Zelena Soba

Bili jednom jedna teta i jedan cika, oni se zavoleli, vencali i rodili bebu. Onda su se posvadjali i razveli, devojcica je ostala kod tate. Mama je otisla i nema je.

Prosle godine umalo da zovem “Sve za ljubav” i posaljem moju mamu tamo da place, jer ona prati i to i reprize i place oba puta i ne propusta..da, da ima i takvih ljudi. Ta devojcica, sada zena, majka, zivi svoj zivot, tu negde pored mog, dobija poziv od svoje babe, da dodje da je vidi jer umire. Nedoumica, ali sta ces, ne ide da ne ode, gde ce joj dusa. E, tu ja skocis da zovem “Sve za ljubav”, saljem moju mamu, mozda placaju…

Ode ona tamo da vidi babu, sa svojom cerkom, videla je celu majcinu familiju i babu, koja je jos ziva, ali ne i mamu. Majka nije dosla, nije smela, htela, mogla, zelela…i tako, vratila se ona, nije videla majku, majka nije videla nju i eto tacke.

Izbrukala bih se da sam zvala “Sve za ljubav”, a moja mama je plakala i ovako.

Da, da ima raznih ljudi….a sto sam ja ovo pisala…a, da, veceras je “Sve za ljubav”, gleda to moja mama i place ponekad, place li njena nekada?!

Eto, kao nasla sam jos jedan nacin, da bacam, rasipam, misli svoje, o svemu, svacemu i nicemu…

Nekako mi se cini da su sve reci ispisane, recene, da nema niceg novog sto bih rekla, napisala, pomislila…a nije tako. Svaki dan, svaki tren lovi novu misao, koja ceka da bude uhvacena, da pobegne, da ostane. Tumaranje po sebi, pospremanje, brisanje prasine, skidanje paucine, ribanje, besomucno ribanje, i kao sredjeno je. A, onda jedan pogled u sebe, mali, malecki i tamo opet haos. Nekada lici na centrifugu koja cedi ves od misli, samo da utrnu osecanja, samo da ne boli, samo da odu te haoticne, zdudane, od nemoci stvorene misli.

Hm…gde su me sve odvele, gde me vode, sta da im radim? Ma, cekaju jednu pogresnu, pa da nagrnu kao lavina, kocim ih, majke mi, ne volim da raspremam i cistim, ali nece, odose u pizdu materinu.

Tako da, nemam pojma sta cu bacati ovde, niti znam sta ce neko procitati, niti sta cu napisati. Neka idu, teku nemiri moji i ovde i svud i uvek i nije mi dosadno sa sobom, haoticna, pospremljena kao macka repom, zelena, sa ko zna koje planete!

Ovo mu dodje kao upozorenje!

Koliko nada umire?

Koliko zive zauvek?

Da je nema, ne bi bilo sveta,

da je nema, ne bi bilo osmeha,

suze bi pravile okeane.

Ljubav?

Kisobran, suncobran,

stit od sebe.

Ima je, gasi se,

Nestaje…radja se iznova

u nama, oko nas,

Nadajmo joj se!

Vera!!!

Samo ona moze sve!

Vera, spoj nespojivog,

Vera, snaga!

Idem ka veri s ljubavlju i nadom!