Razmisljam nesto. Mnogo sam problematicna. Ne znam kako se druzim sa sobom I ovoolikim problemima?!

Da krenem ispocetka. Glava, kosa mi je em retko lepa, em se prlja svaka dva dana, frizura, ako je srece, postoji jedan citav dan. Oci, pocele sve vise da se bulje, ocoravih, a nikako da odem kod oftamologa, jos mi on fali! Nos, uredno strci od rodjenja. Koza, mestimicno do delimicno, suva, pa masna, sa boricama, problematicna. Usta, odnosno zubi = spavanje kod zubara I opet nista, uvek neki problem, gomila vadjenja, hirurgija, navlaka…I nikad kraja, dok ne stignem do kastanjeta. Vrat, nesto slicno diskusu imam u vratnom delu prsljenja, od toga mi se cesto manta u glavi I imam uzasne glavobolje, a oce I da mi se ukoci, rame, ruka…kokaj brufene, nimulide…Na prednjem delu vrata, stitna zlezda, radi ko za platu, stekce, pa onda mene gusi, davi i tako. Dalje, cuka, ona tandrce kao bubnajar za bubnjem kad svira najljuci rok, imam i za to neku roze pilule. Zmeludac, kako mu se cefne, nekad odlicno a nekad na pogled boli, tu je arnisan, pa sredi. Ginekologija, kako kad, al oce me i to.Desavaju se paklene stolice, o tome ne bih. Trticni deo, ima neki prsljen sto izlece, pa dok se ne uleti, brojim zvezde lezeci. Celulit, naravno, ko nema problem sa tim?! Cikrulacija, sta je to? Noge su mi ladne kao i ruke i na plus 40. Krvna slika, kako kad…

A, noktiii, sto me to muci, pa to je strasno, jaki kao kod baba nekad, pa se odvale sami, pa lepi, letos su se dva odvalila, i bas sam bila cupi, namazem crveni lak, a dva hanzaplasta ih razrede, na svakoj nozi po jedan. Nocas sam izvalila na ruci, do zivca nokat, kao da je on otvorio vrata a ne ja, pored zvezda videla sam i mesecove i sve sto ima na nebu, imam neki zeleni lak i jedan notak sa hanzaplastom, a boli na pogled. Sitnica. Pusim uredno, kafu pijem uredno, lekice, ponekad sam ko hodajuca apoteka.

Krs zivi bre!

To su fizicki simptomi, a za ove u glavi bi mi trebali tomovi, nenormalitis do bola.

Ma lepo mi, majke mi, nista mi ne fali, ima gore

Nokat je kriv, zato sam pisala, kuckam a njega drzim iznad zivota, da ga ne pogledam, urekenem pa da boli, sad je uvijen i ne gledam ga, pa mi lakse.

Eto, izjadah se ja o mojim problemima.

Nije mi nista, nije mi nistaaaa

Srebrna prasina sija,

baca odjsaj.

Blista.

Ceka.

Da se pretvori u nesto.

Da postane deo necijeg tela,

u nekom obliku.

Dobije oblik.

Dobije svoj deo.

Ali ne i vrednost.

Zlato je vrednije.

Skuplje.

Trajnije.

Trazenije.

Vecnije.

Zauvek.

Srebro je ipak,

i uvek

Na drugom mestu.

Dajemo po neku rec svakodnevno, na neki nacin. Dobijamo ih isto tako. Neke precujemo, neke preglasno cujemo, neke zabole, neke nasmeju, neke se zaborave, neke ne, izlecu u oblicima koji su im tada dostupni.

Kazu treba pamtiti trenutke, kazu dela su jaca od reci. Kazem i ja da je tako. Ima trenutaka koje necu, ima onih koje ne mogu, ima onih koje sam zaboravila, a kako vreme, decenije odmicu, ne secam se reci. Secam se dogadjaja, suza, smeha, ocaja, bolesti, putovanja, restorana…..a reci ne. A, dozvolila sam im tada da vladaju. I, bile su tada bitne, i govorile su, a sada ih nema.

I danas je bilo reci, i juce, i bice ih sutra, obucice dan, mene, druge ljude, dace oblik neobliku, teci ce, jer je to prirodno. Zasto ih nema u secanju mom? Pamtim neke ruzne, teske reci, koje su me zabolele, i secam se trenutaka kada su sipale, te ostrice od reci, setim se i ponekih lepih, donese mi ih neko opet u nekom drugacijem obliku. Valjda sam covek, pa jos uvek pustim da reci vladaju mnome, da me “kupi” lepa rec. Neke uce.

Ali dela su ipak dela. Kada neko uradi nesto za mene, ili bilo koga, to govori vise od reci. Kada me neciji gest razoruza I ostavi bez ijedne reci. Nema, zahvalna, potresena, srecna. Jer ima nekoga, neko je tu, neko hoce da ucini nesto za mene. Predivan osecaj. Siguran. Osecaj koji pokazuje da sam voljena, koji me “natera” da se volim, da volim tog nekoga, da ga nadasve postujem. A, najlepsi je osecaj kada to neko uradi spontano, i da ne zna sta je uradio, koliko mi to znaci, kada me nesvesno obraduje, ulepsa osecaj sopstvenog postojanja, a ne trazi nista zauzvrat. Ta divna ljubav kroz davanje, oplemenjuje, dise, ne prestaje.

Kad krenem na zakazanu hirusku intervenciju i moja prijateljica dodje da ide sa mnom, da bude tu. Kad, ista ona, bude tu bez zvanja, onda kada idem neznanim putevima, kada se rastajem zauvek sa najmilijima, kad kao znam sta radim, a pojma nemam, ona je tu, kad farbam radijatore u zeleno a ista ona dodje I zasuce rukave I macka sa mnom, kad padnem, klecim I pokusavam da ustanem, ne moze me podici, ali je tu. Tri decenije stojimo jedna kraj druge, tu smo. Ovo su samo delici nas dve, ima mnogo toga, mnogo…

Nekako sponatano pisah o njoj, jer nje ima najvise, najduze i trajemo. Ima jos dobrih ljudi, koji umeju da vole, da se daju, da daju i ucine drugoga srecnim. I srecna sam sto sam dozivela i takve trenutke i sto imam takve ljude.

I, ove reci su pokusaj zapisa nekih dela koja me cine ovakvom i onakvom, i postojanom, moje postojanje se upravo “meri” takvim delima, reci ih uoblice, mada su reci tako male i nepostojece za takve trenutke, ali su pisani dokaz da je postojalo.

Mada, srce bolje pamti od bilo kojih reci. Ali neka i njih…..

Kad dotaknes sebe, nepoznat ti dodir,

Kad pogledas u ogledalo,

A ne vidis sebe.

Gde si?

Nestao si?

Nema te?

Ima jace od tebe,

Ima ludje,

Ima srecnije,

Ali nema vas zajedno.

Nigde,

Nikako.

Ogledalu je lik nepoznat.

Sve se svodi na cekanje. Da dodje, da prodje, da ode, da dodje…..

Stojis, sedis, lezih, hodas, places, smejes i cekas. Da se nesto desi, da se nesto ne desi, da nesto sto brze prodje, da nesto nikako ne prodje, da neko dodje, da neko ode, da neko progovori, da neko zacuti, da dejstvo krene, da prestane, da se upali zeleno, da padne noc, da osvane jutro, da stigne rezultat, da provri voda za kafu, da ode posta, da zazvoni telefon, da prestane da zvoni, da zahladi, da otopli, da okrecis stan, da se osisas, da dodje ciklus, da ne dodje, da dodje beba, da legne plata, da se red na kasi pomeri, da udjes kod lekara, da odes na more, da dodje bus, da zavrsis skolu, fax, da se zaposlis, da odes u penziju, da umres, da se ostvare snovi…ceka se sve.

Da, zivot nosimo i vodimo mi, a ustvari je sve cekanje. I onda se probudis i docekas starost, i zelju za zivotom, tad je najveca, i zelju za zdravljem, tad je najjaca…tad se ima malo vremena za cekanje.

A, zivot je proveden u cekanju i ucenju strpljenja da se saceka sta god da se ceka. Paradoks.

Cekala sam cekala…….

Ne znam koliko jos cega treba da se desi, da cujem, pa mozda ukapiram.

Ono sto se desava izmedju dve osobe razlicitog pola, ( u one druge ne zalazim, ne poznajem ih), jeste prirodno. Sex. Dobro. Turi-vadi, ah, ah i sta s tim, sta posle?

Razlikujemo se od zivotinja? Mi govorimo oni ne? Jel to jedina razlika? Jeste. Mada i oni govore sebi znanim jezikom. I kako onda da ukapiram da je svrha upoznavanja dve osobe sex?! Ih samo da mi uturi i ja cu da pevam od srece, pa nema veze sto posle navuce gace I ode svojim poslom, ili kod zene ili druge jebacice. I kao to je super, i kao to su trenuci, nezaboravni, i to je kao ‘ma on mene voli’ (samo to jos ne zna).

A znam i za druge varijante, koje se zavrse brakom i to u crkvi, i posle se ne zna ko koga i zasto. Decu cuvaju babe, dede, vrtici, kurcici a oni ojha. U, cemu je stos? Gacama, obuci-svuci, ah, ah i supeeeeer, pa se vrati domu svome i budi mama, tata. Pa jebem ti da ti jebem zivot!

Gde je bre tu smisao? Sta je to zivot? Jebanje po hotelima, kolima, sumicama, ono zivotinjski i ajd dalje. A, kao boli ih uvo za one druge bracne partnere, da li je zena trudna a on prca drugu, jer mu se na zenu ne dize, a ovu boli uvo sto mu zena trudna, glavno da je njoj lepo (mozda se razvede kad se porodi, oce kurac!). I sta tu meni nije jasno?!

Zar je jebanje vaznije od zivota, od savesti, od sebe? Bezmalo puta su se isti kajali, ali…da ne serem. Koji je to poriv da se bas ne moze obuzdati? Animalni. Pa, dobro, zivotinja u nama je jaca od coveka. Lepo.

Svrsavanje je vaznije od bilo cega. Zivelo svrsavanje! Jebes sve ostalo, bitan je orgazam (ako ga ima), bitna je zivotinja u nama, da nju naranimo, ostalo je lako.

Orgazam za predsednika coveka!!!!!

Jebanje, trpanje, zigovanje, sisanje, duvanje, pusenje, drkanje za predsednika vlade srca!!!!

Sumice, parkici, hoteli, moteli, automobili skupstina zivota!!!

Sta je to brak, ljubav, vernost, vodjenje ljubavi, voljenje?! Kurac na bicikli?!

Ne umem da volim, ne umem da razumem one koji vole da im svakodnevnica bude obojena nekom tecnom bojom. Sa njom dobijaju hrabrost, opustanje, stav “boli me uvo”, osmeh, suze, sve neprirodno.

Gomile alkohola su se slivale niz ledja mog zivota, tecnim ga bojile svakodnevno, cinile ga tuznim i ruznim. Taj plavi, nezreli decak, otac, nije umeo da se nosi sa sobom, obavezama, zivotom bez kapljice. Sedevsi u kuticu svog malog zivota, gledala sam, plasila se, rasla, stidela se, porasla, zacutala i posmatrala. Svaki dan sa bojom, da ne bude cista rec, da ne bude cist dan, da ne bude bistar pogled. Sedela i gledala saku lupljenu o sto, suze i psovke na sve strane. Tugu, nicim izazvanu, nezadovoljstvo, pored dva andjela, doma, porodice. Pokusavali da budemo bolji, da budemo najbolji, da prestane, da nas pogleda bistrim okom. Nije umeo. Odbacivao je sve pokusaje da bude dobro, ziveo u nekom svom svetu, mimo svih nas, mimo sebe, mimo zivota, tako mu je bilo lakse. Imao je svoje vizije, svoje snove u koje se nismo uklapali, i da jesmo, ne bi vredelo, lakse je bilo imati razlog ne biti svoj, lebdeti nad zivotima, biti naviknut na nezadovoljstvo i tecno obojen zivot. Nije umeo drugacije.

Otisao je, taj nasmejani plavusan, saljivdzija, ortak, prijatelj mnogima. Otisao je, ostali smo sa secanjima koje ne zelimo, koja udaraju u potiljak ponekad. Ostavio nas da ne volimo tecno obojen zivot, da ga ne razumemo i ne zelimo. Nije nam bio dobar, nije ni njemu, ali je to bio on, i deo njega. Pokorio ga je na kraju i odneo.

Ne umem da razumem, ne umem da volim tecno obojene zivote, ne umem da mrzim, ali ne zelim da gledam zamucene poglede, isprepletane recenice, teturajuci hod…ne svakodnevno. Previse sam zivela u necemu, sto je bilo jace od zivota, od ljubavi, od svega…otislo je.

Ne mogu, ne zelim, jer ne moram.

Traži se jedna polovna nedelja, bez vesti o nesrećama i ratovima!
Traže se prijatelji, makar dotrajali, svi oni iščezli raseljeni, izgubljeni, poženjeni…
Traže se svi oni što su nas raznosili komad po komad, deo po deo: delove našeg vremena, naše ljubavi…

Traže se da vrate ljubav!
Traži se NADA! U ovom malom oglasu traži se NADA, polagana u same sebe i u vreme koje dolazi! Ako

ta NADA izneveri, ako se ta NADA ne vrati, njene dugove ne priznajemo kao svoje!
Traži se svaštara; ona divna, debela sveska kupusara. U njoj su naši prvi stihovi, u njoj smo vežbali

svojeručni potpis, sabirali ocene pred kraj godine, u njoj je 200 puta zapisano neko ime u koje smo bili zaljubljeni!

I kao da samo još onda znali da ceo život ne može stati u jednu svesku, ma kolika ona bila.

Mika Antic

Nekoliko trenutaka u sobi se nista nije culo a pre toga je bilo glasno sve, ili se tako cinilo…
Te noci je zadnji put plesala sa njim kao muskarcem, te noci je dosao taj trenutak tisine, koja jos uvek zivi, koji jos uvek govori vise od reci. Bili su jedno, bili su sunce, bili su nada, postojali su.
Poluosvetljena soba, vermut u njenim, konjak u njegovim venama, muzika, smeh, poziv na ples, plesali su kao jedno, bili su jedno…okrenuo se od nje, gledala je kroz prozor i culo se “tras”, okrenula se i videla…casa je bila polupana o celo, staklo je bilo po patosu, po kosi njegovoj, krv svuda, rasekotina na celu…muk. Reci su ostale u vazduhu, jos su u njemu…staklo je pokupljeno, krv sasusena, rana zarasla, ostala je tisina tog trenutka, zauvek u toj sobi, podeljena na dva dela. Svako svoju nosi i svako svoju zna, svako svoju vidi kroz krvave tragove i staklo i mrak u sobi…Tisinu koju jedino razumeju, ciji jezik govore. Bio je dovoljan trenutak da tisina progovori i zavlada njima!

Sada su dvoje, sada zive dva muka, dve tisine, dve sasusene suze, dva zivota. Ne poznaju se vise, stranci su odavno…Hodaju dve tisine nebeskim svodom secanja, srecu se i cute…