Poverenje se stice godinama, a gubi u trenutku. Ne znam da li je ovo neko rekao, pa ja zapamtila, ili sam izmislila, nije ni vazno.

Malopre sam cula pesmu od Simply reda, i osecanje se vrati.

Pre nekih mesec dana Simply red je imao koncert, u okviru oprostajne turneje u Beogradu, na Kalemegdanu. Pre tri godine sam ih propustila u hali Pionir, i sada je bila zadnja prilika da ih cujem uzivo, jer ih obozavam!! Njihova muzika je, ona vrsta koja opusta, cini neznim, koju volim nocu kada lagano pliva po mojoj sobi, tada uzivam, bila sama ili sa Nekim.

Naravno da sam odlucila da idem na koncert, ma koliko kostala karta, a nije bila jeftina, okupilo se nas cetvoro u dogovoru da idemo. Karte kupljene…

Bila je tu i ona, sa kojom se druzim, volim, cinimo jedna drugoj sve petanest godina. Pomogla mi je mnogooo puta i vecno cu joj biti zahvalna zbog toga. Ali te noci na koncertu…

Nasa posla, karata su prodali skoro duplo vise, nego sto moze da stane na tom malom kosarkaskom terenu Partizana. Guzva je bila neopisiva! Ne vidi se nista od naroda, izviru na sve strane, stojimo u tunelu, cekamo da udjemo, nema mrdanja, nema vazduha…Imam strah od guzve, paniku, ne volim je, to moji najblizi znaju, i oni dalji, izbegavam takva okupljanja, i zbog frke i ne prija mi. Ne znam kome prija?

Kada idem na koncertna okupljanja, nadjem cosak gde me niko ne gura, gde mogu da disem i sve vidim i uzivam. Ovde je to bilo nemoguce! Ali sta je tu je. Disem duboko, sabiram misli, ulazimo i u svoj toj guzvi, guranju, gubim najbolju prijateljicu i njenog druga. Ostajem sa njom. Pocinje da me vuce u guzvu, pocece koncert, hoce sve da vidi, cuje…ja je molim da stanemo sa strane da se narod smesti, da prodje guzva, da mi je frka, molim je i molim…pocinje da vice na mene; “Sta si koji kurac posla, hocu da vidim sve”, ja jadna opet molim, cvilim, ne mogu da dodjem do daha od straha, tresem se, ona gluva za mene. Prijateljica nedostupna, uvek u guzvi ne rade mobilni. Bile su postavljene bine, montirane neke, vuce me da se popnem na njih, da vidi, ja vec ne znam kako se zovem, ne cujem je, idem kao zombi oduzeta od straha. Kako sam se popela na binu visoku oko 3-4 metra, ne znam, vukao me neki narod. Pocinje koncert, moji Simplici su divni, muzika plovi, a bina trese, narod gura kao u podnevnoj guzvi u prepunom gradskom prevozu, mokra sam od straha, ali cutim i kao gledam koncert, dok dobijam laktove u rebra, gazenje…njoj super. A ne zna ni jednu pesmu, nije znala ni grupu dok joj nisam pokazala na netu. Izdrzala sam u toj gunguli nekih pola sata i od muke mi se islo u wc. Zamolih je da podje sa mnom do toaleta. Kad poce da urla; “Trpi, ako sidjemo nema vise povratka, necu nista videti, jebalo te pisanje, idi sama, jebi se bre…”, ne znam ni sama sta mi je sve srucila. Kako sam sisla ne znam, dobro je da nisam izginula, opaucila sam nogu silazeci, onu kosku na listu, sve sam zvezde videla, otisla sam do toaleta, i nisam htela vise da se penjem. Dole nije bila guzva i pocela sam normalno da disem. Do kraja koncerta, ona je stajala gore kao u prepunom autobusu i gledala, ja dole na livadici, nisam pola videla, ali sam sve cula i djuskalaaaa sama sa sobom, i uzivala. Prekidala me vise puta da se popnem, odmahivala sam rukom i djuskala.

U povratku kroz Kalemegdan, pricala je da joj nije jasno od cega mi je frka, njoj nije ni od cega, rekoh joj da smo svi razliciti i da ona o mojoj frci sve jako dobro zna. Cuje me ona, kao, i nastavlja u svom maniru. Nisam je vise slusala, nisam imala snage, cekala sam trenutak da se nadjemo s prijateljicom i da idem kuci. Nisam je oterala u pizdu materinu, nisam se svadjala. Osecala sam se jadno, iznevereno, verovala sam joj. Bila sam razocarana kolicinom nerazumevanja od nje i nacinom na koji je reagovala. Jos sam. I uvek cu biti. Nema povratka.

Zvala je sutradan, izvinjavala se, cutala sam…dovoljno je.

Treba ovih dana da se vidim sa njom, nisam od koncerta, i reci cu joj sve…u lice, bez grubosti, bez optuzivanja. Jednostavno, ona je takva, prihvatam to, postujem, ali vise sa mnom u takvu vrstu egzibicije nece ici.

Koliko mislimo da neke ljude znamo, koliku vrstu poverenja i sigurnosti gajimo i uzvracamo prema njima i onda naidje trenutak u kojem sve ode u tri lepe.

Koliko i sebe ne poznajemo.

I to razocaranje je donelo da me Simply red podseca na to i ne uzivam vise u njima i muzici, te pesme me sada bole.

simpli-red-x