Sve se svodi na cekanje. Da dodje, da prodje, da ode, da dodje…..
Stojis, sedis, lezih, hodas, places, smejes i cekas. Da se nesto desi, da se nesto ne desi, da nesto sto brze prodje, da nesto nikako ne prodje, da neko dodje, da neko ode, da neko progovori, da neko zacuti, da dejstvo krene, da prestane, da se upali zeleno, da padne noc, da osvane jutro, da stigne rezultat, da provri voda za kafu, da ode posta, da zazvoni telefon, da prestane da zvoni, da zahladi, da otopli, da okrecis stan, da se osisas, da dodje ciklus, da ne dodje, da dodje beba, da legne plata, da se red na kasi pomeri, da udjes kod lekara, da odes na more, da dodje bus, da zavrsis skolu, fax, da se zaposlis, da odes u penziju, da umres, da se ostvare snovi…ceka se sve.
Da, zivot nosimo i vodimo mi, a ustvari je sve cekanje. I onda se probudis i docekas starost, i zelju za zivotom, tad je najveca, i zelju za zdravljem, tad je najjaca…tad se ima malo vremena za cekanje.
A, zivot je proveden u cekanju i ucenju strpljenja da se saceka sta god da se ceka. Paradoks.
Cekala sam cekala…….
E,cekaj da nesto napisem…..
mora da ima neke veze sa subotom, kad ti i ja pisemo o cekanju…hehhe
necu vise da cekam, nikog i nista
Da stvarno… kad malo bolje razmislim uvek nesto cekam… da l` da dodje, il` da prodje…, i u medjuvremenu gubim zivce. A opet ako uradim nesto u afektu, uvek dodjem do onoga “Eh, sto nisam malo sacekala…”. I opet gubim zivce.
Jbg, kod mene se sve svodi na gubljenje zivaca
dragog celu noccccccccccc.
ma, neka cheka Ceca, netjem ja!
yup, istina je….
Evo, cekam da stane kise i citam vase komentare
Unatoč onoj narodnoj strpljen – spašen, na prvi pogled i namah bih za sebe mogla reći da baš nemam strpljenja, pogotovo da čekam…ljude, Novu godinu, platu, pisma, obećanja…obično volim kada se ne okleva ni u čemu. Ali ponekad kad znaš šta, koga i zašto…vredi sačekati
Kad se razmisli, imaš pravo..ceo život je čekanje. Važno je da se ne dokoličari, dok se čeka
Cekanje je kao BOL… uvek nesto cekamo i uvek nas nesto boli. Najlepse je ono izmedju ali se je nazalost jako kratko….
Makaronko, dobrodosla, slazem se sa tobom, ali ima trenutaka kad se mora dokolicariti, jednostavno je tako. Ali dobro, sacekamo, pa i to prodje
Maloti_maloja, u pravu si ono izmedju je najlepse i najkrace, ali dobro je da ga bar ima.
I ovo je,kao i gomila pojava u zivotu,pitanje perspektive iz koje posmatramo svet. Mislim da se strpljen-spasen kaze u nekom drugom kontekstu,a sto se cekanja tice,ja ne cekam. Ne cekam da prestane kisa,vec uzivam u njoj. Kad prestane,izacicu napolje i duboko udahnuti jesen. Ne cekam da dodje, da prodje, da naidje, zivim samo i jedino u ovom trenutku.
E da,to je zaista paradoks.
Zar postoji zadovoljsto bez cekanja?
Kako si samo u pravu!!
Cekajuci Godoa.. “P
Cekam da mi se sestra javi, otisla je na konzilijum na onkologiju, sta da kazem? Nervozna sam kao pas!!!
Dobrocudni tumor, koji se mora pratiti. Trebalo je sacekati rezultat, kako je tek njoj bilo…kad sam ja odlepila.
Ali, idemo dalje, na sledece cekanje……
tačno tako. ja prihvatila čekanje kao svakodnevnicu. mada, u pauzi, ubacim neke fine stvari
Ne volim da chekam, hvata me nervoza za bilo shta, red na pumpi za benzin, u prodavnici, kod lekara, autobus, ali ko zna zashto je dobro
I meni je sestra bila na onkologiji, istina dve godine mladja.. rodjena.. cekala sam je.. i docekala hvala bogu.. tumor.. ali boze moj.. izasao je iz nje, iz mojih misli nije, ali teram ga daleko od sebe i nas.. Grozno jeste, ali opet nadas se.. Pa cekas, pa nadas se.. pa sve u krug.. samo ne znam da li idemo od centra u sirinu, ili obrnuto.. Ali bitno je da vreme tece.. barem nesto ide.. A ja cekam.. mnogo stvari..
pa ja sam okrenula stvari * ne cekam
jer mi uvek malo vremena da izmedju dva prividna cekanja smestim sve sto mi treba i sto hocu da uradim i bla bla…
ako izmuzem te krizne zivotne situacije, kad cekas neke rezultate od kojih ti zavisi to cuveno, zdrav sam ili nisam, benigno ili maligno…
a mnogi prosli kroz to. ja jesam. kad je dobar rezultat, posle straha se dise punim plucima
i to nam bude dokaz da smo nekad kukali i cekali bezveze, za neke nevazne stvari
Svako cekanje prihvati na svoj nacin, ono postoji, a ostalo kako ko ume i moze.
Afrodita, posmatracu, advokatu, morena, laluve, naivo, maloja, magi, makaronko, gil, zmajceku, loco, peruskice, sarah, dulee…. hvala na komentarima.
molim, i sledeći put
veliki pozdrav za tebe
Upoznao sam neke jako stare ljude koji su me naucili da cekam i da imam strpljenja.
Neverovatno !
Oni sa toliko puno godina imaju strpljenja i cekaju da nesto ili neko ,,prodje,, a ja mlad zurim i nikad vremena nemam…
Kad mogu oni , zasto ne bismo i mi mogli da imamo strpljenja, da cekamo…
Mozda je najinteresantniji bas taj period. Zaboga, posle mogu doci i razocarenja…
Da se zadrzim na standardnim metaforama – mozes cekati da ispraznis casu, ili mozes uzivati u picu koje imas. Mozda je samo pitanje da li vise vredi ono sto traje ili ono sto sledi.
Ali pazi ovo, prvi komentar i vec filozofiram
Pozdrav za Doors.
Deda, od starijih i treba uciti, samo sam ja los djak za ucenje strpljenju, ima vremena jos sam mlada
Srbox, dobrodosao, nema veze sta si rekao ‘kupio’ si me sa Doors, jos me niko nije tako nazvao a obozavam ih i obelezili su mi mladost, tako da, hvala za nadimak
Ima jedan što ga čekam 6 nedelja da mi plati završen posao, pa još jedan što sam mu rekao da mi plati kad ima, zatim, ima jedna banka koja čeka mene za neku siću, i tako, svako svakog čeka.
Živelo čekanje!
Umal’ da zaboravim: čekam ženu da se vrne večeras sa službenog puta!
Ma, ti uperi strelu i razbucaj cekanje i dokovo
Znam ta strašna čekanja, u bolnici, kod doktora, iskusila sam tu vrstu čekanja…nažalost mog brata više nema
Eh, makarone, ni mog oca, ni brata od tetke sa 18 godinica je otisao…..to su strasna i nemocna cekanja, i srecan je onaj ko ih ne dozivi.
Pricam sa sestrom u ponedeljak po povratku sa konzilijuma i kaze ona ; “Umro Dino Dvornik, jeste mi zao, al bar covek umre lepo u snu, nije se mucio, zaspao i otisao, ako mu je vec bilo sudjeno, bolje da je otisao tako, i da tako svi odemo kada nam dodje vreme”. U pravu je, ovo je njoj treci tumor, treca cekanja, sranja…
Ma, idemo dalje, bice sve ok, mora, eto i charolijin dragi se izvukao, i bas su me obradovali
Nadam se da se neces ljutiti za “kradju” ovog teksta,veoma mi se dopao
Zokice dok god ga ne objavis sa svojim imenom negde, bez mog linka, nema problema, ‘marisi’
Hvala, drago mi je da ti se dopao, istina je sve
Surova istina
Čekanje nas uči strpljenju…izgleda.Puno stepenica prijeći radi ostvarivanja nečeg.Je li to doktor ili neko pravo ili šta već ne…strpljenje je osnovno.Jedino me ljuti kad netko preko reda ide…ili ima kakovu vezu pa ga se propusti prije.A mi se bunimo…a on se pravi lud i uđe prije.
I dok se čeka sazna se dosta toga i upozna dosta zanimljivog svijeta.Uvijek sam se divila ženama pomoraca…cijeli život čekaju.A onda…prestanu čekat…bude im svejedno…naviknu se da ne čekaju i na život bez muža.Kad muž dođe onda im poremeti neki njihov red kojeg su uspostavile za vrijeme čekanja.Svakakvih vrsta čekanja ima.
Tea, da, raznih cekanja ima..
Odkud izroni ovaj post iz 2008 godine
Izgleda je i post “čekao” neko svoje novo vreme….
Ne mogu a da ga ne otkomentarišem jer me to u zadnje vreme baš zaokuplja….Možemo čekati ako znamo koga, šta, do kad…mislim da je onda lakše…Čekati, štikati u dokolici, čekati i opet čekati…nadati se a nemati neku viziju kraja čekanja, u smislu, nalazi u petak, paket stiže za 3 nedelje, putujemo idućeg meseca…..bez toga je užasno teško, besciljno, zar ne?