On je so na mojoj dusi,

on je so na mom srcu,

on je so mojoj masti.

Soli moje telo,

Svojom soli.

On je so mojih suza,

on je so moje ceznje,

so mojih nemira.

Posoli mi osmeh,

posoli suzu,

put na kojem stojim.

Pored njega sam kao more.

Pre dve godina, krajem avgusta, vracala sam se s maman od brata i porodicnog okupljanja. Prelepo vece, stvoreno za setnju i nas dve laganim koracim krenusmo kuci. Cavrljasmo, usput, onaj rekao ovo, onaj prosuo ono, vidi mesec, lepe zavese, vidi onog prekoputa…I tako nogu pred nogu, da svarimo veceru , prosle smo vise od pola puta. I, tako zanesene tandrkanjem, ne gledamo kuda idemo iiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiii…..Ovo je za verovali ili ne, majke mi?! Te iste sto je isla kraj mene.

Moja noga samo sto nije zgazila zmiju!!!!!!! Nisam uspela ni da vrisnem od soka, velika crna zmija, ide trotoarom i sad se najezim kad se setim, mislim vuce se, ne zna ni ona gde ce, a jaaaaaa, izletela na sred puta, idu automobili, busevi, ne umem da se pomerim, u soku bez reci stojim i gledam u onoooo crno veliko vijugavo. Povuce me maman na drugu stranu, psujuci me da cu da poginem i da sam kreten…pusta majka i tada misli na svoje dete, ne na sebe. Sa one druge strane, poceh da se tresem i da psujeeeeem koliko me glas nosi, tada je plavusa ukapirala, a mozda je i bolje, jer ko zna sta bi se desilo da sam vrisnula iznad zmije, mozda bi se uplasila, mozda bi me ujela…mozda uopste nije otrovna…

Otkud zmija u sred Beograda na asfaltu? Otkud bre, da bas ja naletim na nju?

To je bilo nesto potpuno neocekivano u gradu i otud moj sok, jedva sam dosla kuci, koliko sam se sokirala.

Baksuz sam ja bre, zivota mi!

I ovo je jedan od retkih postova gde necu sliku da postavljam, ne volim bre, zmije ni na slici da gledam.

Eto, da znate sta se moze desiti i videti u velegradu?!

Imao je svoju Ines, devojku iz mladosti, koja je ostala u svom rodnom gradu, iz kojeg je on morao, kao i mnogi drugi da ode. Sa raspadom Juge, raspao se i on.

Dosavsi ovde, sve mu je bilo strano, sve novo, sve drugacije. Nosio je tugu i nemoc u srcu, znao je da sve tako mora biti.

Znam ga vise od dvadeset godina, poznajem deset. U ovih prvih deset, kada sam sam ga samo znala, vidjala sam visokog, zgodnog, odlicnog frajera, sa uvek nekom novom ribom, blistavim osmehom i izuzetno kulturnim ponasanjem u mom prisustvu. Konstatovala sam da je odlican frajer i to je to, imala sam neki svoj zivot, a vidjali smo se u nekim prilikama, gde smo morali oboje biti. Sem uctivosti, medju nama nicega nije bilo, iskreno, nisam ga ni primecivala, volela sam ono sto sam imala i bilo mi je dovoljno.

Pre deset godina, on i ja i neka prica, ne znam kako, kao da sam ga tada prvi put videla, on je bio divan, on je bio najiskreniji muskarac kojeg sam upoznala. Pricali smo dugo, bili smo oboje tada sami, pricao mi je o Ines, pricao je o gomili devojaka koje su prolazile kroz njegov zivot, pricao je da je cedomorac, da je sedam ili devet ( ne secam se tacno broja), devojaka abortiralo njegovo dete, da se kaje…bio je lud…a mene su uvek zanimali ludaci i zaljubih se.

Taj nas pocetak…neka ostane za mene, jedno predivno secanje, jedan neizbrisiv trag…nije se znalo ko je vise lud tada, ko je vise bio zaljubljen, ko je vise zeleo da budemo zajedno…ohladile su nas bombe. Pocelo je bombardovanje, nista se nije promenilo, a ipak jeste, nije se moglo mnogo toga…pamticemo bombardovanje, ipak kao nas najlepsi period, bilo je zaista ludo i vala nezaboravno!

Nakon zavrsetka bombardovanja, poceo je da se menja, da ga nema, da se ne javlja…da ga sve vise nema, nego ima…zaljubio se opet, rece mi kasnije. Da, to je on, trebalo je da znam. Ali patila sam mnogo, iako sam znala da nista nije zbog mene, jednostvno je on takav, nesto ga je uvek teralo da ide dalje. Nekako je gospodario svojim emocijama, nije im dozvoljavao da se rasplinu, da ga scepaju, da ga uzmu, da postanu on. Ovako mu je bilo lakse.

I ta je ostala trudna, kud ga meni ne napravi?! Nosen predhodnim iskustvima, a i godinama koje su stigle injega i nju, odlucuje se na brak.

Ja sam se smejala u suzama, to mi je bio treci kojeg sam ozenila, i govorila sam; “Ko god hoce da se zeni, samo neka se smuva sa mnom, pored mene ce naci zenu svog zivota i ozenice se”, da li sam ih ja ucila kako se voli, da li sam ih terala od sebe, ne znam, nije ni vazno, treci mi se zenio. Dobili su cerku, bili srecni…sve sam saznavala jer smo imali zajednicke prijatelje, ranjavala sam sebe teravsi ih da im pricaju o njima, do nekog dana, dok nisam rekla dosta, ne zelim vise nista da znam.

Nasi zivoti su isli, svako je ziveo svoj, prolazile su godine, nisam znala sta se desava s njim, nisam ni zelela da znam…Pozvao me nakon pet godina, razvodi se, da se vidimo. Mogla sam ga odjebati, mogla sam…ali nisam. Volela sam taj neki moj deo njega, i videla se sa njim, sjebanim, koji se kajao, govorio da sam to trebala da budem ja…svirao je kurcu, no dobro…

Bili smo u vezi naredne dve-tri godine, ne secam se, ali ja vise nisam osecala ono sto sam onda prema njemu, mislila sam da je to i bolje, bio mi je samo drag. Provodili smo lepe trenutke, pricao je o svojoj cerki, bio je zaljubljen u nju, kako je govorio, prijao mi je…do neke noci kada je rekao da se nada da cu naci coveka koji ce me voleti, jer to zasluzujem, ali da to nije on, da on to vise ne ume i ne zeli. Ne znam sta me je tada povredilo, valjda sam zelela da me voli iako ja njega nisam…otisla sam i nisam se vise vratila. Dugo je zvao, nisam odgovarala, stavila sam tacku. Ponovo je gospodario sobom i svojim emocijama, meni to vise nije trebalo. Bilo mi ga je zao nekako, ali mi neko tako emotivno osakacen, nije vise trebao. Rekla sam da mozemo da budemo prijatelji, nakon nekog vremena, rekao je i bio iskren, to sam uvek volela kod njega, da mi ne moze biti prijatelj, da mi mozemo biti samo ono sto smo bili i da ce se truditi da bude bolji…

Ne, vise ne. Ponudila sam mu ono sto mogu, ne zeli, od mene nema vise.

Cujem da je divan otac, da je posvecen cerki, da je vise kod njega nego kod majke, da uci sa njom, vodi je na razne aktivnosti, putovanja…drago mi je zbog toga. Otac je kakav se pozeleti moze.

Srela sam ga par puta u prolazu, imao je isti onaj divlji, neukroceni pogled, znam da je sam, znam i cujem da jedini zenski stvor koji je osvojio njegovo srce je njegova cerka.

Da li je bio rob ili gospodar svojih emocija, sebe, svoje strasti? Da li je sve to njegov izbor? Da li je hrabar ili kukavica?

Znam samo da je iskren, i to sam volela kod njega, sve ostalo je njegov zivot u kojem mu zaista zelim sve najbolje.

O, da bio je gospodar najbolje guze koju sam videla do sada!

 

U tami svoje svetlosti,

gledala je, a videla jeste,

da videla nije.

Osluskivala je misli svoje,

srce, izgovarala reci,

a nije se cula.

Naizgled je govorila,

krila se iza reci,

a cutala je.

Isla je za danima,

isla je za zivotima,

A ziva bila nije…

Tri tacke su stajale

i cekale nastavak…

 

Koliko svaki novi kraj,

kao i novi pocetak,

uvek budu drugaciji.

Uvek su kao prvi put.

Koliko koraka treba preci

od nesvesnosti

do svesnosti.

Koliko hodanja

po ivici razuma,

koliko slicnosti,

a sve je razlicito.

Jedino isto je da,

ne prepoznajemo sebe.

Bio je lep, zgodan, pametan, jedan od najboljih frajera u kraju. Imao je devojke da smo ih samo mogli gledati, kao lepotice sa naslovnih strana. Igrao je fudbal, bio je jedan od boljih fudbalera, smesila mu se lepa buducnost. Ziveo je zdravim zivotom, mi na zurkama cigare, vince, on sokic i nista vise. Po zavrsetku skole, zaposlio se na najboljem radnom mestu koje je postojalo, nosio je lepa odela i kravate, mirisao je na kilometre, vozio se taxijem, bio je lepsi nego ikada. Nije se vise toliko druzio sa nama, ali je umeo da nas poveze taxijem ako idemo u istom pravcu i ponekada da svrati na neku zurku. Polako nas je zaboravljao, ali ne skroz, bio je tu negde, ako nam zatreba, znali smo to.

Bila je neka nova godina, bila je tu sestra jedne od drugarica, bila je starija deset godina od nas, bila je i ostala lepa, zgodna, vrcava, sa tri braka iza sebe, troje dece, i iglom u veni. Otkud oni odjednom posle ponoci zajedno, ne znamo, jutro je docekala u njegovom krevetu, i tada pakao pocinje.

Umela je ona svojim telom i vestinama da uradi mnogo toga. Odjednom je on nestao, saznali smo da je presao da zivi kod nje, da je poceo da se drogira. Niko ga dugo nije video, ziveli su preko reke, na drugom kraju grada, nismo smeli, a ni hteli da pitamo roditelje gde je on. Majka mu je prolazila pored nas pognute glave i jedva odgovarala na pozdrav. Vreme je islo, svi smo uveliko radili, neki stvarali porodice, zaboravili na njega… Pojavio se nakon par godina…

Bio je mrsav, bio je odrpan, culi smo da je izgubio posao, culi smo da ga je ona izbacila, culi smo i videli da je narkoman.

Nismo ga osudjivali, nismo ga mrzeli, nismo ga se plasili, samo smo ga zalili. S tugom u ocima smo ga gledali, cesto razbijene glave, izubijan…poceo je nekako cudno da hoda, kao da je trazio gde ce da zgazi, pogrbljen nekako, kao da se klackao dok hoda. Cesto mi je trazio novac da kupi cigare, da kupi pivo…cesto je to od svih trazio. To je jedina ‘neprijatnost’ koju smo imali sa njim, jer je bilo tuga gledati ga kako te laze a mora, kako hoda po zivom blatu, a niko nista ne moze da uradi. Kao da je onako lud, drogiran ili ne, znao da smo deo njegove lepe proslosti, nije nas povredjivao, nije nikada rekao ruznu rec, trazio je novac, niko mu ga nije davao, klimao je glavom i odlazio onim njegovim cudnim, klackavim hodom.

Culo se leti, kada su otvoreni prozori, a neki od nas su i videli, kako nag seta po stanu i vice na roditelje, kako dolazi policija, hitna pomoc, mnogo puta…

Niko nije rekao ruznu rec za njega, kao da smo ga razumeli…samo smo ga svi u kraju, duboko zalili.

Nisam ga dugo videla, sigurno godinu, dve, ako ne i vise. Cujem od ljudi iz njegove zgrade, da je jako bolestan, da cesto dolazi hitna pomoc, ili dezurna sluzba iz doma zdravlja, da kuka od bolova, da ih budi kricima. Majka i dalje prolazi pored nas, brzim hodom, da je ne bi nesto pitali, jedva odgovara na pozdrav…

Ona i dalje zivi preko reke, ima novog decka, on…se muci vec godinama u bolovima, dokle ce, ne znam…mozda danas cujem da ga vise nema. Znacu da je to spas za njega, i bice mi zao zivota koji je bacio, odnece sa sobom i deo nase mladosti…

Bio je rob svojih emocija, svog tela, svojih poroka, svojih mana, sada su ga one osudile na dozivotnu robiju.

Govorila je da ga voli,

a tako je lagala.

Ona nije umela

ni sebe da voli.

Drzala je bic u mislima,

njime udarala sebe

po ledjima svesti.

Mucila se i uzivala.

Gajila je lazi u sebi,

tiho, nenametljivo,

sirila ih mirisom nemoci.

Mnogi su je voleli,

jednostavno su morali,

bila je osoba, koja se

mora voleti.

Davala je sebe drugima,

davala,

da bi pobegla od sebe,

da bi slagala sebe i njih

da ih voli.

Sada je pred njim,

obucena u svoju laz,

gleda ga u oci i govori

“volim te”.

I ona dok to izgovara

veruje u to,

sve dok ne zatvori vrata sebe,

skine se pred sobom,

pogleda u ogledalo i kaze:

“lazljivice”.

Cula sam je kako cesto govori,

dok se bicem udara po ledjima,

da zeli da je neko skine sa sebe,

da postane njeno ogledalo,

da vidi golu ljubav…

Lazljivica,

mozda i to laze,

ko ce znati…

Lagala je iskreno.

Srecan Badnji dan i Bozic svima koji slave!