Dajuci, naizgled sebe, u svim tim davanjima, koja su otisla, otisla sam ja. Neki moj najbolji deo.

Da li sam ih oterala ljubavlju svojom, da li sam ih oterala nepotpunim davanjem, da li su odlazili, bezali od necega sto se zove tim velikim imenom, a ne daje se? Da li sam mogla, da sam osetila, da se nekome dam? Da sa nekim ostanem? Da se ne uplasim vezivanja, da se ponasam kao skot, da se ne volim, da prestanu da me vole, da odu, od mene vec otisle…

Postojao je jedan, davno, kome sam se dala, koji me je uzeo, od koga sam otisla, morala sam…kojim sam obelezena, koji izranja kada ga ne zelim, u svacijem, pa i mom liku…Ne volim ga odavno, ne postoji za mene…da li je to on, ili sam to ja?

Da li otada gajim strah od svega? Da li je taj strah uvek postojao, a sa njim se maskirao?Verovala sam nam, postojali smo, bili smo MI, posle toga…pokusala sam, isla od vrata do vrata, otvarala ih, zatvarala, katancila…bezala..od sebe, sa sobom.

Da li bi sad bila sama da sam mogla da se prepustim nekome, da sam umela, zelela…da stanem, da ostanem, da ih imam, da me imaju, da postanem opet nekome MI…nisam sebi to vise dozvolila. Bila sam prolaznik, bili su setaci kroz moju dusu, srce, ponajvise tela.

Znala sam da nije dobro, znala sam da od setnji nema nista, znala sam, a zelela da me neko zaustavi u begu, da me zaveze sa sebe poverenjem…znam to jos uvek cekam i bezim u cekanju, i setam u cekanju…