenjo njemu. Bio je gospodin covek, pardon macak, nuzdu je obavljao u kupatilu u lavoru u koji sam cepkala novine (za bolje i ne sluze), da bi on zatrpavao minuli rad. Znao je ponekad da piski u kadi na onoj rupici za odvod vode. Sto se tice klope, bio je manijak, nikad sit! Ali nikad! Kupovali smo mu krekere za njega, imao je odlicnu porciju, ali kako ko krene u kuhinju, krece njegov trk i sirena od mjaooooooo. Kreten. Pricao je non-stop, kao da je zena, mada je i on dokaz da si muski vece pricalice od zenskihJ Kako udjem u ulaz zgrade (stan je na 4-tom), on zna da sam to ja i eto sirene mjaooooooo ( u prevodu;’gde si gladan sam’), kako otvorim vrata, to je slihtanje oko nogu i mjaooooooo, dok ne dobije krekere i onda me zaboravi (do sledeceg odlaska u kuhinju). Spavao je na fotelji, ali kad i kako, ne znam, ujutru je kod mene u krevetu, bilo na glavi ili pored na jastuku, covek spava sa mnom. Otvorim oci, otvara i on i pocinje kupanje njegovo, umiva se covek. Odgledam ja taj ritual i ustanem, krece sirena mjauuuuuuuuuuuuuuuu, gladan. Daj njemu da jede, pa umivanje i ostale moje egzibicije. Kazem ja, gospodar nase kuce. Zbog njegove halapljivosti, uveli smo pravilo da su vrata od kuhinje uvek zatvorena, a zbog nuzde od kupatila otvorena. Znao je pokojni cale da se zezne, pa je bivalo veselo. Sta ce covek, znao je da se jedna vrata zatvaraju a jedna ostavljaju otvorena, ali koja?! I, tako je Djordjeta uzivao u svom carstvu. Volela sam tog sinutog macka, mnogo, jer je bio blenta prava. Pored njega nisam bila sama, sa njim se uvek nesto desavalo…Zajedno smo i u ratu bili. Za vreme bobmardovanja, kako pukne bomba, Djordjeta se nakostresi i bezi ispod stola. Hrabrica mojaJ Mozda je to uzrok, nikad necu znati…

Jednog nedeljnog popodneva, posle rucka, mama je usla u kuhinju da opere sudove, ja u kupatilo da pokvasim magicnu krpu, da obrisem prasinu, dolazile mi gosce neke, pa nema smisla. Djoredjeta je pustio sirenu u kuhinji kao da nikad nije jeo, mama iznervirana vise, tupnula je nogom u patos i isterala ga napolje. Eto ga kod mene u kupatilo, ona sirena od mjauuuuuu pocinje, da dobija neki cudan zvuk. Popeo se na kadu i krenu zavijajuci ka meni, pitah ga; ‘Djole koji ti je?’, nastavio je, poceo da se nakostresuje I ulazi u lavabo, pomislih “najebacu, bez` napolje’, krenuh unazad i trk na ulazna vrata. Tu me je stigao, zaskocio, nakostren kao nikad do tad, ogroman (nisu u strahu velike oci), I poceo da mi zdere levu nogu, viseci na meni. Nisam znala sta da radim, gledam kako me grize u soku, bol ne osecam, ne kapiram ga….dotrcala je mama otrgla sa mene i zatvorla vrata. Nastavio je da divlja i da se dere i lupa na vrata, ostala sam na hodniku i tek tad osetila neopisivi bol, pogledah nogu iz koje je isla krv. Otisla sam kod drugarice, nisam znala sta me snadje, vidala mi je rane, bile su grozne, pozvah mamu, da vidim da li je ziva jbt, javila se normalno, kaze miran je, dala mu je krekere i onda mjaoooooooo, cuo mi je glas preko telefona  poceo da lupa po ulaznim vratima. Shvatila sam da mi povratka kuci nema dok je on u stanu, resio je da me dokusuri, a zasto, neznamo pojma. Stigle su mi gosce, sacekala sam ih napolju, sisla je i mama, pitasmo sve iz komsiluka da udju i izbace macku, niko nije smeo. Zvala sam brata da dodje da ga upuca, rekao mi je da sam luda, i nije dosao. Kako si sam kad si u sranju! Stojim k`o siroce ispred zgrade, iscepana, krvava, izujedana, molim sve ljude, cak i brata da mi pomognu, niko nista. Svi imaju preca posla.

Naidje, Faca siptar, ortak iz kraja, kaze ma hocu bre, nema frke, sad cu ga izbacim. On i keva su se popeli u stan, stavili ga u korpu za ves, zavezali je, Faca ga je odvezao ne znam gde. Zahvalna sam mu do kraja zivota, kad god ga sretnem, kazem ‘gde si spasitelju moj.’ Onda je na red dosla treska i pogled na koleno, koje je vec tada pocelo da lici na osrednji balon, a boliiiiiii u p.m. Aj u Urgentni Centar, sta cu, jedva sedoh u taxi, kuma sa mnom, ja u nervnom slomu, bolovima, tamo opaljeni doktor, neka zivi, nasmejao me posteno, pitao me sta to gajim u kuci “lepoparda, geparda, tigra?’ Ocistise mi ranu, dobih boce… preziveh.

Posle nekako prospavane noci, kako sam otvorila oci, poceh da placem, gde je Djordjeta, da li je jeo….keva je htela da me ubije. Pukla sam valjda bila (bila?).  Zvala sam veterinare pitala sta je moglo da bude uzrok sto me je napao macor. Kazu da je zato sto se nije pario. Kao da sam mu ja branila? Imam komsiju veterinara, kojeg sam pre dogadaja pitala, kako cu da znam kad je u teranju, rekao je osetice se po mokraci, zapisavace sve po kuci. Djordjeta to nije radio. Imao je 4 godine, ne znam koliko je to macjih, ali nije pokazivao znakove teranja. Znao bi komsija, ako ne ja. I na kraju ispade da sam najebala zbog parenja! E, to ti je da se ubijes, majke mi!

Imam jos uvek oziljke na kolenu od njegovih ugriza, cesto mi se ucini da ga ugledam, prisetim se nekih situacija, lepih, ali sve ovo ruzno je prekrilo te lepe, sasave, trenutke.

Patila sam dugo za njim, i sad mi nekako bude tesko kad se setim svega, pa se zapitam, da li ja volim i patim za onima koji me povrede? I , kako da verujem vise nekome, spavao mi je ceitri godina na glavi i izujeda me. U nasoj kuci, kucni ljubimci su od tad zabranjeni, more ni ribice u akvarijumu necu da drzim.

Eto tako to bese, storija o Djordjetu i meni.

Mislim, vidjamo se mi, jednom nedeljno bar na kafi, ali telefon je zakon. Cak imam utisak da se lepse ispricamo telefonom nego kad se vidimo. Ma nek zivi telefon, ne bih mogla bez njega!

Sa svima u miru zivim, a sa sobom se borim stalno , je deo istine…istine koju moje oko vidi.
A zivot ima vise pogleda, vise ociju.

Koliko boli onoga ko gleda a ne moze nista da vidi, ne zna sta i zasto gleda, a gleda iz ljubavi. Tada je i ljubav mala, jer je nemocna, i poprima razne oblike, od besa do odlaska. Koliko boli onoga kojeg gledaju, koji se bori sa sobom, nalazi preglasna objasnjenja za one koji ga gledaju, vide a ne razumeju, koje voli i od kojih se razlikuje. Mnogo prolaznih trenutaka se desi, i nista se ne menja. Neka rec, neka suza, obostrani ocaj i opet svakodnevnica. Deluje mirno. Povrsina. Skrama. Nikome se ne kopa, tezak i neizvestan rad, izveden po ko zna koji put, bez uspeha. Nada spava, niko je zalud ne budi, neko i ne veruje vise u njeno postojanje, privid traje, ponekad i zauvek.

Moje oko…lepo, zeleno, sebicno. Trazi za sebe, trazi oslobadajnje, trazi slobodu od sebe, trazi prokletu ljubav koja ce joj uzvratiti pogled, sa kojom ce krenuti od sebe.

Volim nesto a hocu da ga ostavim!?

Bila mu je ljubav skolskih dana, voleo je kao sto se moze voleti, tada, tom prvom pravom ljubavlju. Ona, bistra devojka, saskasta, zaljubljena u drugoga, sa gomilom drugarica oko sebe, uvek nasmejana, za njega najlepsa. Nije ga primecivala, nije ni znala da postoji, a on se trudio i nasao nacina da dodje do nje. Poljubio je jedne veceri ispred njene zgrade i krenuli su…On je bio najsrecniji na svetu, ona je popunila vreme. Nije joj znacio nista, posla je s njim da bi bila u drustvu njegovog druga u kojeg je bila zaljubljena. Bio je pazljiv, bio je dobar, voleo je kao sto se samo voleti ume. Ostavila ga je jednog dana, eto tek tako, bilo joj je dosadno. Patio je i cekao novu priliku i dobio je nakon par meseci, bio je raspust njoj je bilo dosadno, pozvao je da izadju, otisli su na Kalis i krenuli ponovo. Nadao se da ce ovoga puta ostati s njom, da ce ga zavoleti….ali..Otisli su zajedno na zurku, kod druga i ona je tad ugledala decka u kojeg se zaljubila sa ulaznih vrata. Ostavila ga je opet…i nastavila sa tim deckom. Pokusavao je, zvao je, nije marila. Bila je zaljubljena, volela je, kao sto je on voleo nju i povukao se. Otisao je u vojsku i slao joj pozdrave po svim ljudima koji je poznaju, otpozdravljala je i odlazila sa svojim deckom. Pozvao je da joj cestita punoletstvo, bila je gruba, odbojna i on je zacutao, nestao. Ona je ostala sa tim deckom, dugi niz godina….

Proslo je dvadeset godina od tada, svako je vodio svoj zivot, nisu znali nista jedno o drugome. Ona je bila sama, veza sa tim deckom od tada, je prekinuta, ona slomljena…Sedela je jedne veceri sa drugaricom i uz pivo se prisecala, tih nekih dana, i setila se njega. I shvatila da je jedini on voleo, onako cisto, iskreno…pivo je progovorilo iz nje i resila je da nakon dve decnije okrene njegov broj telefona, znala ga je napamet. Javio se i ona se zbunila, otreznila odmah…on je bio sokiran kada je cuo ko je sa druge strane zice. Rekao joj je tada da vise od decenije zivi u inostranstvu i da je slucajno u Beogradu i da moraju da se vide, ostaje jos dva dana. Rekao je da zeli da je odmah vidi, pristala je, naravno. Pocela je da se sprema kao siparica, ne znajuci sta je uradila, kako je izazvala sudbinu, sta sad da radi, on dolazi… Sacekala ga je ispred zgrade, gde ju je prvi put poljubio, izasao je iz auta sa osmehom na licu, uzvratila je osmeh, bila je cudna noc, njih dvoje posle dve decenije jedno pred drugim. Ostao je kod nje do jutra, uz pelinkovac su ispricali jedno drugom zivote u proteklim godinama. Bio je sam, razveden, bez dece, tamo u belome svetu. Bio je jak, bio je siguran, bila je uplasena, bila je postidjena svojih postupaka iz srednje skole. Poljubio je u kosu i otisao, svitalo je…rekao je da zeli da je vidi jos jednom pre nego sto ode…Dosao je iste veceri sa flasom vina, vec su se ponasali kao strari znanci, iako je jaz postojao…pricali su, imalo je toliko toga ispricati, pijuckali vino…ovoga puta je poljubio kao nekada, samo sto je ona ovoga puta prihvatila taj poljubac, kao da nije ljubila nikad do tad…vodili su ljubav do jutra…bila je savrsena noc…otisao je tog jutra iz njenog kreveta, na aerodrom i u beli svet…bila je zbunjena, bila je srecna, bila je izgubljena, svesna sta je propustila…ali sudbina je kurva, vazda bila!

Dosao je nakon par meseci, umro mu je otac…pozvao je da se vide, da dodje kod njega, da ostane sa njim do jutra, da ne bude sam u stanu, do njegovog ponovnog odlaska. Otisla je, pricali su, vodili ljubav…onda je ona shvatila…nije to vodjenje ljubavi, praznio se, trebalo mu je to, ona je bila tu…Posle su opet sedeli, ali vise nije imalo sta da se kaze…trabunjali su o vremenu, gledali da nesto ne zaboravi kad krene…cekali su jutro…da ona ode kuci on na aerodrom. Pozvao joj je taxi, sisao sa njom do ulaza, poljubila ga je i rekla da je vise ne zove, da ne zeli vise da ga vidi kada dodje…slozio se…Otisla je, otisao je, krug se zatvorio. Morao je.

Govorili su o njoj, da je drukcija, nosila je kosu drugacije, nosila je glavu drugacije, hodala je cudno, gledala iskosa…bila im je cudak. Tako je i ona mislila o sebi u sebi, hrabreci se neistinom sopstvenog nepostojanja.

Jela je mrvice sa stola, onog obicnog, prostog, seljackog, skupljala je mrvice u uglove svojih usana i zvakala ih neprimetno, zeleci obicnost, zeleci pun sto, zeleci da se najede, da jednom bude sita, ne samo sebe, nego i hleba obicnog.

Skupljala je preostale mrvice sa stola, onako i dalje gladna, jer su je jos vise cinile gladnom, skupljala ih rukom i spustala  na suknju…odlazila je sa podignutom suknjom do ulaznih vrata, prosipala ih, dok su joj suze kapale niz lice, i mrvice pretvarala u testo koje je upadalo u blato i ostajalo tu, uvek ispred njenih vrata.

Leti smo isli u Sansu kod Tasa, i sedele sa sokicem (a komarci su ubijali, jos ih nisam zaboravila), kao nesto vazno pricale smejuljile se i snimale frajere… onda na 26 i kuci, onom zadnjom u 00 i 15… pozoriste sa skolom izgovor.

Onda je postala popularna „Sestica“, sesti sprat Beogradjanke, gde se uz ulaznicu dobijalo i pice, tad je cini mi se i muzika pocela da bude bolja, slusali su se Laki pingvini, Pedja d boy, Duran duran, Samanta Foks (hahahahaha), Bajaga, Corba, Azra, Azra i Azra… Doorsi, Adam Ant, White snake, David Bowie, Wham… kasnije Ekv… posle njih Van Gogh i tako… ne mogu da se setim svega, a da Divlje Jagode, to su nam momci iz kraja s dugim kosama i motorima svirali na stepenistu, a mi se zljubljivale… eh…

Onda je na red za izlaske dosao Podijum na Kalisu, tamo su ganci iz Marinkove bare pravili urnebes sa brejkdensovima i ostalim cudima i ostali ganci sa sve Dzoganijem (Sladza je tad bila sa mnom u odeljenju i nisu se jos znali), a mi s Vozdovca i ostalih krajeva smo bili pozadi, djuskali… jos smo imali pumparice, a muski su nosili one bele platnene patike, sangajke, hahahahahahahahahahahahahahahahahahahah, i bele carape hahahahah - kako je to bilo slatko , sad se smejem. Pusili smo HF, Opatiju(crna cigara), 57…. Razguzi se od secanja, lepo nam je bilo bas….

Moj prvi koncert je bio Bajaga i instruktori, neka jesen 85-te, Tas, padala je kisa sve vreme, nemam pojma, bila sam u prvom redu, redari me boli laktovima u stomak a ja pevala iz sveg glasa „Sa druge strane jastukaaaaaa“, „Zazmuriiiiiii“… Nisam mogla da pricam 5 dana, dobro je da nisam zaradila upalu pluca, ali sam bila srecna, kez mi je bio na faci non-stop… a onda, nemojte se smejati, Plavi orkestar i koncert isto na Tasu, Losa, ekipa i ja pevali smo „Suadaaaaaa, da li si mene ikad voljelaaaaaaaa“… e bilo lepo bas… itd…

Nismo pili alkohol, sve smo bile djane, jedini porok su bile cigarete… a kad na nekoj zurci, rodjendanu neko popije neko pivo, casu vina, odmah je pijan i pravi sranja… desavalo se i meni… htela mala sve da proba:)

Ovo je mali osvrt moje generacije, generacije 60 i neke… i bilo je lepo svima nama, negde nekako… tih davnih 80-tih, onda dodjose 90-te i ode sve u tri lepe…

Postojao je jedan Covek, koji me je voleo. Onako pravo, i svakoga dana mi to pokazivao na sve nacine, za koje je znao.

Danas je njegov imendan.

Moj deda nije vise sa nama, u meni jeste i tu zivi,  ljubav ne umire kada neko umre. I, ja sam bogatija sto zivim sa takvim Covekom u sebi i sto sam njegov potomak.

Retko covek propusti priliku da se posvadja sa sobom, pa se onda pravda… Sticaj okolnosti, nisam mogao, nisam zeleo, nisam stigao…a duboko u sebi se zna-nismo hteli. Lakse je kad nesto neces, od onoga sto hoces. Kad neces, odustanes, a kad hoces, moras se boriti. Borba nije laka, borba trazi, borba daje, borbe se dobijaju, ne i ratovi, ali manje boli…bar smo se borili. Koliko puta smo odustali? Nismo hteli. Iz principa, iz ovoga-onoga i dobili nista. A posli smo  ni od cega i stigli do nista.

Nistavilo nas oboji, da boju sivila, nepostojanja, nepodnosljivog postojanja, a moranja. Sve sto se mora, tesko je, neistinita je ona poslovica!

I, sve te reci sto pocinju sa slovom N, a sami ih odabrasmo, bole. Slovo N, najvise boli.

Nemati, ne moci, ne hteti, ne zeleti, ne ici, nerazumevanje, nepostojanje, ne ljubiti, ne disati, nedostajanje…sve se stopi u NE, koje smo sami odabrali, koje gajimo, kojem se pokoravamo, zarad gladi mazohiste u nama. Zarad lenjog i gladnog mazohiste, koji nas unistava, kojem se pokoravamo, jer godi kad je sit…