Zelena Soba

Podsetise me danas drnch i mahlat ( ne umem da stavljam linkove, a i sta ce vam), u vezi problema sa mojom kicmom.

Prosle godine, leto tek pocelo, mene krece da boli leva ruka. Mislim se od cega li boli, da je desna, pa da pomislim od misha, ali leva cudno. Bol je svakodnevno rastao, ruka dolazila u faze da ne mogu ni cigaretu da drzim u njoj. Onda je pocelo i rame, kljucna kost…kljukaj se brufenima, nimulidima, masiraj…nista ne pomaze. Trajalo je to izvesno vreme, dok nije stiglo u fazu da me boli na tudji pogled.

Jedno popodne je toliko bolelo da sam mislila da cu da svisnem, napolju +40, ne znam sta cu sa sobom i setih se da odem lekaru. Da. Pozovem privatnu kliniku, na koju sam vec isla, zbog problema sa kicmom, znam lekara iz doma zdravlja gde sam radila, ali javio se njegov sin. Nisam ni znala da ga ima. Kazem ja njemu lepo sve, zakukam da me boli kao zub, kaze da dodjem, ima slobodan termin. Onako obnevidela od bolova, krenem da se obucem i pomislim da se istusiram i presvucem, kako je red kada se ide kod lekara, a onda pomislim, ma boli me ruka, sto bi se presvlacila. Malo se osvezim i odem.

Kad tamo, doktor mlad, lep, ima dugu kosu ( a ja padam na muskarce sa dugom kosom), i rece da se skinem.

Ooooo, zemljo otvori se, pomislih. Gace na meni, one sto su trebale odavno da se bace, bruka ziva. Pocrvenela, pobelela, ne znam sta nisam i skidam se. Kaze lezite, i krene da me zavrce, dize noge, cepi, okreni tamo, ovamo, boliiii da umres, a ja samo mislim, kako li mu izgledam sa onim odvratnim gacama. Psovala sam sebe u sebi kao kocijas.

Obukoh se, sedoh, a ne smem da ga pogledam od sramote, rece da snimim vratni deo kicme, da sumnja na diskus…

Dodjoh kuci, zove jedna drugarica, ja ispricam sta je bilo, ali ne o kicmi, o gacama i doktoru kako sam se obrukala, zove druga, vec je cula od prve, ja samo o gacama i blamu…

Kroz par dana nas cuvenih pet na kafici, ja iskrivljena, s bolovima, cekam tri meseca za snimanje, nemam para za privatnika, i njih cetiri kez. Sta im je?

Kad pocese da sipaju gace iz torbi, da se ne brukam vise, ajaaaaaoj, smejale smo se kao sumanute. Dobila sam, crvene sa masnicom, narandzaste bokserice, bele tangice sa cipkom ( u tome cu garantovano kod lekara), i crne sa nacrtanim ustima a ispod pise kiss ( i ove cu sigurno da obucem za lekara). Tuke moje J

Naravoucenije, obucite nove gace kad krenete  kod zubara, nikad se ne zna.

Radila je sa sobom,

protiv sebe.

Duel dve razlicite

zarobljene u istom telu.

Mucile su se, ali volele,

bile su u jednom telu,

a cinile razlicite korake.

Jedna levo, druga desno,

jedna napred, druga nazad.

Vukle su se sa svojim snovima,

nadanjima, verovanjima,

strahovanjima.

Pricale jedna drugoj o greskama,

a svaka je radila svoje.

Neskladno spojene u skladu,

delovale su neodoljivo,

pozeljno, zanimljivo.

Slika o njima

poslata u druge oci, srca,

duse, misli…bila je…

lazno istinita.

Sacekaj jedan minut,

evo me za minut,

dodji na minut,

proci ce za minut,

strpi se jos jedan minut,

imas minut vremena,

krecem za minut,

stani na minut,

zakasnila si minut,

ucuti na minut,

smiri se na minut,

izdrzi jos minut,

otisao je pre jednog minuta,

da si dosla samo minut ranije,

zovem te za minut…

Ljuta sam na minut. Nikada ne bude toliki. Uvek je dugacak, predugacak, svi ga habamo, a kad je lepo, onda je najkraci.

Podseti me drugarica, pre neko vece na moj biser, jedan u nizu doduse

Proslog leta sam imala dogovor sa drugom da idemo negde, ne mogu se setim gde, nije ni vazno. Dogovor u koliko sati je s kolima ispred moje zgrade. Sidjem u dogovoreno vreme ispred zgrade, zapalim cigar i cekam. Vidim njega u kolima, nisu njegova, ali mozda je nesto menjao, sta znam. Prati se tok misli mojih, ne oci, ne, ne.

Prodje on pored mene, pomislih ovaj corav i krenem ka kolima. On se parkira, ludak, pomislih, nije me video, umesto da me cimne na mobilni, on se parkira da dodje po mene.

Dodjoh do kola, on petlja nesto unutra i okrenuh da psujem, naravno. Te kretenu coravi, gde gledas, prosao si pored mene…sedam u auto i nastavljam gundjanje. I ne znam sta mi bese i okrenuh se i pogldedah ga, dobro sam se setila, nije on jebote!!!! Kako, ne verujem ocima svojim, nego mislima koje sam skrojila u glavi. On u soku a ja u jos vecem, ne mogu da verujem da to nije on, ali majke mi!

Izvinjavala sam se, pocrvenela, on se smeje, kao nije nista. A ja u zbunu izadjoh napolje i ne mogu cuda da se nacudim, kako to nije on?!

Drug me cekao na drugom kraju ulice, kada sam mu ispricala smejao se kao lud i svi ostali kada sam im ispricala.

A ja, ni sada ne znam kako to nije bio on, kada sam sve lepo smislila u glavi.

Mada to nije jedino sto sam smislila, al` `ajd

Bio je lud na svoj nacin. Svoj uvek i svud, nije odstupao od sebe. Grabio je adrenalin, kao vazduh koji dise. Nije propustao nista. Ni mene.

Bio je prekretnica u meni vaznom trenutku, nije ni znao a pomogao mi je da izadjem iz zacaranih, koncetricnih krugova u kojima sam se davila.

Imao je najcrnje oci koje sam videla, zenice se nisu videle od tog pogleda koji je pekao. Imao je crnu kosu, kao ugalj, mindjusu u jednom uvu i osmeh od uva do uva, produzen mali nokat, koji me nervirao, pa ga je isekao, zlatan prsten na ruci, poklon od majke za maturu. Radio je odgovoran posao, ali je to on prihvatao kao salu, britkog uma, ostrog jezika, odudarajuci od svih kolega svojim izgledom i ponasanjem. I zato mi se dopao.

Voleo je domacu ljutu i Azru. Govorio je da mene voli i gledao me tim uzarenim pogledom. Topila sam se, dala se, uplivala sam u nas prosto ispecena tim ocima.

Bili smo suprotnosti tada, ja izgubljena u prevodu sa sebe na sebe, on zivotan sa viskom energije, koju je umeo travom da dopuni. Uzimao me je, davala sam mu se, trazeci zamenu za predhodni zivot…nije nam islo. Potrajali smo pola godine i prosto se rasuli.

Nisam to toliko primetila jer sam se trazila, bio je prelazni period iz jedne mene do druge, a to je bio veliki korak. Ostao mi je u lepom secanju, i osecala sam zahvalnost za taj jedan stepenik, kojim me povukao na gore.

Znala sam ljude koji ga znaju i cula da se ne smiruje, da ima uvek neku novu devojku, da ispraca noci po kafanam, da docekuje jutra ne zna ni on gde, da nije avanzovao na poslu zbog takvog zivota, iako je imao kvalifikacije, iskustvo, britak um, inteligenciju…nije mu to bilo vazno, ziveo je zivot i veselio se. Imao je ruzna iskustva koja je prevazilio travom…I pored toga posao nije trpeo, odgovorno je obavljao svoje radno vreme, a posle je vreme bilo njegovo i njegov zivot. Godinama je ziveo tako, danju jedna osoba, nocu druga..u svemu tome jedna mu je ostala trudna, nije je ozenio, ali je priznao dete i poceo da zivi s njom. Sin. Mislili su da ce ga to smiriti, porodica, dom, dete…nije to njega zaustavljalo…dobili su i cerku…ali on je ostao onaj stari, lud…

Igrao se sa ljudima, kezio se zivotu i napravio glupost, neoprostivu gresku. U svom pijanstvu, jedne noci u kafani, izigravao je Dzon Vejna i pistolj je opalio, ubio je kolegu, zakucao mu metak u celo, slucajno. Pokusao je istim sebi da presudi, ali su ga obuzdali i zaustavili. Zavio je porodicu u crno, bio je sin jedinac, voleo je tog kolegu, bili su prijatelji…odlepio je. Dugo je bio u zatvorskoj bolnici pod lekovima…kasnije mu je sudjeno…

Sad izdrzava zatvorsku kaznu, zaustavio se. Stao je.

Hteo je od zivota sve, nije znao za zaustavljanje, nije ga zeleo, igrao se zivotom..i sad placa. Nosi na savesti jedan zivot, deca su mu, deca ubice…Da je samo hteo da povuce bar rucnu kocnicu…

Postoji mali broj ljudi koji mi daju nadu, da ljubav postoji. Kakvog je oblika, kako se odrzava, nebitno je, traje. Traju ljudi koji su je pronasli i koji je cuvaju i gaje.

Danas su se vencali jedna baba i jedan deda. Zbog uskrsnjeg posta, pomereno im je crkveno vencanje, koje je trebalo biti 9.marta, tako da su ga obavili danas. Tog 9. marta ima je 40 godina braka, zeleli su da i pred Bogom ovekovece svoju ljubav.

Neko bi pomislio pomodarstvo, neko glupost, neko smejurija…a njih je bilo briga za pomisli drugih ljudi, mi koji ih poznajemo, znamo da je to iz ljubavi.

Priznajem da sam se sprdala poslednjih meseci a nedleja posebno oko tog vencanja, zezali smo se oko vencanice i ostalih zezancija, njeni sinovi, snaje i ja, cak su se i unuci zezali. Ali baba i deda su smejali i mogli smo samo da im zavidimo na njihovoj ljubavi.

A nije im bilo lako…Ona je kao mlada imala brak, iz tog braka sina, i coveka o kojem nije zelela da prica, kao o necemu najruznijem sto joj se desilo. Zivela je u bednom sobicku sa sinom i cistila u jednoj skoli. Tih godina biti razveden je bilo sramota, roditelji su je izbacili iz kuce. A onda jednog popodneva ona s drugaricom u Miticevoj robnoj kuci, zene ko zene, pazarile svasta nesto i krenule kuci Knez Mihajlovom ulicom. Tada je ugledala njega i on nju, stali su jedno pred drugim kao ukopani, ni makac, vreme je stalo. On visok, lep, u vojnoj uniformi, gledao je u zenu svog zivota. Prisao joj je i predstavio se, bila je uplasena, zbunjena…sutradan su se nasli u Sremskoj u poslasticarnici i ona mu je ispricala za svoj brak, razvod, sina…rekao je da zna da je ona ta, i da mu to ne smeta. Krenuli su, mladi, ludi, zaljubljeni…a osude na sve strane, sto od njenih roditelja, sto od njegove familije, sta ce mu zena s detetom….Isli su protiv vetrenjaca, vencali  tog 9. marta.`69, on je dobio prekomandu, otisli su u Jastrebarsko i dobili sina, priznao je i njenog, dao mu prezime i zivot je poceo…Rat ih je vratio ovamo…tada je moja sestra upoznala njihovog mladjeg sina, zaljubili se, vencali, u braku su 18 godina, toliko i ja poznajem babu i dedu. Toliko puta sam prisustvovala njihovim izlivima neznosti, da mi je bilo i neprijatno i cudno i zadivljujuce…Zivoti su im se remetili dok su trajali ratovi, a onda se deda penzionisao i nastao je mir.

Uvek su se gledali onako…kao da se prvi put vide, uvek su pazljivi jedno prema drugome…uvek su se voleli.

Danas su i pred Bogom, rekli DA i zakleli se i pred Njim na svoju vecnu ljubav. Pozelela sam im jos minimum 40 godina takve ljubavi.

Kratke su reci da se opisu sve njihove godine, kratki su listovi da na njih stane sve to sto je najlepse i najkrace se pise-Ljubav. Koju oni imaju, koju svi mi okolo vidimo i osecamo i zbog koje one moje nade jos pustaju limfu.