Prosle godine, cini mi se u prolece, brat, snaja i ja odemo u selo da sredimo kucu, pokosimo travu, da bi mogli da dovedemo decu tu na vikend.

Selo se nalazi ispod planine Kosmaj, doduse skoro prazno, i deluje sablasno, ali jedinu ocevinu koju brat i ja imamo, i gde nam je otac sahranjen i volimo da odemo tamo. Priroda je netaknuta, divlja, vazduh cepa pluca koliko je rezak, cist, lepo nam se manta u glavi od kiseonika koji nas zapahne. Mislim da tamo najlepse jedemo i najmirnije spavamo, od tog vazduha sve donoseno iz grada, nekako ispari, i zavlada mir, tisina, suma, trava, pticice…raj.

Stigosmo u to neko subotnje jutro, otvorismo kapiju, a trava moje visine, samo cekamo da neka zmijurdaca izleti. Otkada caleta nema tamo, jako je tuzno kada se udje u dvoriste, nekako nema nikoga, nicega, sve je bezivotno i zapusteno.

Naidje ponekada neki seljak putem, i uvek svrati da nam se javi, da popije kaficu, isprica o poslu, njivi, politici, caletu i njemu dok je bio ziv, nama dok smo bili klinci…tamo ljudi nigde ne zure, ne treba im sat, usporeni su, mirni, nasmejani, iako su im lica izborana od rada na njivi, ruke grube, odeca stara, prljava, njima to nema znacaja, prosto nas zadive svojom smirenoscu, osmehom, zastidimo se. I toga jutra je naisao komsija, popismo kaficu i ponudi da nam da kosu da se trava pokosi. Ode brat kod njega po istu, a snaja i ja ostadosmo da se borimo sa paucinom i prasinom u kuci. Vodu donosismo sa bunara, nije vise za pice, pliva po njoj svasta, ne koristi se i stoji i skuplja djubre, ali za ribanje odlicna.

Dodje bata, ljubi ga majka i najavi nam da ide da kosi travu, on da kosi?! Ali nema ko, pa `ajd. Ne secam se koliko je proslo, kratko nesto, ja u sobi, bijem se sa paucinom i snaja vristi, zmija pomislih, izleteh, kao ja nesto tu smem, kad ono bata ide i lipti mu krv niz ruku, smota jedna. Uzeo da ostri kosu i “malo” promasio, pa rucicom zaostrio sebe. On ne zna sta ga snaslo, kulira i smeje se, da bi smirio snaju, a ja, naravno, psujem. Prve pomoci, naravno, nema u kolima, u kuci isto nicega. Nadjoh neku dzibru odpitajkurcakad, dodjoh do njega, pruzi mi ruku, ja sljus ono rakidzinu po ruci, dere se on, a ja gledam, dobro se cepnuo, ali nije duboko. Kako zaustaviti krv? Kad nema ni zavoja ni nicega u kuci, nekako mi krpe i peskiri nisu dolazili u obzir, prljavo i prasnjavo sve, jos da se inficira, isinu mi-bingo! Pitah snajku ima li ulozak, always ili bilo koji, ima naravno, svaka zena to nosi za nedajboze u torbi, davaj. Nekako mi imalo smisla, ako mozemo mi zene da ga koristimo, mora da je sterilno, a i skuplja krv, po par litara, kazu na reklamama. Brat, konzerva, devica, poce da se dere, da nisam normalna, da mu uloskom previjam ruku, kad ga tad nisam opaucila, necu skoro, ne obecavam nikada.

Isekoh nozakom lepo ulozak, stisnuh ranu, turih ulozak na ranu i neko maramce preko da ga drzi, nisam smela onu stranu sto se lepi i krilca jbg  Naredih da drzi ruku uvis i gotovo.

Travu smo snaja i ja cupale rukama, i on onom citavom, njemu je naredjeno da ne prilazi kosi, pograbuljali sve i zavrsismo posao uvece. Previla sam ga jos jednom pred spavanje, stala je krv.

I eto, htedoh da kazem cemu jos sluzi ulozak i parola snadji se.

Inace padam u neosvest na krv, zato nisam ni upisala medicinsku skolu, ne mogu, gadi mi se, povraca, ali nuzda zakon menja, i dobro je da nisam tu, nego negde, ko zna gde, pa ne kapiram sta se desava i reagujem kako treba. Bar je tako bilo…

Bitno je snaci se!