Pišem mami pesmu u pidžami,
draga mama,
snovi se ne ispunjavaju šta da radim?
Zivot protiče iza ugla u kafani bez moje dozvole
toče ljubav i gostoprimstvo i alkoholne napitke,
na ulici su klinci premazani želeom pohlepno hvataju sa
životom med teče u tuđe kace a u jednom dvorištu ponestaje
topline sunca i dolazi vreme zebnje.

Pišem mami pesmu u pidžami,
draga mama,
nisi mi ništa govorila o poskupljenju struje i nemanju
krova nad glavom o ostavljanju bez razloga i rastanku koji
će zauvek boleti nisi mi govorila ni o tvrdoglavosti koja
lomi dušu o staklu koje zamagljuje vidike,
o izdžeparenom džeparcu koji se zove sloboda.
Naučila sam sve to sama, draga mama, i sad znam,
ali mislim da više nikada neću skakati do neba niti dobijati
peticu za ovo znanje.

Pišem mami pesmu u pidžami,
draga mama,
strašno sam sama ne pomaže ni jesen više ne pomaže ni
miris hleba,
nešto mi treba na šta mogu ostati, osloniti se i malo zaspati.
Idem da sanjam možda uhvatim u mrežu malo zlatnog mira
i senku čoveka od krep papira i nešto radosti.

Pišem mami pesmu u pidžami
draga mama,
laku noć.

Marija Shimokovic

Cujem od nekih da idu kod dece na zakletvu, vojska, mislila sam da toga vise nema, da svi sluze u civilu. Kad ono ima…Ne znam koliko to sada traje, cujem da su svi negde blizu, da to nije kao nekada…pa odlutah u secanja.

Moja generacija je isla u vojsku krajem osamdesetih, u onu bivsu SFRJ. Ako se ne varam, tada je to bilo 15 meseci. Pravili su svi ispracaje, isli smo i nosili koverte s parama buducem vojniku. Ljubili se s familijom, porodicom, napijali se, lumpovali do zore uz narodnjake. Slavili, ne znam ni ja sta, tako je tada bilo…

Setih se druga iz srednje skole, sada kuma (ustvari bivseg, ako se to moze ikada biti), i njegovog ispracaja. Tada sam prvi put usla u njegovu kucu, bila je to 87-ma, cini mi se.

Pevanje, igranje naveliko, pecenje na stolu, muzika uzivo, a sve ciganin do ciganina. Ja u soku. Pitah tadasnjeg decka, a njegovog druga iz osnovne skole, otkud ovoliko cigana, kaze pa i on je ciganin. Zinula sam, covek je belji od mene, nisam nikada pomislila da je ganci, ali dobro. To je bio ispracaj, kako se cigani vesele, to retko ko moze, do jutra, nema stajanja! Otisao je u Skoplje da odsluzi vojni rok.

Onda drugi ortak, on ima kucu lumpovanje do zore u dvoristu, otisao je u Nis u padobransku jedinicu.

Treci je takodje isao u Skoplje, cetvrti u Rasku, peti u Jastrebarsko, sesti u Pulu, sedmi u Titograd…

Svi su mi redovno pisali, sanduce je bilo puno pisama. Boze, otkad mi se to nije desilo…

Cestitali su mi nove godine, rodjendan, 8.mart, slali one smesne razglednice…Ovaj iz Nisa, mi je slao originalna pisma, pravio je koverte od prazne kutije cigareta Jork. Cim vidim da se nesto beli u sanducetu, znam da je pismo od njega. Smejemo se idanas tome kada se setimo, jer muski mnooogooo cesto pricaju o vojsci J

Pisali su mi kako im je tesko, kako imaju razne obuke, straze, kako su upoznali neke likove, kako ih neki nerviraju, kakva im je klopa, kad izlaze u grad, kada ce na odsustvo i pitali me uvek sta ima novo ovde, pozdravljali sve. A ovde se nista nije desavalo, kao njima tamo.

Dobijali su prekomande, postajali uglavnom desetari, a neki neke catice…Kako je to sve slatko bilo! Kako nije slutilo na zlo koje je par godina kasnije doslo. Kako je sve bilo nevino, dobro, mlado!

Brat je isao u vojsku, decembarska klasa 89-te, u Nasice pored Osijeka. Pravili smo ispracaj u stanu. Pogledah slike, kako je bio klinac, kako smo bili mladi…Djipalo se ovde, lumpovalo, plakalo…Nije nam dao da ga pratimo na stanicu, islo je drustvo sa njim…Stigao je poziv iz govornice te veceri da je dobro i da je stigao da ide u kasarnu. Kasnije je stiglo pismo gde je caletu cestitao slavu Sv. Nikolu, ovaj plakao k`o malo dete.

Za Srpsku novu godinu je bila zakletva, prvi put smo isli kod njega. Decko i ja spremali mamu da bude hrabra, da ne place…matori dosao uvece kuci, olesio se od alkohola, ali mortale! Nije mogao da se izuje, ja ga otpertlavala i pokusala da stavim u krevet, jer je mama plakala, kako ce da nas vozi ujutro a toliko je pijan. A matori zakovrnuo ocima i samo misli kako mu sin sutra polaze zakletvu. Srbin jebote, to je cast! I umro je u tom fazonu.

Odosmo ranom zorom, svi nateceni sto od plakanja, nespavanja, alkohola…Bilo je -15, hladno da umres. Kasarna ko kasarna i gomila vojske, trazismo burazera, ugledasmo ga i nigde srece nase, ali matori nestao. Okretasmo se, nigde ga nema, a on iza nekog borica slini, ubi se placuci, sin vojnik jbt! Cirkus.

Prodje i to…polozi zakletvu, rucak u hotelu…tuga kad smo otisli…isli smo jos par puta u posetu, ali nije bilo ni malo prijatno sa Bg tablama, a biracko mesto u hotelu u kojem rucamo, jedini koji postoji, i biranje predsednika Franje Tudjmana, Hdz-a…Oko nas glasaci, a mi kao sedimo, jedemo i tiho pricamo da nam se ne cuje naglasak…a na tablice stavili papirne maramice, da nam neko ne polupa auto..

Tako je pocelo…iduce godine kada se ‘skinuo’, dosli su u pola noci, odveli ga na ratiste i nismo 17 dana znali gde je, to ne mogu da zaboravim…ne mogu…Ne moze ni on, ni mnogi od nas. Ovde cu stati sa tim secanjem…

Pocela sam veselo, sa secanjem i nisam htela da stignem ovde, ali eto…tada su prekinute mnoge mladosti, i mnoge radosti…

Izgleda da je nemoguce setiti se vojske a da se ne zavrsi ruznim secanjem…jbg.

Tesko je ziveti sa osecajem krivice. Zato se svi trudimo da sebe opravdamo, da za svaki postupak pronadjemo opravdanje, da pogled u ogledalo savesti bude cist.

O, da ocistiti sebe, recima, mislima, tako je moralo biti, to je bilo sudjeno, nije moglo drugacije…

Autosugestijom ubediti i mantrati sebi da je to tako i da nije moglo drugacije.

Koliko je covek slab kada su u pitanju emocije, strast, i sve nesto sto vodi ka hedonizmu, nece da ima snage da se odupre necemu lepom, ma koliko to pogresno bilo.

A koliko je jak da ubedi sebe da je sve to jace od samoga sebe.

Dva u jednom, jedan slabic, drugi junak.

Zato sto to hoce.

Zato sto je to zivot i treba ga ziveti i uzivati u njemu.

Zato sto je sve prolazno i treba uzivati i koristiti trenutke…zato sto…

Proklet je covek, sopstveni manipulator, dozvoli sebi pogresno, da bi rekao da je morao, zeleo…i da je to bilo sudjeno.

Da li je?

Koliko je tesko sebi reci necu, mnogo teze nego drugima.

Ako kazem da se nije dogodilo, lagacu, ako kazem da znam sta se desavalo, lagacu, ako sada znam sta je to bilo, to je samo moja vizura svega…

Uvek sam ‘patila’ za mojom romantikom, zelela scene kao u ljubavnim filmovima, vikend ljubavnim romanima, a to nikako da se desi. Govorila sam u sali, da onaj ko mi zapali svecu, udacu se odmah za njega. Sada znam, da je tada to bila romantika, ta koju sam zelela, ali je nisam prozivela i dozivela.

Trudio se da svakoga dana bude tu negde oko mene, nisam shvatala a ni obracala paznju na njega. Bio je dasa, ali ozenjen, sa jednim detetom, a to je za mene zabranjena zona za obzir, cemu? A lep, jeb`o sliku svoju, visok skoro dva metra, tamne kose, svetlih ociju, zgodan do bola, sa osmehom da se rastopis… I prstenom na ruci. Ja tu zavrsila. Ali on poceo…

Vrteo se oko mene, ja ga gledala odozdo i pitala se u sebi; “Sta ovaj hoce, ima zenu, brak, dete, sta se mota oko mene?” Bivala sam hladna, ozbiljna, obicna, nisam zelela to, nisam ni shvatala, iskreno. Nekako sam intuitivno osetila da me zeli, ali zaista nisam videla smisao svega toga. Ne zelim, ne volim, necu da ikoga unapred delim sa nekim, pored toliko slobodnih, zaista mi nije trebao ozenjen. I danas kada je proslo vise od decenije od te price, isto mislim.

Tog nekog hladnog zimskog dana, pozvao se na caj, skuvah i njemu, kada je seo, izvadi ceduljicu i pruzi mi je. Pogledah i poceh da citam, pesma za mene. Zbunih se, na kraju pesme je pisalo da me voli. Cudan osecaj se rasplinuo u meni, doveo do toga da mi se obrazi zazare. Vratila sam mu pesmu, sabrala se, digla svoj zid, mozda me je pogled odao, mozda crveni obrazi, ne znam, ali govorila sam Ja. Da ne zelim, da ne verujem, da ide, da ode svojoj porodici…klecao je ispred mene, gledao me u oci…ustala sam i otisla.

Narednih pola godine me jurio, a ja bezala kao djavo od krsta. Bilo ga je svuda, gurao mi je u ruke cvece, cokolade, pesme…pisao je mnogo…romantika od koje sam bezala, svaki trenutak sam upropascavala, nisam ga smela, htela…

Pobegla sam na more s drugaricom, da vidim gde sam, sta sam, ko sam, smejala se deset dana bez prestanka, pricala sa njom deset noci i shvatila, hocu ga. Probacu ga, morala sam, bila sam zaljubljena, a da to nisam znala…

Secam se kada me je prvi put poljubio, secam se sebe, pogledala sam se posle toga u ogledalo, cini mi se da nikada nisam bila lepsa, tu sebe iz ogledala, nisam i ne umem da zaboravim, najlepsa zena u tom trenutku, na celom svetu. Dok me je ljubio, lomila sam se, krivica mi je parala ledja, kao kandze, kao da sam se izvijala, krivila…a onda se predala, po ledjima su poceli da setaju trnci, topli, mekani, lepi…drzao me je dugo posle toga u zagrljaju, mislila sam da ce me slomiti kako me je stegao, osecala sam damare u njegovim grudima, smirivala svoje, kojih je bilo svuda, najvise u glavi, mislima, koprcala sam se opet…

Volela sam ga. Hvala mu. Mislila sam da to vise ne umem posle…vratio me meni, nakon sebi oduzete sebi, dao mi je ponovo mene, voleo me, ne trazeci mane, ne trazeci nista, samo mene, nas.

Pevao mi je; “Oci boje duge”, grlio me…voleo, primila sam ga u srce, iako znajuci da je na odredjeno vreme…nisam zelela da ga uzmem, nisam imala na to pravo…kasno smo se sreli…

Pustili smo jedno drugo iz zivota, da bih ja dala sansu svom. Bez suza, bez patetike, znali smo da ce doci jednom kraj, bili spremni na njega. Bila je to jedna divna veza, puna ljubavi koja se zavrsila velikim prijateljstvom. I pored svega, kod oboje je razum ostao citav, zdrav.

Znamo i danas da mozemo da racunamo jedno na drugo. Volim kada ga vidim, zagrlimo se kao dva stara, dobra prijatelja, muskarac i zena kod nas su se iziveli, sada smo dva ljudska bica koja se vole i postuju na pravi nacin.

Cuvam sve njegove pesme, procitam ih ponekad, nasmejem se, cistoti tih redova, njegovih emocija, ljubavi prema meni…drago mi nekako.

Moj prvi greh je bio on…

A kada cujem “Oci boje duge”, ne mogu da se ne setim njega. Bio je divan, zaista, i sada je kao covek.

Imali smo svoju epizodu od godinu-dve, i dalje svako zivi svoj zivot.

Gledam nesto sto je kao nevino, nesto sto je njima lepo, u cemu uzivaju i osecam se lose, osecam se iskoriscenom, viskom. Osecam se kao da branim da nekome bude lepo zato sto to meni nije lepo, osecam se zabraniteljem lepog, jer meni nije lepo, i sebicnom, a oni sebicno uzivaju u tome sto im je lepo i sto im se desava a ja kao da ne postojim. A postojim, tu sam, gledam, vidim, osecam jebote!

Nista se kao tu nije dogodilo i verovatno nece, kradja trenutaka, uzivanje u nevinim dodirima, cista savest, misli, sutra ne postoji. A mene ne vide, postojim i ja, tu sam, nisam samo deo namestaja, ziva sam. Ne znam sta da radim, gde da gledam, kako da se ponasam. Izasla bih najradje, da me nema s njima, kao sto i njima u tim trenucima ne postoji niko. Njih dvoje, centar univerzuma i niko vise.

Tri sebicluka ne jednom mestu, svako gleda sebe, prati svoje osecaje, jebane, idiotske, nerviraju me tako ponekad, jaci su od razuma od obzira prema drugima, sebicna, o do bola sebicna!

Tri konja u trci s krvlju, koju samo ja vidim, koja samo meni smeta, koja meni stvara neobjasnjivu mucninu u stomaku, zbog koje se osecam lose i besno i nemocno i idiotski…

Koja je granica, ko je postavlja dokle ici, dokle sebi dozvoliti osecaje bezobzirnosti, svojatanje spostvenog zivota ne hajuci za druge?

Moj zivot, moja stvar, sta se to koga tice? Tako bi trebalo.

Da li smo sami dosli na svet, da li sami zivimo, da li se jos neko voli kao sto sami sebe volimo? Da li se postuje? Da li se protiv trenutka treba ici, tudjeg trenutka, kojem prisustvujes?

Sad ja izigravam moralnu mamu trenucima, a bila sam mnogo gora…

Kako necije lepo u nekome izazove buru necega loseg, kako ne umem da budem liberalna, nego konzervasta konzerva!

Ne zelim da povredim, ne zelim da budem gruba, ne zelim da nekome prekidam nesto lepo, njihovo, samo da nisam tu, samo da me tada nema, bilo bi sve drugacije…ali tu sam, i ne znam sta da radim?!

Da smo zivotinje sve bi imalo smisla, ali nismo…

Pre neki dana na kafici s drugaricom, krene tracarica, slatka moja da ti pricam, srkic, cigarica, i krene ona…prepricavam ja.

Ima neki lik, sa onoga sajta, sa kojim cesto kucka, uglavnom na msn-u uz jutranju kaficu. To joj postao ritual, ustaje, pali racunar, kuva kafu, seda, dize msn, pa koga ima. Cesto je i on rano ujutro tu. Kaze ona, ok lik, kuckaju o neobaveznim temama, kisi napolju, poslu…vrlo kulturan i fin, a po slici i lep covek. Po njenoj proceni do 40 godina. Nije iz Beograda, zaboravila je odakle, ali vrlo prijatan sagovornik za jutarnje sate.

Slatka moja, rece ona meni, pre neko jutro isti ritual, ista prica…kad je on zapita da ukljuci kameru, ona mu rece, svejedno, ne moras, on hoce, dobro. Ukljuci on kameru i nastavise pricu u istom neobaveznom maniru, kao i do tada, njoj je zapalo za oko da ima dzemper, jeste kisa i hladno, ali dzemper, no dobro, nema veze. Kaze da je putem kamere izgledao jos lepse…I kako ona kaze, oni tako kuc, kuc…rec po rec…u nekom trenutku on rece da ce da ustane da se protegne, ustade covek, a dole go!!!!

Ja zinuh!

Kaze ona kad me slog nije strefio, oci ispale, kafu prosula. Pokaza joj on, Onu stvar i pita, jel lep, kaze ona ja zabezeknuta, nakucam lep, vrti se, okrete guzu, uhvati se pljesnu po njoj, pa pita jel` lepa, kaze ona gledam i ne mogu da verujem, nakuca lepa, sta ce, a usput snimi situaciju u sobi, vidi se iza njega drvena stolica kao u skolama, krevet sa sivim djebetom, licilo joj je na zatvorsku sobu. On opet uhvati Onu stvar i pita je jel` dobar, ona odgovara, dobar…kaze da je i dalje bila sokirana, u tom se zaledi slika i ona pomisli u sebi, more mars u tri lepe, block i delete.

I sta je taj hteo? I kako od onako finog, kulturnog coveka ispade manijak. Ludak, psiholopata? Ni jednog trenutka razgovor nije tekao u tom pravcu, ni pre toga, ni tada, sta mi bi?!

U 8 ujutro vadi Onu stvar i pokazuje po netu, hteo da onanise, sta li?

Rekla sam joj da cu ovo ispisati na blogu, kaze ona, i jeste za pisanje, cega sve ima.

I tako, slatka moja, kuc, kuc, kamerica i gola guzica i patkica, da se prekrstis i levom i desnom rukom, a moze i nogama!

Eto i toga ima, slatki moji 

Gumicom sam obrisala sve lazi,

bile su napisane obicnom olovkom

spremne za brisanje,

cekale su trenutak.

Ostao je prazan list,

ceka da se ispisu nove reci

hemijskom, neizbrisivom olovkom,

valjda ce ovaj put biti tako…

Ispred crkve Sv. Marka, prolaze mnoge duse, vracaju joj se, gube..

Volela je njega, volela je teatar, mislila je da je razume, da zeli njen uspeh, njenu srecu, nju kao ispunjenu, verovala je u to, zivela s tom mislju i verom, da su oni jedno, da sreca jednoga, cini srecnoga i onogo drugog. Cinila mu je srecu, srecnom, radovala se njegovom radoscu…ubedio je da veruje da su jedno. I verovala je nevinoscu s njenih dvadeset godina. Osecala je sigurnost u njemu, ne znajuci da je sama ima, nije zelela sebe bez njega, njegovo poverenje i sigurnost su bili njen zivot, njena ljubav, njen dah..

Te veceri pred pocetak predstave, stajali su ispred crkve Sv. Marka, blistala je od srece, njena prva predstava, njen prvi posao koji voli i zeli, u zanosu i s tremom da premijera bude uspesna…gledala ga je i cupkala da ne zakasne, izasla je da cuje sta to ima da joj kaze.

“Ovo nije posao za tebe, to je leglo kurvi i alkoholicara, ako mislis da budes sa mnom, ovaj posao neces raditi”.

Gledala ga je u soku i neverici, pretvorala se u zelatinastu masu, koja gubi radost, zivot, koja ne moze da ima dve srece…tonula je u njegov ozbiljni pogled…govorio je i dalje, gledala ga je, gledala i mislila da ako izgubi njega, gubi sebe, a ne samo posao. Umeo je da joj udje u svest, da je ubedi da to sto radi je pogresno, da samo s njim i uz njega moze biti potpuna…

Odabrala je njega, otisla sa njim u zivot, sa zauvek tugom, nije pogledala premijeru, nije uzela honorar, nije dugo isla u to pozoriste… tog trenutka se odrekla sebe i odabrala njega.

Hranio se njome jos deceniju, dok nije otisla od njega da ponovo nadje sebe. Njeno samopouzdanje je bila njegova hrana, snaga, pored njega je bila slaba, nemocna…isisana.

Dugo po odlasku je isto mislila dok se nije regenerisala i svoju snagu koja je dugo hranila drugoga, nazivajuci je ljubavlju, ponovo nije postala njena.

Uvek ce zaliti, sto te veceri nije donela drugaciju

odluku…