Svakodnevnica kojom tumaramo i svesnost koja nas cini budnima, je cesto teska i nepodnosljiva.

Pobeci od nje je nemoguce, pobeci od sebe isto tako. Onda kao gledaoci teniskog turnira, glavom cas levo, cas desno, sa osmehom ili bez, sa recima ili bez njih, klimamo dane da prodju. Prosli bi svakako, ali sa svesnoscu je teze.

Cutala bih zatvorenih ociju i disala, bez ijedne misli. Ali zivot nije san. Zivot je svkodnevno budjenje i suocavanje sa sobom, ljudima, osecanjima, godinama. Normalnost se u svemu ovome podrazumeva. A ja se cesto osetim nenormalnom.

Lutam sa sobom, klimam glavom, posmatram mec, navijam, dobijam bitke, gubim ratove, kao ziva sam. Beg u secanja, bez svesnosti propustenog trenutka, lutanja sa sobom u neka bolja vremena, da bi posle opet skupljala po coskovima secanja te u kojima nisam bila prisutna.

I nema me sada, bice me u secanju, jer klimam dane, zaglibljenja u secanja, samo sa jednim okom prisutna u sadasnjosti. Moram, ipak sada postojim.

Zovem ga moje Nesto.

To on jeste.

I to Nesto jeste moje,

ne znam sta je,

ali je Nesto.

Moje.

Bila je ta neka godina, cini mi se pre bombardovanja, mozda i posle, ne mogu da se setim…radila sam i tada u trafici.

Raznog naroda se nagledah, svasta doziveh, kradje, duvanje trave u facu, pijane budale, one koji su iz komsilika i uvek ostaju duzni neki dinar, ili uzimaju na crtu, finog sveta, mladog sveta, onih sto prose…svasta u jednom danu.

U nekom od tih dana se desilo nesto, sto ne umem da zaboravim. Jutarnja smena, krece akcija: “Dobro jutro izvolite, dovidjenja, hvala…” Prilazi starija gospodja, nisam znala i sada ne umem da procenim godine, ali recimo izmedju 60-70 i rece: “ Sine, imas li da mi das neki dinar da kupim hleb, nisam primila penziju”, pogledah je, a bilo je zaista raznih ljudi za ne poverovati, prosi svako. I dadoh joj onoliko koliko je kostao hleb, ne secam se iznosa, i pomislih u sebi, ako me laze, neka joj je alal. Zahvaljivala mi je dugo, mislila sam idi bre zeno, mozda sad ode da kupi pivo i zvekne ga ili ono cokanjce, imala sam i takve slucajeve. Odagnah misli i nastavih da radim…Ne znam koliko je vremena proslo, znam da sam zaboravila na to, pojavljuje se ista ta gospodja i pokaza mi hleb i rece: “Samo da znas da te nisam prevarila, stvarno sam kupila hleb, hvala ti….”, blagosiljala me onako zanemelu i postidjenu. Bila sam na ivici suza, gledala je kako pogrbjeno odlazi niz ulicu i pitala se za sta je radila, kad nema za hleb, kakva je to drzava, koliko je nju bilo stid da prosi…koliko li je bila gladna kada se odlucila za ovakav korak.

Citav dan sam bila u nekom cudnom raspolozenju, stidela se svojih misli, pitala se za koji moj ja radim ako docekam ovako starost (ako je dozivim)…Nisam je vise nikada videla, ali nisam ni zaboravila taj dan, jer jos uvek traje. Takvih kao ona ima mnogo, i zelim da verujem da se to nama nece desiti.

Chatovala moja drugarica sa nekim likom izvesno vreme. Delovao kao ok. I dogovore se da se vide. Pristane ona i dodje to vece cuvenog sudara. Ona se unervozila, nije nikada pre tako upoznavala frajere, sta ako je manijak…nece da ide. Tu ti ja skocim, i kazem idem i ja iza nje, cuvam joj ledja, iako je dva puta vislja od mene…al nema veze. Necka se ona i pozove ga i kaze da se predomislila. On mukica kaze da se spremao ceo dan i da nije fer…  to nju slomi I resi da ide, sve sa mnom iza ledja.

Krenemo ti mi na dogovoreno mesto, ne secam se koje godisnje doba bese, ali poce kisa, kao da je neko narucio da pada…au kurac, pomislih ja a i ona, al nema veze idemo. Dodjosmo do tog mesta, stoji on i ceka. A, zbegecao se, spremao se ceo dan, kozna jakna, kosulja, trenerka i cipele. Nema da nema jbt. Kosulja uredno uvucena u trenerku, vazan detalj, pre cipela na sve to. Mukica. Aj nema veze. Odose oni u neki kafic na pice, a ja kuci, s dogovorom ako bude neka frka da me cimne I dolecem ma gde bili. Vratih se kuci i cekam. Mislim se ne lici na manijaka, a opet ko zna…prolazi vreme, pada kisa, pljusak nikako da stane, noc kao stvorena za ubistvo. Poceh da tripujem da se nerviram, nema je, kud je natera da ide…Eto nje posle nekog doba, odahnuh. I isprica mi sve.

Ona mu bila kao psihijatar, ispricao joj pricu o svom detinjstvu, roditeljima, braku, razvodu,bivsoj zeni…  da hoce da se zeni i to je to. Da od zene ocekuje… poceo da nabraja…ova ga gledala zblaznuta. Cek bre, prvi put se vidimo, a on odmah brak i sta ocekuje od istog. Ispitao je oficijelne stvari i da li moze da radja, jer bi on dete. Ona u soku. Sve sto je napricao je na mestu, ali misliiiim, taktike malo. Rekao joj da razmisli i da mu se javi. Kao poslovni dogovor jbt! Ona mu odmah rekla, da nije zainteresovana za takvu vrstu price i uslovljavanja, on je rekao da ona ipak razmisli i da ne donosi odluke na precac. Gledala ga je, ne znavsi sta da mu vise kaze, jer NE nije hteo da razume.

Rekoh joj, nema veze, idemo dalje, bar nije manijak i stoka. Ona se pitala da li je ovo gore. Zvao je narednih mesec dana da je pita da li je razmislila i hoce li da se uda. Na njeno NE, on razmisli ti jos malo, pa je zovi opet…Bio je toliko fin i dobar i ne znam kakav sve, ali nije hteo da shvati i razume NE, a njoj bilo zao da ga napusi….Onda se nije javljala na njegov broj…Na kraju je shvatio ili je nasao neku drugu…

Sta da kazem kao epilog ove price?! Ima nas raznih…

Da li je “bolji” onaj moj s peglicom ili ovaj koji je fin, posten I dobar? Kako s kojim razgovarati? I gde su normalni jebote? I sta je normalno vise?

P.S. Njoj chat vise nije pao na pamet, kaze dosta joj je jedno iskustvo.

Prosetam ponekad sa sobom, tako, nasumice nekim stazama, putevima krivim i stignem do necega, sto lici na nesto a biva nista. Pa, rovarim po skladistu svesnosti da oteram nesvesnost koju i pored nemogucnosti, pokusavam da drzim pod kontrolom. Da me ne iznenadi kao pajac iz kutije. Da se ne uplasim…sebe. Da se ne nasmejem, sebi. Samoigranje, splet igara, splet postavljanja i zidanja zidova, zastite od sebe, od svega, od nicega pretvorenog u slona u mojoj glavi. Odraz zivota, straha, proslosti, sadasnjosti, sve zajedno cini povlacenje pred zivotom. Neka stane malo, neka ne pritiska, neka me ostavi malo na miru, neka me pusti da me malo nema. Neka se pustim.

Da odem malo od sebe, da budem neko drugi, da se odmorim od damara u mojoj glavi… postoji li prekidac, stop za sebe?

Citah kod Mahlat, kako je imala situacije sa likom i meckom i setih se…

Pre nekih petnaest godina, ja lepa, mlada, zelena, saramantna, stojim u po bela dana na stanici i cekam bus da idem negde. Bus je 50, ko razume, shvatice, autobus zvani zelja. Cekam i cekam, palim cigare, gasim…Godoa nidje. U neko doba staje peglica (zuta), ispred mene, ‘frajer’ otvori prozor i rece : „Da te povezem?“, pogledah ga, krezavi neki, a vremena cudna, 90-te, gde znam ko je, manijak li je neki. Ja fino, kulturno devojce, odgovorih: „Hvala, ali ne idem nigde, cekam drugaricu da dodje“. Mislim bas mi je poverovao, posto sam bila skockana. Ali fino ga odjebah, zar ne? Mislim, kulturica sam bila. Kad se on izbeci na mene i krenu s paljbom na sav glas : “ Mislis da si neka riba picka ti materina, ja ti lepo nudim da te povezem a ti me zajebavas….“ Kuku majko moja, narod na stanici se odmice, ja stojim i opet, ali sad sapucem jadna ; „Ali ja stvarno cekam drugaricu“. On ce opet: “ Mamu ti jebem, mislis da si uvatila boga za kurac, mislis da si riba, mars picka ti materina“, dade gas posle toga, pa zaokrete preko travnatog dela i vrati se iz pravca iz kog je dosao.

Noge su mi se tresle, napade me budala iz cista mira i ode. Sta bi bilo da sam sela u jebanu peglicu da me poveze? Ne znam i bolje je sto ne znam. Mozda bi prosla ko Mahlat, al` nju bar lik sa meckom i kajlom startovao a mene krezubi s peglicom. Po tome zakljucite ko je bolja riba od nas dve

Grde me da ne pisem, pa resih da napisem nesto , sto se meni dogodilo. Procenite sami ko je ovde lud?

Pre pet-sest godina radila sam u trafici. Prodavala cigare, pivo, zvake, cokolade….svasta nesto. Velika se skola zavrsava na takvim radnim mestima, posebno kad nemas wc, pa trpis dok ne umres, dok se ne sete gazde da te zamene. Ali nije to tema, mada ne mogu da zaboravim moje muke i sa tim. Nekoga dana, dodje neka devojka, kaze ona; „dobar dan, molim vas jedan rebrasti“, a fina neka, mlada, delovala mi kao studenkinja iz provincije, i sta mi bese, ne znam, ja lagano digoh rucicu i dadoh joj durex rebraste kondome. Pocrvene devojka od korena kose do vrata (toliko sam videla kroz suber), i rece; „mislila sam na cips“. Ooooops, pocela sam da se smejem, dala joj cips i nisam je vise videla da je dosla.

Naravno da sam gazdama i svima to ispricala i zezali su me, i danas kad se sete zezaju me, a ja se pitam sta sam pogresno uradila? Jel rekla rebrasti, jeste, kako ja da znam da hoce cips a ne kondome? A, sto meni kazu da imam pokvarenu mastu? Mislimmmmm