Prosle godine, cini mi se u prolece, brat, snaja i ja odemo u selo da sredimo kucu, pokosimo travu, da bi mogli da dovedemo decu tu na vikend.

Selo se nalazi ispod planine Kosmaj, doduse skoro prazno, i deluje sablasno, ali jedinu ocevinu koju brat i ja imamo, i gde nam je otac sahranjen i volimo da odemo tamo. Priroda je netaknuta, divlja, vazduh cepa pluca koliko je rezak, cist, lepo nam se manta u glavi od kiseonika koji nas zapahne. Mislim da tamo najlepse jedemo i najmirnije spavamo, od tog vazduha sve donoseno iz grada, nekako ispari, i zavlada mir, tisina, suma, trava, pticice…raj.

Stigosmo u to neko subotnje jutro, otvorismo kapiju, a trava moje visine, samo cekamo da neka zmijurdaca izleti. Otkada caleta nema tamo, jako je tuzno kada se udje u dvoriste, nekako nema nikoga, nicega, sve je bezivotno i zapusteno.

Naidje ponekada neki seljak putem, i uvek svrati da nam se javi, da popije kaficu, isprica o poslu, njivi, politici, caletu i njemu dok je bio ziv, nama dok smo bili klinci…tamo ljudi nigde ne zure, ne treba im sat, usporeni su, mirni, nasmejani, iako su im lica izborana od rada na njivi, ruke grube, odeca stara, prljava, njima to nema znacaja, prosto nas zadive svojom smirenoscu, osmehom, zastidimo se. I toga jutra je naisao komsija, popismo kaficu i ponudi da nam da kosu da se trava pokosi. Ode brat kod njega po istu, a snaja i ja ostadosmo da se borimo sa paucinom i prasinom u kuci. Vodu donosismo sa bunara, nije vise za pice, pliva po njoj svasta, ne koristi se i stoji i skuplja djubre, ali za ribanje odlicna.

Dodje bata, ljubi ga majka i najavi nam da ide da kosi travu, on da kosi?! Ali nema ko, pa `ajd. Ne secam se koliko je proslo, kratko nesto, ja u sobi, bijem se sa paucinom i snaja vristi, zmija pomislih, izleteh, kao ja nesto tu smem, kad ono bata ide i lipti mu krv niz ruku, smota jedna. Uzeo da ostri kosu i “malo” promasio, pa rucicom zaostrio sebe. On ne zna sta ga snaslo, kulira i smeje se, da bi smirio snaju, a ja, naravno, psujem. Prve pomoci, naravno, nema u kolima, u kuci isto nicega. Nadjoh neku dzibru odpitajkurcakad, dodjoh do njega, pruzi mi ruku, ja sljus ono rakidzinu po ruci, dere se on, a ja gledam, dobro se cepnuo, ali nije duboko. Kako zaustaviti krv? Kad nema ni zavoja ni nicega u kuci, nekako mi krpe i peskiri nisu dolazili u obzir, prljavo i prasnjavo sve, jos da se inficira, isinu mi-bingo! Pitah snajku ima li ulozak, always ili bilo koji, ima naravno, svaka zena to nosi za nedajboze u torbi, davaj. Nekako mi imalo smisla, ako mozemo mi zene da ga koristimo, mora da je sterilno, a i skuplja krv, po par litara, kazu na reklamama. Brat, konzerva, devica, poce da se dere, da nisam normalna, da mu uloskom previjam ruku, kad ga tad nisam opaucila, necu skoro, ne obecavam nikada.

Isekoh nozakom lepo ulozak, stisnuh ranu, turih ulozak na ranu i neko maramce preko da ga drzi, nisam smela onu stranu sto se lepi i krilca jbg  Naredih da drzi ruku uvis i gotovo.

Travu smo snaja i ja cupale rukama, i on onom citavom, njemu je naredjeno da ne prilazi kosi, pograbuljali sve i zavrsismo posao uvece. Previla sam ga jos jednom pred spavanje, stala je krv.

I eto, htedoh da kazem cemu jos sluzi ulozak i parola snadji se.

Inace padam u neosvest na krv, zato nisam ni upisala medicinsku skolu, ne mogu, gadi mi se, povraca, ali nuzda zakon menja, i dobro je da nisam tu, nego negde, ko zna gde, pa ne kapiram sta se desava i reagujem kako treba. Bar je tako bilo…

Bitno je snaci se!

Pao stojko!!!!!!

Zelje, cestitke i pozdrave, primam ovde, a poklone gde se dogovorimo

Hvala ljudovi sto ste me citali!

Aj sad na duvanje pa na tortu!

Imati metak u sebi, ziveti s njim.

Bademsti deo zariven u mozak, stoji, kontrolise, da se nema kontrole.

Bez krvi, bez najave, bez oblika, bez vremena, zivotinjski salje signale u svest, tiho, bolno, pa sve jace do neizdrzljivosti. Badem se zariva u mozak, srce, dusu, telo, hoce da oduzme sve, hoce da zagospodari…Sevaju slepoocnice, zaustavlja se dah, telo se znoji, trese, misli su rastrkane, ne mogu da se sastave, beze, sudaraju se jedna s drugom, oduzimaju coveka, coveku. Ostavljaju ga bez daha, scepavsi ga za grlo.

Panika.

Zlo.

Borba.

Rat.

Hvatati metak u letu, drzati ga cvrsto u saci, stiskati ga, baciti ga…skrenuti misli, otici, odlepiti se od sebe, trcati maraton do iznemoglosti, pobeci mu…Kad bi tako moglo?

Kad bi se umelo? Kad bi se prepoznalo, odmah…

Ziveti sa bademastim metkom u sebi, prokletstvo.

Dodje lepo vreme, sunce, toplo…otvaraju se prozori, terase, prica se s komsilukom preko prozora i danima se cuje: me, me, me….Gledamo se i ne znamo o cemu se radi, ko to mekece?!

I tako idu lepi dani i tako se cuje me, me i niko ne kapira sta je.

Pored nasih zgrada ima baraka u kojoj zivi porodica, izbeglice iz Knina. Tuzna i jeziva prica, vredni ljudi s troje dece, od toga jedan narkomanski zavisnik, ko zna gde je i sta je s njim, a ostalo dvoje na ‘lakim’ drogama…gledali smo i slusali svasta, i tuce i policije i hitne pomoci…strasno! I ne smes nista reci, ni uraditi, gadne naravi, to se odmah svadja, hoce da se bije…ova mukica sto je narkoman, prosle godine je…..ko zna sta uradio, dok ostali nisu bili tu, i zapalio baraku, gorelo je, bilo je leto, stanovi su nam bili puni dima, on trcao okolo krvav…jezivo…..ne mogu da zaboravim, par meseci kasnije se culo kroz prozor, a potom sam i pogledala, njega oca, kako vice; “Ne daj mu nista, vidis da je narkomancina, mamu mu jebem”, to je bio krik ocaja, a ova mukica s druge strane ulice prosi novac od prolaznika…taj trenutak mi se urezao kao…ne znam, bas ocaj…

I zasto ja odoh na njih, e pa koza je vezana ispred njihove barake, za drvo, seta se u krug i mekece. Kad sam videla, smejala sam se, krstila i nisam mogla da verujem. Lepo Kusturica da dodje i da odma` snima film, ne treba mu bolja scenografija.

I krenuh ja prosle nedelje na groblje, prodjoh tuda, i stanem da vidim kozu, ne secam se kada sam je videla. Sede oni ispred barake sa nekim prijateljima i ja kazem da vidim kozu, smeju se oni, i ja ugledah rogove, i sta mi bi, ne znam, rekoh; “Pa ovo nije koza, nego kozan!”

I ne znam sto se smeju kao sumanuti, znam da sam pogresila, ali ne mogu da se setim kako se kaze i gotovo. Rekose mi jarac, jebem ti jarca!

E, onda da se izvadim, rekoh da sam dete sa asfalta i ne znam bas sve. Oni ce meni da se smeju, i otisla ja a oni mi se jos smejali. I boli me cosak bas!

Moj kozan u sred Beograda, eno ga jos vezan za drvo, mekece i ceka sudbinu kletu.

Sta jos da kazem?! Gledamo s prozora i cutimo.

Kazu kako postoji vreme za sve. Biolosko. Onda sve cesce cujem da se rade razne stvari jer je vreme, jer vise nema vremena. Onda se pogaze svi snovi, svi ideali u koje se verovalo, da bi se uhvatilo vreme, da ne ode, da se u njemu uradi jos nesto, da ne bude zalud baceno. Razum nadvladava skoro svaku emociju, kosi je prakticnim stvarima, jer ne zivi se od ljubavi.

Pokusavam i razumem te poteze, ali me i zabole. Nekako na sklapanje braka i stvaranje porodice, po meni, je potrebna ljubav i postovanje kao preduslov a ne neko ko ce da se uglavi kao tacan broj cipela na nasu nogu i sa tim bez zuljeva se koraca u to vreme, da ne pobegne. Onda mislim o tim ljudima koji to rade, pokusavam da shvatim, pomislim da to mozda i nije lose, da je sve bolje od samoce, da je dete smisao, da mozda taj bebac promeni sve, da cipele postanu patike i da se bestezinski trci kroz vreme.

Mnogo toga se promenilo od mladosti pa do srednjeg doba, sve ono sto se tada moglo, htelo, ginulo za to, sada je smisao za prakticno. Vreme, godine, iskoristiti ih, dati sebi i svetu jos nesto. Mozda je tako i bolje, ulozis minimum emocija i maksimum prakticnih egzistencijalnih poena, mozda je to dobitna kombinacija, a mozda i nije…

I opet, pustali ne pustali, vreme ide, pokazuje, ukazuje, dodaje, oduzima…nas.

Sacekacu ga iza nekog coska, pa kada mu izletim, ima da ga pitam, sto malo ne uspori, kud zuri, neka odmori malo, nigde mu necemo pobeci.

Tiho, nepozvana,

glupost se uvuce u misao.

Raste, sliva se niz telo,

kao sto gutljaj alkohola,

para grlo, potom silazi niz stomak,

opusta noge,

sa svakim sledecim gutljajem,

gubi se kontrola.

Crv gluposti se siri,

cini nemirnim misli,

osecanja…reci bivaju

obojene gluposcu.

Svesni da treba stati,

pustamo je da se sliva

niz telo,

da se pretvara u leptira

sumnje…

Lavorka na mom engleskom, znaci ljubavnica, kao sto su muskarci lavori.

Ko su lavorke?

Ima vise vrsta lavorki, ali se svodi na isto. Drugo mesto, nekada i trece, srebrna i bronzana medalja, za koju se zna, ali ne toliko kao za zlatnu.

Njegov ili njen poziv, dogovor za “vidjanje”, sex se uvija u foliju, mada neki i ne. U necijem stanu, hotelu, sobi, automobilu…Lavorka utrcava u kupatilo, depilira se, pere kosu, maze nokte, sminka se, trazi sexi donji ves, sva je spremna, smesi se sebi u ogledalu dok se sprema i pevusi omiljenu pesmicu ili bilo koju. Izlazi iz stana, odlazi na ugovoreno mesto, lavor ceka, sedaju u atomobil, odlaze negde, kao nesto pricaju, a nemaju pojma sta, ceka se glavni zgoditak. Dlanovi se znoje, pogledi usijavaju…stizu do tamo negde, nudi je picem, smejulji se, prekrsta noge, pali cigaretu i pristaje na pice, on odlazi da sipa, a u sebi vec zamislja sta ce da joj uradi! Pice sipano, popijen gutljaj, ali sta pricati? Krece se u akciju, ljubljenje, skidanje i najzad sex, lud, divljacki, sa gomilom bezobraznih reci, pikanterija, da se pamti….Nakon savrsenog sexa, tusiranje ili ne, i ono pice na stolu, pali se cigareta, uzima gutljaj i sta pricati? On puno radi, nema vremena za sebe, ne dize glavu od posla, ona mu je jedina svetla tacka u svakodnevnici i mora da zuri kuci ili ponovo na posao. Ona ga slusa, i cuje samo to da je ona svetla tacka, progovara da ga razume (lavorke sve razumeju), da je i ona u guzvi, ali da uvek ima vremena za njega. Tih izlazak iz stana, odlazak ka kolima, usput prica o vremenu i novom skoku evra, golubu koji se pokenjao na auto i eto kao smejanja, donosi srecu.

Vozi je do kuce, govoreci kako je guzva u gradu, kako im je bilo dobro, kako se nada da ce se uskoro opet “videti”, ona se smejulji i klima glavom…Izlazi iz auta, ljubi ga, on daje gas i odlazi, mislivsi u sebi, dobra je ali jebiga…ala sam je razvalio…vidi onog manijaka kako je stao i zakrcio ulicu, moram do kladionice..

Ona ulazi u stan smesi se, salje mu sms, bilo je divno, jedva cekam sledeci put…ako odgovori, njenoj sreci nema kraja, u smislu ‘i meni’, e to je osmeh za njenu dusu, skida onaj sexi ves, smejulji se sebi, gleda se u ogledalo i pevusi skidajuci sminku, ako ne odgovori, opravdavace ga da je imao posla, guzva…i smesice se..dok ne dodje vece, kada je sama ispred televizora, …dok je on ko zna gde…