Zelena Soba

Dajuci, naizgled sebe, u svim tim davanjima, koja su otisla, otisla sam ja. Neki moj najbolji deo.

Da li sam ih oterala ljubavlju svojom, da li sam ih oterala nepotpunim davanjem, da li su odlazili, bezali od necega sto se zove tim velikim imenom, a ne daje se? Da li sam mogla, da sam osetila, da se nekome dam? Da sa nekim ostanem? Da se ne uplasim vezivanja, da se ponasam kao skot, da se ne volim, da prestanu da me vole, da odu, od mene vec otisle…

Postojao je jedan, davno, kome sam se dala, koji me je uzeo, od koga sam otisla, morala sam…kojim sam obelezena, koji izranja kada ga ne zelim, u svacijem, pa i mom liku…Ne volim ga odavno, ne postoji za mene…da li je to on, ili sam to ja?

Da li otada gajim strah od svega? Da li je taj strah uvek postojao, a sa njim se maskirao?Verovala sam nam, postojali smo, bili smo MI, posle toga…pokusala sam, isla od vrata do vrata, otvarala ih, zatvarala, katancila…bezala..od sebe, sa sobom.

Da li bi sad bila sama da sam mogla da se prepustim nekome, da sam umela, zelela…da stanem, da ostanem, da ih imam, da me imaju, da postanem opet nekome MI…nisam sebi to vise dozvolila. Bila sam prolaznik, bili su setaci kroz moju dusu, srce, ponajvise tela.

Znala sam da nije dobro, znala sam da od setnji nema nista, znala sam, a zelela da me neko zaustavi u begu, da me zaveze sa sebe poverenjem…znam to jos uvek cekam i bezim u cekanju, i setam u cekanju…

Sunce je. Pece. Treba sesir, naocari, lepeza…I to je normalno kad je vrelo napolju.

Tu skalameriju nosam uvek sa sobom, u sebi. Pokrivena sobom, `ladeci se drugima.Kako pece kada se skinu sesir i naocari, kako se tek tad vidi, jasno, bez senki, lepeza ne treba, ohladi pogled.

Onda on postaje mokar, zamagljen, pece, sliva se, tece…boli i to jako! Ostajem gola pred sobom, pred istinom, da istine nije ni bilo. Da su sve videle moje naocari, da je sve pokrio moj sesir, da je lepeza grejala, ne hladila…Tupa, cista golotinja i samoca. Stid nanovo, nenaucena lekcija, naivna ja! I dalje gladna, zeljna, puna nade, koprcam se da ne utonem u beznadje, jer mi ono postaje sve poznatije. A, ne zelim da ga zvanicno upoznajem, bezim od njega, okrecem mu ledja, da ne postane ja. Zalivam svoju nadu, slanom vodom, ali ipak postoji, moja je, ne dam je nikome!

Skupljam svoju slanu u okvire duse, kezim joj se prezrivo, stavljam sesir, naocari, lepezu ne otvaram, da probam kako je kad se ne hladim. Gutam sebe, gorko je, i slano, progutam se, nakezim, bude to grimasa i kao idem dalje…do sledeceg skidanja pred sobom, do sledeceg pogleda u sebe…sa jedinom drugaricom Nadom!

Imam problem! Eh, da je samo jedan, ali mislim da od ovoga krecu  ostali.

Dakle, kako da se spojim? Jedno pricam, drugo radim, trece osecam, cetvrto mislim i to sve u jednom trenutku. Rasrafljena sam nacisto. Aj nekako  spojim govor i pokrete, ali misli i osecanja, nikako! Kazem ja sebi, „ej ne seri, ej ne tupi“, saljem signale, ali ne mogu to da osetim. Ovo malo mukice od mozga slabo salje te signale, a osecanja ne cuju, ne vide, nece bre da reaguju! I sta da radim, kako da se zasrafim?

E, onda naidje naopaka situacija, u dubini duse osecam da nesto nije u redu, ali mozak kaze,“ ma daj cini ti se, ne lupaj“…I osecanja ga poslusaju?! Ej, sta mi se radi, necuveno! Obrni okreni, ugadjam se sebi, a neuskladjena sam.

I sad, kako da ubodem da se uvek usklade te jebane emocije i misli? Kako  da naucim, kako da istreniram jedno od to dvoje?

Kazu meditacija, joga…ma, kakvi. Nema sanse. Probala ja. Ne umem da se iskljucim, kao ne treba misliti, kako se to radi? Misli sibaju kao lude, kao roj pcela, bockaju, smetaju, bole bre, zaustavljam ih, bezim, stizu me…a kao osecam nirvanu, kao meditiram, ma sipak! Misli mi igraju ping-pong po glavi, kazem im dosta, kazem im prestanite, ma ne cuju me, zabole ih uvce…

E, sad da sam nesto pametno smislila, pa da mi ne bude zao, nego nista. Igraju se sa mnom, neposlusne su kao mala deca. Kako i cime da ih bijem, da me ne bole, da me ne diraju, da me ostave na miru, da se dogovore sa sobom sta hoce od mene?! I kako, o kako da ih povezem sa osecanjima? Kako? Nema konekcije. U, retkim trenucima kad se sretnu, ne poznaju se, prave se ludi jedno pred drugim, zamisli sta mi rade? Necuveno! Kao, kazu jedno drugom, „Sta hoces bre ti od mene?!“ A, kad treba da se urote protiv mene, eeee tad su odlicni. Onda me oboje pricepe i ne pustaju, dok me ne iscede…

I, onda, sto sam haoticna, sto nisam na zemlji, pa kako da budem? Kad me dve budale zezaju, cede, igraju se…igranka bez prestanka…

Bili jednom jedna teta i jedan cika, oni se zavoleli, vencali i rodili bebu. Onda su se posvadjali i razveli, devojcica je ostala kod tate. Mama je otisla i nema je.

Prosle godine umalo da zovem “Sve za ljubav” i posaljem moju mamu tamo da place, jer ona prati i to i reprize i place oba puta i ne propusta..da, da ima i takvih ljudi. Ta devojcica, sada zena, majka, zivi svoj zivot, tu negde pored mog, dobija poziv od svoje babe, da dodje da je vidi jer umire. Nedoumica, ali sta ces, ne ide da ne ode, gde ce joj dusa. E, tu ja skocis da zovem “Sve za ljubav”, saljem moju mamu, mozda placaju…

Ode ona tamo da vidi babu, sa svojom cerkom, videla je celu majcinu familiju i babu, koja je jos ziva, ali ne i mamu. Majka nije dosla, nije smela, htela, mogla, zelela…i tako, vratila se ona, nije videla majku, majka nije videla nju i eto tacke.

Izbrukala bih se da sam zvala “Sve za ljubav”, a moja mama je plakala i ovako.

Da, da ima raznih ljudi….a sto sam ja ovo pisala…a, da, veceras je “Sve za ljubav”, gleda to moja mama i place ponekad, place li njena nekada?!

Eto, kao nasla sam jos jedan nacin, da bacam, rasipam, misli svoje, o svemu, svacemu i nicemu…

Nekako mi se cini da su sve reci ispisane, recene, da nema niceg novog sto bih rekla, napisala, pomislila…a nije tako. Svaki dan, svaki tren lovi novu misao, koja ceka da bude uhvacena, da pobegne, da ostane. Tumaranje po sebi, pospremanje, brisanje prasine, skidanje paucine, ribanje, besomucno ribanje, i kao sredjeno je. A, onda jedan pogled u sebe, mali, malecki i tamo opet haos. Nekada lici na centrifugu koja cedi ves od misli, samo da utrnu osecanja, samo da ne boli, samo da odu te haoticne, zdudane, od nemoci stvorene misli.

Hm…gde su me sve odvele, gde me vode, sta da im radim? Ma, cekaju jednu pogresnu, pa da nagrnu kao lavina, kocim ih, majke mi, ne volim da raspremam i cistim, ali nece, odose u pizdu materinu.

Tako da, nemam pojma sta cu bacati ovde, niti znam sta ce neko procitati, niti sta cu napisati. Neka idu, teku nemiri moji i ovde i svud i uvek i nije mi dosadno sa sobom, haoticna, pospremljena kao macka repom, zelena, sa ko zna koje planete!

Ovo mu dodje kao upozorenje!

Koliko nada umire?

Koliko zive zauvek?

Da je nema, ne bi bilo sveta,

da je nema, ne bi bilo osmeha,

suze bi pravile okeane.

Ljubav?

Kisobran, suncobran,

stit od sebe.

Ima je, gasi se,

Nestaje…radja se iznova

u nama, oko nas,

Nadajmo joj se!

Vera!!!

Samo ona moze sve!

Vera, spoj nespojivog,

Vera, snaga!

Idem ka veri s ljubavlju i nadom!