Pre deset godina, dobijem na poklon malu slatku cica-macu. Malu pufnicu, obicnu, preslatku. Kad smo utvrdili pol i videli da je muskarcina, dobio je ime Djordje. Po onome;’Mazicu ga pazicu ga, zvacu ga Djordje’. Cerka moje drugarice, tad je imala sest godinica, prozvala ga je Djordjeta, iz samo njoj znanih razloga, tako je i ostao Djordjeta.
Brzo je postao vladar u nasem domu. Sve je bivalo podredenjo njemu. Bio je gospodin covek, pardon macak, nuzdu je obavljao u kupatilu u lavoru u koji sam cepkala novine (za bolje i ne sluze), da bi on zatrpavao minuli rad. Znao je ponekad da piski u kadi na onoj rupici za odvod vode. Sto se tice klope, bio je manijak, nikad sit! Ali nikad! Kupovali smo mu krekere za njega, imao je odlicnu porciju, ali kako ko krene u kuhinju, krece njegov trk i sirena od mjaooooooo. Kreten. Pricao je non-stop, kao da je zena, mada je i on dokaz da si muski vece pricalice od zenskihJ Kako udjem u ulaz zgrade (stan je na 4-tom), on zna da sam to ja i eto sirene mjaooooooo ( u prevodu;’gde si gladan sam’), kako otvorim vrata, to je slihtanje oko nogu i mjaooooooo, dok ne dobije krekere i onda me zaboravi (do sledeceg odlaska u kuhinju). Spavao je na fotelji, ali kad i kako, ne znam, ujutru je kod mene u krevetu, bilo na glavi ili pored na jastuku, covek spava sa mnom. Otvorim oci, otvara i on i pocinje kupanje njegovo, umiva se covek. Odgledam ja taj ritual i ustanem, krece sirena mjauuuuuuuuuuuuuuuu, gladan. Daj njemu da jede, pa umivanje i ostale moje egzibicije. Kazem ja, gospodar nase kuce. Zbog njegove halapljivosti, uveli smo pravilo da su vrata od kuhinje uvek zatvorena, a zbog nuzde od kupatila otvorena. Znao je pokojni cale da se zezne, pa je bivalo veselo. Sta ce covek, znao je da se jedna vrata zatvaraju a jedna ostavljaju otvorena, ali koja?! I, tako je Djordjeta uzivao u svom carstvu. Volela sam tog sinutog macka, mnogo, jer je bio blenta prava. Pored njega nisam bila sama, sa njim se uvek nesto desavalo…Zajedno smo i u ratu bili. Za vreme bobmardovanja, kako pukne bomba, Djordjeta se nakostresi i bezi ispod stola. Hrabrica mojaJ Mozda je to uzrok, nikad necu znati…
Jednog nedeljnog popodneva, posle rucka, mama je usla u kuhinju da opere sudove, ja u kupatilo da pokvasim magicnu krpu, da obrisem prasinu, dolazile mi gosce neke, pa nema smisla. Djoredjeta je pustio sirenu u kuhinji kao da nikad nije jeo, mama iznervirana vise, tupnula je nogom u patos i isterala ga napolje. Eto ga kod mene u kupatilo, ona sirena od mjauuuuuu pocinje, da dobija neki cudan zvuk. Popeo se na kadu i krenu zavijajuci ka meni, pitah ga; ‘Djole koji ti je?’, nastavio je, poceo da se nakostresuje I ulazi u lavabo, pomislih “najebacu, bez` napolje’, krenuh unazad i trk na ulazna vrata. Tu me je stigao, zaskocio, nakostren kao nikad do tad, ogroman (nisu u strahu velike oci), I poceo da mi zdere levu nogu, viseci na meni. Nisam znala sta da radim, gledam kako me grize u soku, bol ne osecam, ne kapiram ga….dotrcala je mama otrgla sa mene i zatvorla vrata. Nastavio je da divlja i da se dere i lupa na vrata, ostala sam na hodniku i tek tad osetila neopisivi bol, pogledah nogu iz koje je isla krv. Otisla sam kod drugarice, nisam znala sta me snadje, vidala mi je rane, bile su grozne, pozvah mamu, da vidim da li je ziva jbt, javila se normalno, kaze miran je, dala mu je krekere i onda mjaoooooooo, cuo mi je glas preko telefona poceo da lupa po ulaznim vratima. Shvatila sam da mi povratka kuci nema dok je on u stanu, resio je da me dokusuri, a zasto, neznamo pojma. Stigle su mi gosce, sacekala sam ih napolju, sisla je i mama, pitasmo sve iz komsiluka da udju i izbace macku, niko nije smeo. Zvala sam brata da dodje da ga upuca, rekao mi je da sam luda, i nije dosao. Kako si sam kad si u sranju! Stojim k`o siroce ispred zgrade, iscepana, krvava, izujedana, molim sve ljude, cak i brata da mi pomognu, niko nista. Svi imaju preca posla.
Naidje, Faca siptar, ortak iz kraja, kaze ma hocu bre, nema frke, sad cu ga izbacim. On i keva su se popeli u stan, stavili ga u korpu za ves, zavezali je, Faca ga je odvezao ne znam gde. Zahvalna sam mu do kraja zivota, kad god ga sretnem, kazem ‘gde si spasitelju moj.’ Onda je na red dosla treska i pogled na koleno, koje je vec tada pocelo da lici na osrednji balon, a boliiiiiii u p.m. Aj u Urgentni Centar, sta cu, jedva sedoh u taxi, kuma sa mnom, ja u nervnom slomu, bolovima, tamo opaljeni doktor, neka zivi, nasmejao me posteno, pitao me sta to gajim u kuci “lepoparda, geparda, tigra?’ Ocistise mi ranu, dobih boce… preziveh.
Posle nekako prospavane noci, kako sam otvorila oci, poceh da placem, gde je Djordjeta, da li je jeo….keva je htela da me ubije. Pukla sam valjda bila (bila?). Zvala sam veterinare pitala sta je moglo da bude uzrok sto me je napao macor. Kazu da je zato sto se nije pario. Kao da sam mu ja branila? Imam komsiju veterinara, kojeg sam pre dogadaja pitala, kako cu da znam kad je u teranju, rekao je osetice se po mokraci, zapisavace sve po kuci. Djordjeta to nije radio. Imao je 4 godine, ne znam koliko je to macjih, ali nije pokazivao znakove teranja. Znao bi komsija, ako ne ja. I na kraju ispade da sam najebala zbog parenja! E, to ti je da se ubijes, majke mi!
Imam jos uvek oziljke na kolenu od njegovih ugriza, cesto mi se ucini da ga ugledam, prisetim se nekih situacija, lepih, ali sve ovo ruzno je prekrilo te lepe, sasave, trenutke.
Patila sam dugo za njim, i sad mi nekako bude tesko kad se setim svega, pa se zapitam, da li ja volim i patim za onima koji me povrede? I , kako da verujem vise nekome, spavao mi je ceitri godina na glavi i izujeda me. U nasoj kuci, kucni ljubimci su od tad zabranjeni, more ni ribice u akvarijumu necu da drzim.
Eto tako to bese, storija o Djordjetu i meni.
drveni_advokat рече,
јул 30, 2008 у 19:47
ja sam imala macu, zvala se Lady. obožavala sam je. i ja i moja mama. tata ne baš. tri godine je bila kod nas. onda se desila nezgoda i tata ju je odneo negde daleko. Lady je bila ravnopravni član porodice. Imala je granule u koje je piškila, krekere i belo meso svakodnevno (samo to je volela da jede) i gomilu igračaka koje je konstantno gubila (neke nismo pronašli ni posle preseljenja, kada smo sve iz stana izneli). otišla je u decembru ‘06. Još uvek patimo za njom.
Lady je imala teranja, ali nije bila agresivna tada, naprotiv, mogli smo da joj radimo šta smo hteli, pa su kupanja u to vreme bila obavljana. Možda je za Đorđetu kastriranje bilo rešenje . . .
zelenavrata рече,
јул 30, 2008 у 20:48
Predlagali mi kastriranje, u to vreme je to bilo 20 maraka. Ja na to rekla, da cu mu ja seci jajca za te pare i eto, najeba ga.
Ta prica se zavrsila 2002 godine, i eto vidi se koliko se zivo secam svega, a ona poslovica ko ne plati na mostu…ne znam kako dalje bese, je kod mene vrlo vidljiva!
gemina рече,
јул 30, 2008 у 22:07
Tužna priča. Žao mi je što je morala tako da se završi. I ja sam imala mačka, bio je sa mnom sedam godina, od malecnog mačeta od 4 nedelje do ogromnog, neustrašivog mačka. Nisam ga nikada kastrirala, to mi je delovalo suviše neljudski, ali je mogao slobodno da izlazi napolje i vraća se kad hoće, mada živim u zgradi (srećom, na prvom spratu). Jednog dana se samo nije vratio… i još ga ponekad sanjam. Bio je bukvalno član porodice i apsolutni gazda u kući. I mnogo mi nedostaje. Pokušavam da se stavim na tvoje mesto i razmislim šta bih uradila da mi se desilo isto što i tebi… i koliko god da razmišljam, nikako ne mogu da vidim sebe kako ga izbacujem napolje.
drveni_advokat рече,
јул 30, 2008 у 22:21
„nikako ne mogu da vidim sebe kako ga izbacujem napolje.“
Ni ja. Ne znam šta bih dala samo jednom da je zagrlim, izgnjavim i da znam da je dobro . . .
A smešnih situacija smo imali gomilu sa njom
mama ih često pominje, pa se i dalje smejemo zajedno . . .
zvali smo je carica, zbog one izreke: „Pas misli za gazdu: ‘On me hrani, on me mazi, on je car’, a mačka: ‘On me hrani, on me mazi, ja sam car’
sarahstory рече,
јул 30, 2008 у 23:17
dirljiva prica….. a pitanje da li mozemo da volimo one koji nas povrede….rekla bih da ima vise povredjivanja, fizickog, psihickog i da ih ne mozemo voleti, ma koliko mi ludi bili i mislili da se moze zaboraviti, da, mozda potisnuti….ali ne i oprostiti….
eto nemam pojma sta je pisac hteo da kaze(tj. ja..)
sarahstory рече,
јул 30, 2008 у 23:19
* i bas si lepo preuredila i okrecila kucicu…. pozzz
zelenavrata рече,
јул 31, 2008 у 00:20
Advokatu, gemina, drago mi je da ste vi imale srece i da imate lepe uspomene na vase ljubimca. Kod mene vazda mora nesto naopako. Napolje je morao da leti, bilo je ili on ili ja, jbg……
Sarah, hvala za pohvalu za krecenje sobice:) A, za ljubav prema osobama koje nas povrede, nisam bas shvatila, sta je pisac, odnosno ti, htela da kazes. Koliko kapiram, voleti ih mozemo, ali povredjivanja ne zaboravljamo, oprastamo? To si mislila?
drveni_advokat рече,
јул 31, 2008 у 01:31
ja sam imala jedan omanji zoološki u stanu
kada se sve spoji
i sve životinjice su mi u lepom sećanju, tri su nam spasile život . . .
electrasdreams рече,
јул 31, 2008 у 02:44
Obozavam macke, imala sam ih 3 i nikada lose iskustvo. Ko zna sta bi Djordjeti?
glorfindel рече,
јул 31, 2008 у 03:40
I posle neko neka kaže kako su životinje „životinje“. Ama trebalo bi na njih gledati kao na ljude.
E, sad, ispričavam se, ali mačke stvarno ne podnosim ič u svojoj blizini, dok kučiće obožavam! Ali sećam se jednog ludog, tetkinog mačora, u vreme kada je Milan harao Evropom, prva polovina 90-ih…jer su ga doneli baš iz Italije, a zvao se Van Basten. Angorska, plava mačka, ako dobro pamtim… Posle su ga prekrstili u Gulit, takođe po fudbaleru, obojica vedete Milana u to vreme…
Imao je bukvalno teget dlaku i žute oči!!! Kažu da je ta rasa jako skupa…
Elem, kad je capnuo, tetka ga je oplakivala tri dana i nije bilo sile da ga iznesu, jer niko od njih nije mogao. Onda su ga stavili u kutiju za cipele, koju su oblepili cvećem i stric je pozvao prijatelja, koga je Gulit obožavao, „da mu nešto učini“… I dolazi ovaj, predaju mu kutiju s cvećem: „Jao, pa stvarno ništa nije trebalo, pa ja ću za mog druga sve da uradim, neću nikakve poklone….“ I svi su se tu iskidali od smeha, trebalo im je 20 minuta da objasne čoveku da je dead cat u pitanju…
Gulit je sahranjen u dvorištu porodične kuće, i na njegovu humku tetka redovno polaže cveće. Ona, na žalost, nema dece, pa je vezanost time bila veća, nezamislivo nešto.
A o mom iskustvu s kucama, onda kad ne budete pričali o macama!
))
zelenavrata рече,
јул 31, 2008 у 12:37
Elektra, ko bi ga znao? Doslo mu. I koliko sam cula, nisam jedina sa ovakvim iskustvom, neki su prolazili mnogo gore od mene. Ne treba verovati mackama! Drago mi je da nisi imala takvo iskustvo.
Glorfindel, simpaticno iskustvo tvoje tetke i njenog Gulita, verujem da je patila za njim, jer i ja sam za ovim mojim kretenom iako me izujedao.
Tada mi je lekar rekao da je mnogo opasniji ujed macke, imaju neke bakterije u zubima, pila sam neke silne antibiotike nakon ugriza, vadila krv…a kad pas ujede, ima penicilina i nije tako opasno, pod uslovom da nije besan, to vazi i za macke. Bojim se i ne verujem ni jednim ni drugima vise. Koga zmija ujede i gustera se boji, tako valjda bese poslovica.
Zmajcek рече,
јул 31, 2008 у 14:50
Bas tuzna i potresna prica,ko zna sta je navelo Djordjetu da se tako ponasa mada znam da psi polude u teranju jedna moj komsija je maltene ostao invalid kad je skocio na njega rotvajler da ga pari
I ja imam macke ali kao sto sam jednom pisao izgleda su sve hermafroditi jer svako musko se nakon par meseci ili godina kod nas omaci
http://bruh.org/ludizmaj/2008/01/03/novogodisnja-prinova/
drveni_advokat рече,
јул 31, 2008 у 15:18
ahahaha zmajček, loool
tvoj drug рече,
јул 31, 2008 у 15:37
sad mi je jasna izreka „odi dedi da te deda izujeda“
:)..i deda bi sine al mu ne da baka …mora da je tvoj macor cuo tu izreku pa krenuo da proba kako je to ….
da li mozemo da volimo nekoga ko nas povredi….ako nas cak i slucajno povredi psihicki, oziljak ostaje a ono sto se dogadja u nama…ne znam…mozda mislimo da volimo nekoga, sve dok bol koji nam je naneo ponovo ne iskoci negde iz dubine nase duse….tad se treba zapitati sta osecamo…..
zelenavrata рече,
јул 31, 2008 у 18:26
Zmajcek, zaista cudne situLacije kod tebe:P
Drug moj, valjda je tako kako kazes, nesto me mrzi da mislim, pa ne znam sta bi napisala….
duleee рече,
август 1, 2008 у 00:40
Dobri su kucni ljubimci,odlicni su kucni ljubimci,
samo kratko traju.
Vezes se za zivince a kad nestanu,BOLI BRE
Imao sam ja raznih kucnih ljubimaca i neki otisli,neki odapeli a ove dvonozne se sve udale
Sad sam zreliji,iskusniji i zato sam nabavio kornjacu.Ne grebe,ne ujeda,zive 100 god a ne moze da pobegne.
duleee рече,
август 1, 2008 у 00:43
A inace imao sam zeca koji je umro od sexa.A lepo sam mu govorio…
zelenavrata рече,
август 1, 2008 у 01:12
Hahahahahahahahahahaha, kisssssss generacijo:))))
duleee рече,
август 1, 2008 у 01:20
Spavas li ti nekad?
I zasto ne?
zelenavrata рече,
август 1, 2008 у 01:23
Mloggoooooo pitas?:P
Spavam bre, pa moram da porastem jos:)
drveniadvokat рече,
август 1, 2008 у 02:35
ahahaha
LOL
Tea рече,
август 17, 2008 у 18:51
Ja sam voljela mačke.Nije mi otac dao da ih držim u kući pa sam ih skrivala u sobi…spavala s njima u krevetu…igrale se po ormaru.Samo smo imali kuću i okućnicu pa su imale gdje šetat.Bili su to mali mačorići 2 komada i velika mačka.Cecilija se zvala.Cecilija je bila zgodna ženska pa je imala dosta mačora.Jedan je valjda i ufaćkao pa je nestala.Ne znam šta je s njom bilo.Baš je bila cakana…crno-bijela ljepotica.Zaradila sam dosta deračine zbog tih mojih mačaka.