Trazeci sigurnost u drugome, kroz druge, bivamo sve nesigurniji, jer je lakse traziti u nekome nesto, prikaciti se za to i ici.

Noge ne trebaju, glava trazi i hvata signale postapalice koje ce je voditi. I eto osmeha, lagano je sve, moze se sve…sa nekim. Postaje se marioneta sopstvenog zivota. Prestaje borba, jer oslonac postoji, prestaje govor, jer drugi ima odgovore, prestaje odrastanje, jer drugi vodi zivot. Staje se sa sobom i ide sa drugim. Krsteci to ljubavlju, drugom polovinom…Dajuci sebe, gubimo sebe. Pocinjemo da se nazivamo “MI”, sve je udvojeno, sve je sigurno, sve je sutra kojem se ide, ne pustajuci iz ruku postapalicu. Kako je lako a pogresno ici tako. Kako se ne vide unutra? Kako cutimo dok ih gledamo, jer nase reci ne dopiru do njih. Kako ih dizemo kad padnu I ne znaju sta ih je snaslo. Kako ne umeju dalje da hodaju, kako puze i uce ispocetka da koracaju. Kako pelene zuljaju ovoga puta. Bole. Kako ih vodimo za ruke ponovo, ispocetka, pa pustamo da sami naprave prve korake. Kako to znamo? Sami prosli skolu, pa prenosimo iskustvo. Bar hodati znamo, sami. I mora se jedino tako, svako drugo, dovodi do ponovnog pada, a svako novo podizanje I ucenje je sve teze i teze.

Stojis sa strane tudjih zivota, vidis sebe u nekim pogresnim segmentima, pokusas da ukazes, ali ne ide. Dok sami ne tresnu o pod nema sluha za druge, nema ociju. Slepilo nad sobom tada vlada. I bilo bi surovo ne pomoci da ustane ponovo. I nama su pomagali. Za to sluze prijatelji, da nas dignu kad padnemo, da nas uce da ponovo sami hodamo i da nastavimo zajedno da idemo kroz zivot.

Kad se dohvate dva strašna krilata stvora,
onaj koji je savladao umeće puzanja
– pobedio je.

Krila su samo zalet
i stvarno – ništa više.

Puzanje je najpouzdaniji način doskoka.

Mika Antic

Kada sam je ugledao, stao mi je sat, tek tako, odjednom…Nisam znao sta je sa satom, stao je…
Bila je tako obicna, tako jedinstvena, tako lepa…Imala je crnu kovrdzavu kosu, kao slap koji je padao sa vrha glave i ukovrivao njeno lice. To lepo, belo, cisto, blistavo lice, sa dva plava oka, radoznala, sa usnama punim kao jagoda. Mirisala je na jabuke, na prolece, na zeleno…A kako je hodala, kao gazela…nosila je u sebi svu lepotu sveta…taj hod me je privukao i onda sam je ugledao, prvi put, a pogled je ostao da je trazi zauvek…
Grudi, te male cvrste, poskakivale su dok je hodala, visoko podignute glave, njisuci kukovima. Nije bila svesna da je pratim pogledom, da sam je citavog zivota trazio, bas takvu…obicnu, za mene stvorenu.
Nisam znao ko je ona, otkud u nasem gradu, otkud u mojoj ulici, ali to mi i nije bilo vazno, bitno je da je postojala. Svet je bio moj, prepoznao sam svoj san u njoj!
Najzad svetlo u mom oku, osmeh na usnama, kako sam bio srecan…srecan na pogled na nju. E, da je znala…Ne, nisam se usudio da joj pridjem, plaseci se da ce reci pokvariti lepotu, bilo mi je dovoljno da je gledam da znam da postoji…odlagao sam trenutak u kojem reci dobijaju mesto. Te lepe, pogane, besmislene reci…uzivao sam u pogledu, danima, nocima je sanjao i bio srecan sto postoji.
Odjednom je nestala, cekao sam danima, gasio se…kleo sebe sto joj nisam prisao da cujem njen glas…da joj kazem da je ona ta…kasnije, mnogo kasnije sam saznao da je otisla preko okeana, da je njen zivot tamo…hteo sam da odem za njom, ali nisam…nisam imao hrabrosti za poraz. Strah me pobedio. Sacekao je svaku moju pogresnu misao, rastao je, rasporio me, postao Ja.
Zivim sa strahom, secanjem i kajanjem za propustenim trenucima, zivim od secanja i cekam, mozda se vrati, mozda otera strah…mozda…pogled mi je prazan, ne postojim vise…ja, muska kukavica!

Setao se jednog dana jednom crvenkastom sumom lovac
Video je zeca sapnuo mu evo novac
Od tog dana intenzivno kotili se vuk sa zmijom
A liji nije jasno ona samo misli glasno

Vise se ne zna ko je ko ne zna se
I niko ne zna ko je lud ne zna se

Krenula je ljuta sema da caruje sumom zlom
A pocela je hajka poceo je pravi lov
Pricu shvatili su ko sa kime sad se zna
Ko ce koga tu da pita izlaz neko da im da

Ovde se ne zna ko je ko ne zna se
I niko ne zna ko je lud ne zna se

Nestao je dana jednog cudni junak taj
Dal je lovac lovac ili lovac samo mozda je rovac
I nasa basna nije bajka ona nema srecan kraj
Al suma ova nema mapu zato lovac seta kapu

Vise se ne zna ko je ko ne zna se
I niko ne zna ko je lud ne zna se.

Van Gogh-moj omiljeni bend i jedna od omiljenih pesama!

Koliko pesama, lepih reci, nezaboravnih kjiga, filmova o jebanom trenutku. O necemu za sta treba ziveti, necemu sto nas pokrece, odrzava, jedino cini zivot. Treba se nauciti prepoznati ga, sacuvati, ziveti sa njim.

A, sta je ustvari trenutak? Glad, ona iskonska prava glad koju zavaras jednim obrokom, okusis lepo obrok, zasitis se, budes sit par sati, i ponovo glad. I kao secamo se kako smo lepo jeli, kako je ukusno, a creva krce da umres. I ko izmisli trenutke? Sta sa njima? Zavravanje gladi, secanje na ukuse i zadovoljstva dok smo nekada ukusno i lepo jeli.

Hvala lepo, ne bih vise trenutke, drzim dijetu!

Kad sam sebe sateras u cosak, pa nemas gde, gledas levo-desno,  samo zidovi. Trazis izalaz, trazis izgovore, trazis pomoc u dubini sebe, molis, da se zid srusi i da te cigle, jedna po jedna udare u glavu, ne bi li se opametio. Kazes sebi glupsone, kazes idiote, kazes kako opet ispadoh kreten, gde mi bi pamet?!

A, onda se zapitas, zasto se kaze da se sve desava s razlogom? Koji je razlog vecitog iskusavanja, davanja sebe u trenucima kada nije trebalo, koji izazov to uvek zove, vabi: ‘dodji da te tresnem, ne zatvaraj oci, gledaj i udaraj glavom o zid,  nece se srusiti, a ni luda glava polupati.’ Uci se pameti, uci se oprezu, uci se zastajkivanju, uci se strpljenju, ne nasedaj na samoga sebe. Gde je tu onda spontanost? Gde je tu radost? Treba strazariti nad sobom kao vojnik na strazi? Drzati sebe za rukav da se ne okliznes na led,da ne tresnes dupetom o beton i rascopas se? Kako se to oprezno hoda, kako se ne kliza, kako se ne pada? Kako se sa orozom nad sobom zivi?

Da li su ovo izgovori nad sobom, da li je ovo pravdanje, da li je ovo istina? Postoje li istreninarni zivoti? Ko su ti mudri, pametni, oprezni ljudi? Ljudi bez duse, samo sa mozgom ili?

Znam da ne postoje bezgresni, svi nekada pogrese, moraju! Samo sto, izgleda, postoje dobri i losi ucenici. Zove li se to iskustvo? Cemu ono uci, da li uci, ili je svako za prica za sebe?

Da li je bolje biti svestan svoje nesvesti ili ziveti sirom zatvorenih ociju?

Trst je, nekada, dok smo bili gladni svega, mirisao na zemicke sa tvrdom korom i kozne cipele, na italijansku salamu i farmerke marke “svinger”, Pariz je mirisao na kroasane i caffe au lait, Atina na zuckastu prasinu Akropolja i ovciji loj, Crikvenica je mirisla na crno-bele fotografije izreckanih ivica, na more i borove iglice. Mitrovac na Tari mirisao je na ostre noci, na razblazeni caj od sipka koji se pije is plasticne solje, na “Gavrilovic” pastetu…

Miris Beograda, oh, pa to moze biti prica o citavom jednom zivotu:

Miris bureka sa visnjama u staroj pekari iza Bajlonove pijace; Miris vlaznih lesnika u Botanickoj basti i miris naseg straha dok ih krademo i bezimo preko ograde od pobesnelog cuvara; Pomesani mirisi orahovog drveta, hortenzija, lastinih govanaca I roza sedefastog laka za nokte komsinice iz dvorista; Miris ajvara i prvih tresanja; skripanje najlonki na halter nase majke dok ponosna vodi nas tri u setnju, na baklave kod “Medjeda” i miris njene male tvrde kozne tasne model Dzeki O, i miris njenog majusnog crvenog karmina koji lezi unutra i koji ona vadi drvcetom sibice.

Miris sumraka i lubenice sa prasecim repovima koje je nas otac znalacki kucka i osluskuje i onda prti jedan dzambo primerak na svoja visoka ramena, smejuci se, dok mi trckamo za njim Drincicevom.

Miris nedelje, sa zvucima radija koji se kroz prozore suterena u Gundulicevom vencu, sire po ulici kestenova, zajedno sa mirisom pohovanih snicli, i przene kafe i zvucima radio prenosa fudbalske utakmice.

I zatim, mirisi leda na klizalistu na Tasmajdanu, miris novih fotelja u Domu pionira, mirisi slave I spektakla u Takovskoj kad proviri Ckalja ili Dragan Lakovic iz zgrade televizije.

I miris Skadarlije, puberteta, lake nesvestice od zaljubljenosti, miris Old Spice after shave, pomesan sa mirisom gulasa od bubrega sa kajmakom u vrucoj lepinji.

Miris parfimerija Jasmin, sa svim onim laznim biserima u izlozima, i miris otmenosti u cuvenoj obucarskoj radnji “Kralj” u Knez Mihajlovoj ulici.

Miris preprzenog ulja u “Manjezu”, i girica u “Poletu”.

I zatim, mirisi reke, miris dasaka na splavovima koje ljubimo mokri, dok lezimo na svim nasin juznim morima ispod Cukarice;

I onda, miris tisine i svecanosti u Narodnoj biblioteci Srbije na Vracaru, miris indeksa i beogradskih tramvaja koji se ljuljaju penjuci se Beogradskom; miris traganja za mirisima sveta na Festu u Sava centru, miris trave na Kalemegdanu iza Vojnog muzeja sa mirisom neba u junu I prvim poljupcima.

Miris “Jelen” grasevine u Medjunarodnom pres centru i miris vaznosti dok je pijemo uz zalogaje tatar bifteka-Beograd u godinama kada je mirisao na belo vino.

I, kasnije Beograd crnih vina, vrelih strasti, zacina i ljutine; Miris pokislih kaputa na demonstracijama; i mirisi paljevine i straha, i miris bombi i bespomocnosti.

I, zatim, svi oni uzasni mirisi u redovima za vize, za banke, za kafu i benzin.

I zatim, mirisi mamurluka, licnih i politickih, mirisi uzanih tekstova po novinama, mirisi serpi i lonaca pomesani sa mirisom mraza i gripa.

Beograd tuznih Novih godina, opustelih leta, bez para, sa krntijama na ulicama, ozloglasen, u cipelama od skaja.

I, onda, ponovo, miris ruza i magnolija na Neimaru.

Miris mermera i grozdja, mirisi tamjana i divnih crkava, miris straha i nade na licima neduznih obicnih ljudi, zacinjeni mirisima golih pupkova i espresa, mirisi opustenosti i grca.

Svi oni odlasci i opijajuci miris povratka.

Miris Beograda, to je prica.

A, ja? Sta da kazem?

MIRISEM NA BEOGRAD.

Mirjana Bobic Mojsilovic

 

Kada zelis nesto a nema nacina da to dobijes, onda se ponasas kao dete. I kao svestan si cinjenice da je tvoje ponasanje glupo…. da ja ovo pisem u prvom licu ?!

Dakle, umem da se ponasam kao malo dete, aj to i iskontrolisem nekako, nema smisla bas, ali sto se osecam kao dete. To je problem i pitanje za cika Frojda, kojeg nema vise medju nama. I koga da pitam? Zasto se osecam kao derle sto ne mogu da dobijem ono sto zelim?

Da li sam ja zapela da to imam bas zato sto mi je nedostupno, ili stvarno zelim, pitanje je sad za opet nekog cika psihica. A, zasto sam tuzna, zamisljena? Jel i to proizvod decjeg mastanja? Kazu lepo je kad ostanes na nivou deteta, e pa nije! A, mozda ovo nije deciji osecaj? Mozda se ovako osecaju odrasli? Kako da znam? Jesam li odrastao covek ili sam dete, ili sam i jedno i drugo? Kako mogu da zelim nesto sto nece da bude moje? Kako se ta zelja stvorila u meni? Kako sam joj dozvolila da se usunja i postane deo moje svakodnevnice?

Sa kim pricam? Opet monolog…

 Trazicu ja od Deda mraza za Novu godinu da mi ispuni zeljuJ

Postoje datumi koje bi, da se moze, najradje precrtali. Datum u kalendaru, kojeg nema.

Ja bih ovaj avgustovski dan, zaboravila, precrtala, otplakala, proslavila. Sve bih, jer je to datum, dan, kada sam postala drugacija, kada sam zakoracila u svet odraslih, nimalo lep. Dan u kojem sam izgubila poverenje, dan koji me je promenio, obelezio, dan koji izranja u drugim danima. Dan koji sam JA.

Dobro je sto se desio, jer sam progledala, jer me naucio da budem opreznija, dan u kojem sam shvatila da uvek i jedino imam sebe. Dan koji me napunio gorcinom, koju i sad izbacujem, jer ga u jednom trenutku slavim u drugom proklinjem. Dan u kojem sam otvorila oci, ja uspavana lepotica, sa romanticnim verovanjima i nadanjima.

Hvala tom danu sto se desio, iako je proslo vise od decenije od tad, podseca me na sebe, ne umem da ga zaboravim, ali mi nije pokvario mene. Dobila sam se drugacija, ali svoja.

Izlete ovo iz mene, zato sto se  pored mene desavaju trenutno takve stvari, sto sam cacnuta tamo gde spavam,  bicu sutra drugacija, samo da prodje jos jedan ovaj dan.

Predstava pocinje, maske se navlace. Lica skrivena od pogleda drugih, od sopstvenih. Nepostojanje zamenjuje drugi, nepoznat lik. Postaje se neko,sa maskom uspeha, zamenivsi neuspeh za drugu ulogu. Pretvaranje pred ljudima, postaje sa svakom predstavom deo stvarnosti. Premijera je malo neugodna, ali saptaci su tu, da pomognu, ako tekst ostane u uglu usana I nikako da izadje. S vremenom, maska ostaje, tekst dobija na snazi improvizacije, publika je odusevljena. Dolazi nanovo, smeje se pljeska, jer je uvek dodata nova recenica, nov osmeh, savrsene maske. Glumac postaje deo nje, ne skida je vise, ide ulicom sa njom, ide zivotom, sa njom, zivi sa maskom, do sna. Tada sama spada, ostaje ispucala koza od vestackog vazduha, od vestackih reci, od namestenog osmeha. Bore se nizu, koza puca, ali vredi, publika je zadovoljna, predstava gledana, ego sit. Ne zeli da se gleda u ogledalo bez maske, lakse je tako, a lepse sa maskom. Zasto bi onda bilo drugacije?

                                 Show Must go on!

Ponovo razocaranje, ponovo ledja, koja se nisu ni pojavila a kamoli okrenula…ponovo tisina, posmatranje sebicluka i muk.

Ostajem nema pred sobom, zbog Vere, zbog Ljubavi, zbog Nade, koje vucem svud i uvek sa sobom. I ne dam da me napuste, ne zelim. Poigravaju se sa mnom, jer ja to zelim. Jer ne umem drugacije. Ne menjam se u naivnosti, valjda zato i ostajem nema pred sobom, pred ljudima sam odavno. Razumevanje i ne trazim, bilo bi mnogo.

Mislila sam da sam nesto naucila, bar da se sagnem i docekam udarac lakse, da manje zaboli. Ne, stoicki ih docekujem i bolujem. Sama ih izazivam svojom Nadom. Ako i gresim, a gresim, zadrzavam sebe, svoje snove, Nade, mastanja, zelje. Ne ubijaju ih udarci u pleksus, isteraju vazduh, ostane izdisaj negde u vazduhu, udahnem ponovo, bol zanemarim. I disem.