Želim vam da vas ne boli ono što vas je bolelo
a da vas voli ono što vas nije volelo.
Želim da vam deca budu bolja od vas, da se
više vi hvalite njima nego oni vama.
Želim da vas dobro služe noge, da na njima
provedete veći deo nove godine, da imate više
posla nego vremena.
Želim vam da budete potrebniji drugima
nego oni vama.
Da želite i možete više nego što vam treba a da
sve što vam pretekne podelite sa onima koji ne mogu kao vi.
Nemojte uzimati mnogo više nego što dajete.
Mislite malo na one kojima će morati da uzmu
ono što vama budu dali.
Želim vam da dobijete stan ako ga nemate ili
da umete da se radujete ako ga već imate.
Da vam ono što imate ne bude manje od
onoga što nemate.
Želim vam, na kraju, da ova godina ima više sreće
sa vama nego prethodna!

(Duško Radović)

Dusko Radovic je sve ovo lepo srocio, i ja samo mogu da ga prekopiram i pozelim nam,  sve ovo sto je i on.

 

Strah i ja se odlicno poznajemo, neraskidivo smo vezani. Pokusavamo da se posvadjamo, da se odlepimo jedno od drugo, pokusavaju i drugi da nas rastave i sve ostaje na pokusaju.

Dajem mu razloge da ode, molim ga, preklinjem, bivam lukava, bivam dobra, bivam pametna, glupa, cmizdrava, teram ga na sve nacine koje kao zena znam.

Onda se posvadjamo, pa se mucimo, kinjimo, tucemo, placemo… Vec ocajavamo, proklinjemo dan kada smo se sreli i upoznali. Proklinjemo sebe sto smo se spojili, sto prokletstvo bivamo jedno drugome.

Nije ni njemu lako sa mnom, ali ga nisam trazila, nisam zelela da ga upoznam, bezala sam od njega, jurio me, molio me da se upoznamo, pustao je lagano svoje pipke po meni, milio po mojoj podsvesti, sisao u svest i zavladao njome i mnome.

Pusta me, pustam ga, kada popadaju sve brane podsvesti koje ga cuvaju kao najvece blago, kada iznemogli od borbe u areni popadamo od umora oboje. Umorni smo, pretuceni, ali srecni i odvojeni. Gledamo se tada i ne vidimo, placemo od srece i okrecemo ledja jedno drugome.

To je ljubav koja zudi za rastankom, to je ljubav koja bezi jedna od druge, a lanci ih vezuju, to je dobijanje borbi ali ne i rata.

Moja jedina zelja je uvek bila da se zauvek rastanemo i da on nema priliku da ikada vise ikoga upozna.

Neka umre, nestane i ne muci vise nikada nikoga!

 

 

Jednog strahovito hladnog zimskog dana, vrabac je osetio da nece uspeti da prezivi. Pokusao je pronadje neki zaklon, ali dok je leteo bivalo mu je hladnije, pa su mu se krila najzad smrzla i on je pao na drum.

Lezao je, osecao kako se koci od mraza i znao da je smrt blizu. Odjednom je osetio kako je preko njega palo nesto toplo i meko.Bila je to kravlja balega. Vrabac se zagrejao,  raskravio i najzad zacvrkutao. Jedna macka u prolazu cula je cvrkutanje, raskopala balegu i pojela vrapca.

Ova mala prica daje nam tri pouke:

-Ako se neko posere na tebe, to jos ne znaci da ti je neprijatelj.

-Ako te neko izvadi iz govana ne znaci da ti je prijatelj.

-Ako si ,vec zapao u govna bolje cuti.

Pricali su razlicitim jezicima,

culi se, a nisu razumeli.

Znali su ljudi da oni postoje,

ali ih nikada, niko, zajedno

video nije.

Ulazili su jedno drugome

u zivote,

tiho, nocu, otvarali su

vrata strasti,

davali se jedno drugome,

i to je bilo sve.

Postojali su po danu,

u mislima svojim,

ziveli svoje zivote,

ne znajuci jedno o drugom

nista.

Znali su da je poneka noc

njihova i to je to.

Govorio je da je voli,

govorila je da ga voli,

voleli su se u mislima svojim

i ziveli odvojene zivote,

do neke noci,

do spajanja i razdvajanja.

Koliko praznine medju njima,

cudne ljubavi koja je

glumila da to nije.

 

Voleti nekoga? Sta to znaci? Kad izgovorimo te reci, koliko su sebicne?

Zasto se neko voli?

Zato sto nas taj neko ispunjava, cini srecnima, bogatijima, potpunijima, zabavlja, nasmejava, moze se pricati s njima, putovati, stvarati porodica, jer je taj neko dobar…sta se tu voli, a da ima ta ljubav nema veze s nama, da ne trazimo i ne ocekujemo nista od nje.

Sme li se sramotno priznati da je taj uzvisen osecaj, sebican?

Ima onih cuvenih recenica: “sta ce mi zivot bez tebe, umrecu bez tebe, moj zivot nema smisla bez tebe, ti me cinis srecni/om, s tobom je zivot lepsi, potrebna si mi da bi ziveo/la…”.

Sta je tu zbog druge osobe, a ne zbog nas?

Koja ljubav je uzvisena i ne trazi nista? Ko je taj veliki covek/zena koji ju je spoznao?

Ko je voleo, samo da bi voleo, ne trazivsi i ne dobivsi nista, a imavsi sve?

Da li je to ljubav majke prema detetu? Ljubav kucnog ljubimca? Koja je to bezrezevna ljubav, cija?

Ili i samo takva ljubav postoji od Boga!?

Znao je odmah po njenom pogledu da i ona zna. Nije znao kako da se ponasa, sta da kaze, pokusavao je da dobije na vremenu I krenuo da slaze stvari po sobi. Pitala ga je, “Da li je to istina?”, cutao je I sklanjao majice, zatezao krevet, nije mogla vise da ceka, uhvatila ga je za stomak zabola nokte u njega i posela ga ispred sebe, da mu vidi oci, te lazljive oci. Potekla je krv ispod majice, opet je pokusavao da dobije na vremenu, mozak mu je radio kao centrifuga na ves masini. Govorio joj je da nije normalna, da mu je pustila krv, da ce se inficirati, da ce mu ostati oziljak zauvek…Ponovila je pitanje, nije je gledao, caprkao je oko krvavih tragova od noktiju i odgovorio: “Da, istina je, ko ti je rekao?”

Izgubila je kontrolu nad sobom, ruka je poletela, zalepila mu je samar iz duse, iz srca, iz ocaja, iz bola, iz straha, zakucala ga je za krevet. Bio je to onaj samar od pozadi, kada udarac zadaje spoljna strana ruke I ima jaci zamah. Jer je lagao, jer je cutao, jer je…

Ustao je i udario joj je takav samar da je pala na patos. Gledala ga je odozdo, pokusavala da nadje mrznju u sebi, tekle su joj suze, slivale se niz dusu koja je tog trena krocila u pakao. Do tada je bila nevina, cista, iskrena. A od tada, plamen grotla je lizao sve njene pore bica.

Gledao je odozgo i pitao; “Ko ti je rekao”, nije mu odgovorila, gledala je sare na tepihu, onda je sam shvatio ko je rekao, I to je bio urlik njegove duse. Kum, prijatelj, izdaja. To ga je pogodilo, plakao je kao malo dete, u trenu je izgubio i nju i kuma.

Ustala je od svojih sara s tepiha, otisla do kupatila, umila se I izasla u noc….

Bila je to davna 84-ta, letnji raspust. Mi, ekipa iz kraja svakoga dana I noci zajedno. Bio je i on tu, dugokosi ortak, koji je vozio motor I sa bratom svirao gitaru, a mi pevali. Gotivila sam ga kao brata, a u njegovog brata se zaljubila…

Dosla je ona, devojcica iz centra grada, kod sestre koja je zivela kod mene u zgradi. Plava, tiha, fina curica. Upoznale smo se I pocele da druzimo, bila mi je zanimljiva, jer je bila drugacija od moje “bagre” iz kraja. Vidjala me ona s njima, pitala me ‘ko je dugokosi decko’, rekoh joj da mi je drug i da je dobar. Pitao me, ‘ko je ona mala plava iz tvoje zgrade, aj mi je smuvaj’. Muvala ja nju, muvala njega I smuvala ih jedne avgustovske noci, kada sam rekla da nemam svetlo u liftu I da me otprate do stana, tada su se prvi put poljubili, krenuli, poludeli, zaljubili, zavoleli…..napustili skole…vencali su se 86-te, ja zavrsavala srednju skolu, oni zapocinjali brak. Bila je trudna, iste godine je on otisao u vojsku, a ona rodila devojcicu. Bili smo srecni, zbunjeni…posle dve godine, rodila im se druga cerka, posle osam jos jedna.

Ziveli su sa svoje tri cerke kako su znali i umeli, on je radio, ona cuvala decu. Bila su to nekako i nasa deca, jer su prva dosla u nase drustvo, slavili smo im rodjendane, polaske u skole, male mature, velike mature….Znali su cesto u sali da me psuju, ‘e da nas ti nisi upoznala ko zna gde bi sada bili’…

Letos im se srednja cerka udala, isla sam na vencanje I gledala onu malu kmezavu devojcicu iz kraja kako izgovara DA I postaje gospodja, cestitala sam njoj, njima i rekla im,’hocete li me pustiti da budem jos mlada, uvek me zeznete’, smejali su se, a ni oni nisu znali sta ih je snaslo. Gledala sam ih kako se ljube s gostima, on jos uvek dugokos, kose vezane u rep, ona jos uvek mala plava….secala se I zaplakala….

Malopre zvoni telefon, zove mala plava i kaze: “postala sam baka”, odahnula sam i cestitala i nastavila da psujem, jer mi generacija postaje babe i dede i kud su pozurili i hoce li vise da se smire…rodio se jedan mali bata. Neka mu je sa srecom, i novoj mami i babi I dedi.

…rekla je, idem, ostavljam te, budi s njom.

Ustala je od stola i pocela da pakuje stvari. Sedeo je, pusio, cutao i gledao. Nije imala kofere, torbe, nasla je kese za djubre, one crne dzakove. Otvarala je ormare, ubacivala u njih sve zajednicke provedene godine, bez reda, bez smisla, zamagljenog pogleda, do trenutka dok dzak ne napuni, potom ga je vezivala i bacala u dno svesti. Redjali su se dzakovi, pomagao je i on, bacali su se u dzakove, cutali, plakali. Znali su da je kraj u tim crnim dzakovima, oslikali su njih, njihove godine, njihovu ljubav. U svakom je bilo slano, u svakom je bio miris njih dvoje, zavezan, bacen u ugao nezaborava.

Posle su seli, zapalili po cigaretu, gledali se, plakali, cutali, osvrtali se po sobi pocetka i kraja.

Ustala je, pozvala nekoga, uzela kljuceve i pocela da skida njegove. Tresle su joj se ruke, zapinjalo je, skinula je dva kljuca, bacila ih u praznu pepeljaru i stala sa suzama. Otada je pocela da place u sebi, kraj je stajao u pepeljari u vidu dva kljuca od stana.

Sisli su do auta sa crnim dzakovima, bez drame, pakovali ih u prtljaznik kola, cutali, prijatelj ih je gledao I odmahivao glavom.

Dosli su do nje, vadili dzakove, ljudi su gledali, nosili do njenoga stana, bacali ih u sobu njene mladosti, dajuci joj miris tuge, bola, nabacujuci uspomene po coskovima mladosti, koja je toga dana ostarila.

Popili su kafu, ispratila ga je do vrata, poljubila ga jos jednom, rekao je; “Uvek cu te voleti”, cutala je, zatvorila vrata i srusila se na pod.

Nisu se vise videli, to je bio kraj.

Danima je sedela u svojoj sobi sa crnim dzakovima, gledala ih, nemajuci snage da se pomeri, da ih raspakuje…Mirisi su izlazili iz nje ili tih dzakova, nije znala, a nije mogla nista…spavala je u njima, budila se u njima, cutala i plakala u njima, trazila se…

Nakon mnogo, mnogo vremena se nasla. Raspakovala se, razbacala po svojim ormarima, i cini se da nije uspela jos da se slozi, taj neki razbacani svet je postao njen. Nabacan, sada bez mirisa, saren, bez smisla, bez reda, cist, miran, njen i ziv.

Evo, slusam Ih i sad, laju i kolju se ispod prozora, gomila pasa lutalica. I, sta uraditi sa njima? Bojim ih se, majke mi!!!

Imamo mi tu oko zgrade dvojicu kolovodja Klempu I Mikija, i ok su likovi (psi), ali ova bagra oko njih me plasi, ne umem ni da ih prebrojim.

Proletos sam se vracala s drugaricom iz jedne posete, nije bilo nesto kasno, idemo glavnom ulicom, kuda idu automobili. Cuju se kere negde u daljini, kazem ja njoj da predjemo ulicu, ona kao, daj preterujes. Proslo je par minuta horda njih je dotrcala do nas i lajala, ma ne znam kolikooo ih je bilo, od najvecih do najmanjih, milijardu komada ( u strahu su velikeeee oci), odsekla sam se, jedan deo mozga mi govori da bezim, drugi deo ne mrdaj najebaces. Sok! Drugarica me je uhvatila za rame I bukvalno prevela preko ulice, ja noge nisam osecala, odsekle se. Ostali su da laju na drugoj strani ulice, a ja nisam mogla da se pomerim s mesta, ova prica nesto, nemam pojma sta….Dodjoh kod sebe nakon par minuta i nastavismo put do kuce. Psovala sam kao sto sam psovala nato (namerno malim slovima), kada nas je bombardovao, psovke socne da socnije ne mogu biti, iz usta dame. Psovala sam sto od soka, straha, sto od besa, jer znam da to moze opet da se desi.

Imala sam jos par bisera sa lutalicama, kada u trcanju za nekim i lajanjem prolete pored mene a ja se skamenim. Nije prijatno nikome ovo.

Dva ulaza do mene se ostenila neka crna kuja, pocetkom godine, ujela je na kvarno cetvoro ljudi koje ja znam i pokazali mi ujede. Bas sam se fino osecala, kad treba da izadjem, prvo stanem na stepenice, osmotrim ima li kuje, pa idem gde sam posla. Zvali su sintere da je pokupe, oni dosli, nje nigde nema i uhvatise nam Mikija. Jadnicak, zrtveni jarac, ali vratio se, spavao nam je u ulazu skoro celo leto. Nikoga nije napao, ni ujeo, a kuja je nestala negde. Svi smo se plasili nje, valjda je neko otrovao.

I frka mi je kad se uvece vracam a idem peske po kraju. Ima ih svuda, a izlecu i laju iz samo njima znanih razloga, otkud ja znam da nece da ujedu.

Evo ih sad laju na automobile, ne mogu da ih izbrojim s prozora, i da treba sada tuda da prodjem precrkla bi ili bi isla okolo ili skocila na auto neki, majke mi.

A, smislili zakon da ne smes da povredis psa, mogu da te tuze, samo ako je opasan po okolinu, besnilo i sl. Onda se ubija. Isao moj brat, pandur, na predavanje skoro i kaze, bukvalno neka ti grize ruku, nogu, ne smes psu nista. Bas dobra fora, jebo je onaj ko je smislio! A, ovi sto imaju pse, morali bi da im nose korpicu na njusci. Nesto se ne secam da sam to ikada videla. I da skupljaju izmet posle nuzde, e to sam jednom videla i nisam mogla da verujem ocima svojim.

Volim zivotinje, volim i pse, ali ovo je zaista problem. Sta uraditi sa lutalicama?

Hocu da idem normalno ulicom a ne da mislim odakle ce i da li ce da iskoci neki ker ili horda od negde. Nije mi svejedno, a verujem da nije nikome, ima ih mnogo bas. Ne smes im nista, pa sto ih onda ne pokupe, pa u azil neki ili neka smisli neko nesto pametno vec jednom za bilo sta, za noramlno bitisanje u ovoj drzavi!