Ako kazem da se nije dogodilo, lagacu, ako kazem da znam sta se desavalo, lagacu, ako sada znam sta je to bilo, to je samo moja vizura svega…

Uvek sam ‘patila’ za mojom romantikom, zelela scene kao u ljubavnim filmovima, vikend ljubavnim romanima, a to nikako da se desi. Govorila sam u sali, da onaj ko mi zapali svecu, udacu se odmah za njega. Sada znam, da je tada to bila romantika, ta koju sam zelela, ali je nisam prozivela i dozivela.

Trudio se da svakoga dana bude tu negde oko mene, nisam shvatala a ni obracala paznju na njega. Bio je dasa, ali ozenjen, sa jednim detetom, a to je za mene zabranjena zona za obzir, cemu? A lep, jeb`o sliku svoju, visok skoro dva metra, tamne kose, svetlih ociju, zgodan do bola, sa osmehom da se rastopis… I prstenom na ruci. Ja tu zavrsila. Ali on poceo…

Vrteo se oko mene, ja ga gledala odozdo i pitala se u sebi; “Sta ovaj hoce, ima zenu, brak, dete, sta se mota oko mene?” Bivala sam hladna, ozbiljna, obicna, nisam zelela to, nisam ni shvatala, iskreno. Nekako sam intuitivno osetila da me zeli, ali zaista nisam videla smisao svega toga. Ne zelim, ne volim, necu da ikoga unapred delim sa nekim, pored toliko slobodnih, zaista mi nije trebao ozenjen. I danas kada je proslo vise od decenije od te price, isto mislim.

Tog nekog hladnog zimskog dana, pozvao se na caj, skuvah i njemu, kada je seo, izvadi ceduljicu i pruzi mi je. Pogledah i poceh da citam, pesma za mene. Zbunih se, na kraju pesme je pisalo da me voli. Cudan osecaj se rasplinuo u meni, doveo do toga da mi se obrazi zazare. Vratila sam mu pesmu, sabrala se, digla svoj zid, mozda me je pogled odao, mozda crveni obrazi, ne znam, ali govorila sam Ja. Da ne zelim, da ne verujem, da ide, da ode svojoj porodici…klecao je ispred mene, gledao me u oci…ustala sam i otisla.

Narednih pola godine me jurio, a ja bezala kao djavo od krsta. Bilo ga je svuda, gurao mi je u ruke cvece, cokolade, pesme…pisao je mnogo…romantika od koje sam bezala, svaki trenutak sam upropascavala, nisam ga smela, htela…

Pobegla sam na more s drugaricom, da vidim gde sam, sta sam, ko sam, smejala se deset dana bez prestanka, pricala sa njom deset noci i shvatila, hocu ga. Probacu ga, morala sam, bila sam zaljubljena, a da to nisam znala…

Secam se kada me je prvi put poljubio, secam se sebe, pogledala sam se posle toga u ogledalo, cini mi se da nikada nisam bila lepsa, tu sebe iz ogledala, nisam i ne umem da zaboravim, najlepsa zena u tom trenutku, na celom svetu. Dok me je ljubio, lomila sam se, krivica mi je parala ledja, kao kandze, kao da sam se izvijala, krivila…a onda se predala, po ledjima su poceli da setaju trnci, topli, mekani, lepi…drzao me je dugo posle toga u zagrljaju, mislila sam da ce me slomiti kako me je stegao, osecala sam damare u njegovim grudima, smirivala svoje, kojih je bilo svuda, najvise u glavi, mislima, koprcala sam se opet…

Volela sam ga. Hvala mu. Mislila sam da to vise ne umem posle…vratio me meni, nakon sebi oduzete sebi, dao mi je ponovo mene, voleo me, ne trazeci mane, ne trazeci nista, samo mene, nas.

Pevao mi je; “Oci boje duge”, grlio me…voleo, primila sam ga u srce, iako znajuci da je na odredjeno vreme…nisam zelela da ga uzmem, nisam imala na to pravo…kasno smo se sreli…

Pustili smo jedno drugo iz zivota, da bih ja dala sansu svom. Bez suza, bez patetike, znali smo da ce doci jednom kraj, bili spremni na njega. Bila je to jedna divna veza, puna ljubavi koja se zavrsila velikim prijateljstvom. I pored svega, kod oboje je razum ostao citav, zdrav.

Znamo i danas da mozemo da racunamo jedno na drugo. Volim kada ga vidim, zagrlimo se kao dva stara, dobra prijatelja, muskarac i zena kod nas su se iziveli, sada smo dva ljudska bica koja se vole i postuju na pravi nacin.

Cuvam sve njegove pesme, procitam ih ponekad, nasmejem se, cistoti tih redova, njegovih emocija, ljubavi prema meni…drago mi nekako.

Moj prvi greh je bio on…

A kada cujem “Oci boje duge”, ne mogu da se ne setim njega. Bio je divan, zaista, i sada je kao covek.

Imali smo svoju epizodu od godinu-dve, i dalje svako zivi svoj zivot.