Ispred crkve Sv. Marka, prolaze mnoge duse, vracaju joj se, gube..
Volela je njega, volela je teatar, mislila je da je razume, da zeli njen uspeh, njenu srecu, nju kao ispunjenu, verovala je u to, zivela s tom mislju i verom, da su oni jedno, da sreca jednoga, cini srecnoga i onogo drugog. Cinila mu je srecu, srecnom, radovala se njegovom radoscu…ubedio je da veruje da su jedno. I verovala je nevinoscu s njenih dvadeset godina. Osecala je sigurnost u njemu, ne znajuci da je sama ima, nije zelela sebe bez njega, njegovo poverenje i sigurnost su bili njen zivot, njena ljubav, njen dah..
Te veceri pred pocetak predstave, stajali su ispred crkve Sv. Marka, blistala je od srece, njena prva predstava, njen prvi posao koji voli i zeli, u zanosu i s tremom da premijera bude uspesna…gledala ga je i cupkala da ne zakasne, izasla je da cuje sta to ima da joj kaze.
“Ovo nije posao za tebe, to je leglo kurvi i alkoholicara, ako mislis da budes sa mnom, ovaj posao neces raditi”.
Gledala ga je u soku i neverici, pretvorala se u zelatinastu masu, koja gubi radost, zivot, koja ne moze da ima dve srece…tonula je u njegov ozbiljni pogled…govorio je i dalje, gledala ga je, gledala i mislila da ako izgubi njega, gubi sebe, a ne samo posao. Umeo je da joj udje u svest, da je ubedi da to sto radi je pogresno, da samo s njim i uz njega moze biti potpuna…
Odabrala je njega, otisla sa njim u zivot, sa zauvek tugom, nije pogledala premijeru, nije uzela honorar, nije dugo isla u to pozoriste… tog trenutka se odrekla sebe i odabrala njega.
Hranio se njome jos deceniju, dok nije otisla od njega da ponovo nadje sebe. Njeno samopouzdanje je bila njegova hrana, snaga, pored njega je bila slaba, nemocna…isisana.
Dugo po odlasku je isto mislila dok se nije regenerisala i svoju snagu koja je dugo hranila drugoga, nazivajuci je ljubavlju, ponovo nije postala njena.
Uvek ce zaliti, sto te veceri nije donela drugaciju
odluku…
Bila sam nesrećna što nisam upisala muzičku akademiju. Kada sam videla koliko su moje drugove i drugarice maltretirali tamo i koliko su oni ‘zamrzeli’ sve to, ne patim više. Samo sam tužna, ali ne patim. Sve se u životu događa iz nekog razloga. I uvek je to zbog nečeg dobro. Jer druga odlika u tom momentu nije mogla biti donešena.
Posle ono nema kajanje.
„Ko uzme kajace se,ko ne uzme kajace se“
To je deo stare narodne pripovetke.
Procitao ja pre 30 god. a osta’nulo negde u ovim sivim vijugama.
Sve je relativno, ko zna da li bi bila srecna i da je otisla svojim putem bez njega….ma, sve je u zivotu relativno i bolje nekako sve zaboraviti i probati ponovo, ponovo i iz pocetka …
No, nismo u stanju da u svim zivotnim situacijama prvo mislimo na sebe , pa onda na sve ostale. Neki to nikada ne nauce nego uvek rade sve samo ne za sebe, vec protiv sebe. Pogotovo iz „ljubavi“ se prave cesto puta velike greske…
generacijo, pojma nemam sta sam htela reci….
Uvijek nekako ostane kajanje. Rekonstruišu se situacije po milion puta u našim glavama, žalimo što jesmo ili nismo nešto učinili…
Točak života se okreće, idemo dalje i vječno se pitamo šta bi bilo da je bilo…
Ma koliko mlada djevojka iz priče bila ona je ipak odlučila sama, uz njegovu „pomoć“. Mogla je i drugačije, ali nije i za to nije „kriv“ on.
Ponekad činimo korake za koje kasnije mislimo da su pogrešni, ali ko zna zašto je to moralo tako da se dešava na putevima naših života.
Isprana je rečenica „ne treba žaliti..“, ali nekako ju je lakše reći nego primjeniti. Ja ne umijem da je primjenim, nikako, a voljela bih da umijem
Postoje osobe koje veruju u sudbinu i imaš ljude kojima se jebe za tzv sudbinu i piče ono što moraju, ali i njima se dogadja ljubav
Srećna okolnost je da jedni žele upoznati ljubav sa svih strana, drugi, pak, gledaju anfas i učine medvedju uslugu nekome ko objektivno to ne zaslužuje. Medjutim, izreka da svaka rupa (ima) nadje svoju zakrpu ni u kom slučaju nije izmišljena
Prodje vreme, ostane secanje…u medjuvremenu se prezivljava…postavljaju se pitanja samom sebi,zasto sam?…mogao sam?…kajem se?…a onda to polako izbledi,potisne se negde duboko i krene se iz pocetka ali mnogo opreznije sa strahom da se sve ne ponovi…
da li srcu ponovo verovati ili treba i malo razuma ukljuciti? Ljudi smo,gresimo,idemo dalje,jebiga neka bude kako mora biti a u tisini noci uz zvuke pesme povremeno prelistavamo sopstvenu knjigu sa novim pitanjima koja se bas i ne razlikuju mnogo od onih prvih…
Sve je to dobro, ipak je ona SAMA birala put. Imala je izbor.
Tada je mislila da je to ispravno.
Koračati se još mora, zato, sa iskustvom koje ima, može da korača dalje.
#Drvena, bilo kako bilo, a kako bi bilo da je bilo drugacije, niko ne zna.
#Duleeee, kako bre stare vijuge generacijo?
#Sarah, ni ja ne znam sta si htela reci a ni sta ja tebi da kazem
#Dolly, kada nesto prodje, a mozda je moglo drugacije, svi se tesimo tim frazama, ‘ko zna zasto je to dobro, moralo je tako, sudbina…’
#Stevo, to sa rupama i zakrpama je jos jedna utesiteljska fraza, kojoj svi pribegavamo u uvek nekoj nadi, sto nije pogresno, lakse je tako…
#Ciju-ciju-tup, iskljucimo vijuge i uzivajmo uz ‘Stvari lagane…’
#Suske, mora se i treba koracati dalje.
Evo Dolly je sve razjasnila, potpisujem se ipod njenog komentara
Mislim to sam htela reci
Ona je kriva… Takav izbor nikada nije smio da bude stavljen pred nju. Trebala je to da zna, i da joj to bude jedini kriterijum pri odlucivanju.
Nego, to vise nije vazno… Do sledece prilike.
Jooooooj, moram jos jednom, dotuce me pesma „stvari lagane“, pa nisam cula ovu stvar dvaes’godina
Zelena, ubijas me lagano…
To zensko celjade i nije moglo u datom trenutku drukcije da postupi. Manipulacija je bila jaka i pogadjala bas gde treba. Retko koja od nas (mislim malo starijih) je vaspitavana da misli samo na sebe, da u svakoj situaciji sebe stavlja u prvi plan.
Ali, kako Slavko kaze, to vise nije vazno…
Bitno je da li se desila promena nabolje, da li je lose iskustvo bilo dobra skola i da li se okrecemo sebi.
Znas onu narodnu „ako nisi dobar sebi, nisi ni drugima“…
Pa bilo kakav da si.
Zašto mislite da bi ona bila sebična i mislila na sebe ako bi odlučila da ide za svojim snovima? U potpunosti se slažem sa Slavkom!!! Trebala je samo okrenuti se bez reči i otići. Naravno, to je kasnije shvatila i zato se sada i kaje…
#Sarah, sreco, `si ti poplavela ili pozelenela?
Jel te dotukla „Stvar lagana“ 
#Slavko, bojim se da se ovde ne trazi krivac i nebitan je, mislim da su emotivno oboje bili u pravu..ali ni to vise nije bitno. Vreme se ne vraca…Sta ti znaci ovo do sledece prilike?
#Tunguzijo moja, ne ubijam te ja
Nego zivotne price mnogih zena tako vaspitavanih…dobro je da se zavrsavaju i da se ne ponavljaju. To je bitno. Ici dalje i biti svoj.
#Milana, da je tada bila pametna i zrela, trebalo je tako uraditi, ali lako je reci…bitno je da je izasla iz tog vrzinog kola i vratila se sebi, a kajanje ostaje…
Htio sam da kažem: „Do sledećeg sličnog izbora.“
Sebican je onaj ko trazi od onog drugog da se odrekne sebe. I to uvije u papir zvani =Za moju ljubav ti ces…
Uopste mi nije zao onih koji ljubav svedu na usluzni odnos a onda se naknadno opamete.
Super ti je ova prica Zelena, toliko ima ljudi, malo vise zena, koji su se odrekli sebe zarad onog drugog i koji nisu svesni da ulaze u jedan ropski odnos u kome su sebe zaropbili u sebi a kljuc predali nekom drugom.
Ali, kakvo kajanje… uzaludna bolest od koje ce tvoja “junakinja“ bolovati do kraja zivota a izleciti se nece.
Iz plavog predjo u zeleno
Zelena jednom si me pitala da li imam blog.Evo stidljivo sam krenuo a moj ce te nick odvesti do njega
e jbg…
*Sta se sve u zivotu zrtvuje zbog ljubavi? Zao mi je sto nije bila pametnija i sto je uludo stucala svoje godine! Covek uci dok je ziv!
Sve sto nam se dogadja ili sto odaberemo, cinimo vodjeni zeljom.Sve je samo pitanje njene jacine,sto znaci da je i devojka iz price vodjena nesavladivom zeljom da ode sa njim i ucinila.Zar treba zaliti sto smo nesto zeleli ?Ocito joj je to sto je izabrala u tom trenutku bilo najvaznije…
#Mahlat, cesto mladost ume da bude tupava, i donese pogresne odluke i korake, a kajanje stoji, ali ne sluzi vise nicemu. Slazem se da su to bolesni odnosi, ali ima mnogo takvih nazalost…
#Sarah, neka si ti meni pozelenela, volim ja to
#Vrabac, ja kad kliknem na tvoje ‘ime’ stignem na forum krstarice, ostavi ti slobodno link svog bloga, volela bih da procitam sta pises.
#Suzi, i ja kazem jbg…
#Dudo, desavaju se greske…
#Veshtichanstvena, u tom trenutku joj je to bilo najvaznije, a kasnije je shvatila da je pogresila. Ljubav…nekada prokletstvo, cini mi se…
sad bi te bila. dumrem evo. al’ ne mogu, volem te.
Mada, s godinama sam nešto naučila, možda je pogrešno, al’ sam iskusila: ne zanosi se previše da sam donosiš svoje odluke…imam osećaj da smo kao marionete na čije odluke utiču…paaaa….ne znam još koje i kakve sile, al’ neke unutrašnje nas gone, definitivno.
Za mnoge loše odluke koje sam donela ispostavilo se da su rezultirale nekakvim obrtom koji je odvukao u dobrom smeru…
jbem li ga, danas filozofiram, ne zameri.
Na pravo si mesto dosla,samo te je tamo zbunio drugi nick.Mutirao sam a posteno da ti kazem nesto mi i ne ide od ruke…kad hoces da ispadne nesto ono uvek bude s….
Svi mi imamo neke pogrešne korake u prošlosti… ali ako su nas oni naučili novim, pravim koracima – onda ne treba žaliti zbog njih.
#Shapicka, aj lav ju i ende
#Vrabac, nasla sam te, a sto ne otvoris blog na wordpressu?
#Gemina, tako teoretski izgleda, neke greske promene zivot, ali kako se prezaljava (moj izraz, jebem li ga kako drugacije da kazem), to ne znam.
Probao sam ali za mene je ovaj tvoj komplikovan,zahteva neko znanje koje ja nemam ….ti se verovatno neces sloziti sa tim a ovaj na krstarici je prost do bola
ali su i ljudi koji tamo pisu sasvim drugacijeg profila,ne odgovaraju nekom mom senzibilitetu al’ sta je tu je
E ovo ozbiljno.
Prestao sam da se kajem zbog stvari koje jesam ili nisam uradio.
ZATO sto sam u svakom trenutku svog zivota pokusao da uradim onako kako sam mislio da je najbolje.
E sad sto sam u vecini slucajeva zasrao ili promasio kriv je Marfi i njegov zakon.Jebo ga on i kad ga je izmislio.
Neka odluka bude dobra,neka losa,nekad ispadnes ovca ali stvarno sam uvek pokusavao najbolje i jbg. Ne javlja mi se.
O, gluposti (iz) mladosti…
Kada bi neko mogao pred sve nas u trenucima „ili-ili“ da stavi jednu ogromnu tablu na kojoj će to da piše, da znamo… Ali, to je život: mogućnost izbora.
Svi mi činimo greške zato što u trenutku odluke ne shvatamo da je to greška. Ljudi ceo svoj život prave neke kompromise samo da bi izbegli neprijatne situacije, patnju, bol, samoću, sukobe …
Ali nema kompromisa kada je u pitanju duša. Izneveriti samog sebe da bi se zadovoljio neko drugi je neprihvatljivo. Da bi mogao da voliš druge, moraš najpre da voliš sebe. Izvini što pišem u muškom rodu ali tako mi je lakše.
Da ne gnjavim više.
Odluka je teska.. Nikada ne bih ponovo prosla kroz to da „izgubim sebe“… Ni po koju cenu.. Uvek bih zadrzala sebe, jer posle svih muka ipak ti si srecan covek.. ne potpuno, ali mnogo srecniji nego kada imas nekog a sebe ko zna gde..