Bila sam spremacica 8 sati dnevno, skoro 4 godine u jednom domu zdravlja. Nije me bilo stid, posteno sam radila svoj posao, a posto su bile 90-te, nisam imala previse izbora i bila sam zadovoljna da imam bilo gde da radim.
Posao nije bio lak, nikako. Radila sam na zubnom, koje je najprljavije, posebno kasnije kada sam po kazni dobila zubnu tehniku da cistim. Nisam se brzo uklopila, ali vremenom je to postala rutina.
Dozivela sam svasta za te 4 godine. Bila sam gradjanin ‘drugog reda’ u plavom mantilu. Toliko sujete, bezobrazluka, aljkavosti, bahatosti nisam nigde vise dozivela. Svako ko je nosio beli mantil, imao je pravo na mene, i moje koleginice, naravno.
Sem svog posla, lekarima, sestrama, racunovodstvu…sam kupovala dorucak, rucak, uzine, uloske, acetone, vinjake, loze, carape…Nije mi bilo tesko, lakse mi je bilo da landram po gradu i kupujem sta im treba nego da perem prozore, vrata, klozete. To me je ionako cekalo, nije htelo samo da se uradi. Ali to nije odgovaralo mom sefu, koji je govorio da to nije moj posao i da treba da cistim, a ne kupujem po gradu sta se kome cefne. Rekoh da on to njima kaze. Naravno nece, onda im ja kazem, oni zvace ga da mu kazu da su me poslali I tako jebada u krug.
A moja tehnika!!! E, to je trebalo videti kad tehnicari izadju! Zasto niko nije prao soljice od kafe, ne znam, ali me je svako vece cekala gomila neopranih solja, dzezvi, casa…To moj posao nije, a kako da ostavim? Dok operem te silne soljice i skupim ih sa svih stolova, jer je tesko doneti na tacnu, ispraznim i operem pepeljare (tada se svuda pusilo), potrosim gomilu vremena i tople vode, koja mi je neophodna. I onda pogledam i ne znam odakle da krenem. Na stolovima ulepljen vosak od proteza, pa popadao na patos i ugazen, pored svake korpe za otpatke gomila pikavaca i ko zna cega, eto promasi se, a u gipsari gde se prave otisci, sve belo kao sneg, kao kada se gletuje stan, pa se posle smirgla, belog praha na sve strane..Klecanje i skidanje voska spaklom, ribanje patosa, brisanje gipsare, menjanje 150 voda dok ne dobije ponovo srebrnu boju, pa glancanje da se ogledam i na kraju patos, operem, okrenem se, ono belo…nema veze, menjaj vodu pa ispocetka. Nosenje ogromnih crnih dzakova za djubre do kontejnera, nabadanje na igle, to mi se desilo ko zna koliko puta, dobro je da se nisam zarazila….ali to je moj posao.
Bila bih nepostena kada bih rekla da mi nisu cinili sve sto mi je trebalo, dovodila sam na razne preglede, razne ljude, od strinine tetke babu, od zetove ujne strica…sve je bilo vazno, izlazili su mi u susret i ginekolozi i kardiolozi, i ultrazvukovi kojecega, pisali su mi recepte na moje ime, majko moja od cega sve nisam ‘bolovala’, nosila sam kuci gomile lekova za komsinicinog strica od ujnine tetke, do babinog zeta od sestre…pa do mojih najmilijih. O zubarima, naravno ni rec, oni mi i danas sve to cine a i tada su. Oni su moji, ja bila njihova.
Koleginice su bile mahom starije od mene, iz ne znam pojma odakle, slusale su narodnu muziku, govorile o paprikama, svekrvama, i nezaobilaznom sexy, koji je umeo da mi se smuci slusajuci ga od njih. Ali one su uvek bile tu, ako kasnim, ako moram da izadjem ranije, ako me boli stomak…postovala sam to. Sa njima sam delila parce hleba. Nisu one bile lose, druzila sam se sa njima, pile smo kafu svaki dan, rucale, pomagale jedna drugoj, kupovale rodjendanske poklone, slavile odlaske u penziju, nisam se odvajala i nisam ih cinkarila, to je bio moj princip. Ali one mene jesu…no dobro, tada mi je to bilo zaista krivo.
Imala sam sefa, koji je hteo da me kresne. A da ga vidis, majko milaaa!!! Pozove me u kancelariju i odmerava od pete do glave i cokce, oblizuje one svoje brke, gledam ga i dodje mi da se smejem i placem zajedno. Pa poziv na kafu, cuj, otkad se to zove kafa?!
Moje pravljenje lude mene, i govora da ga gledam kao oca, njegovo naredjenje da svaki dan skupljam papire i lisce oko doma zdravlja. Nema problema, dodjem, obucem plavo mantilce i skupljaj papire, nisam imala nabadaljku, rukama sam u onim zutim rukavicama, kurtonkama, skupljala dok su se svi cudili sta to radim. Naredjenje-izvrsenje.
Bila sam besna, nisam volela taj posao, ali sam cutala i radila. Nisam se osecala ponizenom, bilo mi je sve samo jako smesno i tuzno a i jadno.
Bilo je u tom domu zdravlja divnih ljudi, neki vise nisu medju nama, sa kojima sam ispijala kafe, druzila se i nikad mi nije receno Ti. Bila sam Vi, pravi profesionalci i ljudine. Bila je i ostala ona, koja kada je dosla kao lekar specijalista, rekla, nemoj da me Vijas, na ti smo. Nekako mi bi nezgodno, ali vremenom….isle smo na kafu u bife, sedele, smejale se, druzile, a lekari prolazili pored nas u neverici sta ona trazi sa jednom cistacicom. Nije bila sujetna, pozivala ih je da nam se pridruze, nisu hteli. Druzenje se nastavljalo i posle radnog vremena, kafici su nas cekali, jednom i splav, o Boze kada se toga setim. Ona me je videla onakvom, kakva jesam, a ne ono sto radim i to prijateljstvo traje jos uvek, vec 15 godina. Bilo je tu smesnih situacija kada je postala nacelik sluzbe i oni nadobudni do juce, odjednom mi se keze, vole me najvise na svetu, blam, bruka, nezrelost, sujeta.
Bila sam radnik na odredjeno vreme, ugovor mi se obnavljao na svaka 3 meseca. Septembrom su primani radnici u stalni radni odnos. I zelela sam ga i zazirala od njega, ali ga zasluzila jesam, svojim radom. Prosla su tri septembra, resenja su dobijale druge, ja ne, iz sefu znanih razloga. Dozlogrdilo mi je tog cetvtrog septembra, kada je primljena gomila izbeglica iz Bosne. Nije taj narod kriv nista. Ali nije bilo ni u redu. Bosanski lobi je vladao tim domom zdravlja, od direktora, sefa racunovodtva, sefa tehnicke sluzbe…Jebi ga i meni je mama iz Bosne ali ja ne dobih resenje. Beogradsko dete, sa srednjom skolom u svom gradu ne moze da dobije stalan posao spremacice?!
Bilo mi je dosta! Ali stvarno! Otisla sam kod sefa, onog sto me terao da skupljam papire i lisce oko doma zdravlja i rekla mu svasta, ni jednu psovku nisam upotrebila, to dobro znam, glas nisam povisila, a najebala sam mu se majke i oca samo tako, dala otkaz i otisla.
Osecala sam se dobro, znala sam da sam uradila pravu stvar. Nije to bio posao za mene, iako sam tada bila slobodna, nisam imala mnogo odgovornosti, da cistim sam znala, ali sva ta ljudska nerazumevanja, sujetasenje i pretvaranje sebe u svoja zanimanja, bez gledanja u coveka su zaista bili nesto, sto mi nije ni malo prijalo.
Imam iskustvo vise, gradjanin ‘prvog reda’ nisam bila nikada, ali i gradjani ‘drugog reda’ su ljudi a to oni sa visoko diguntim glavama ne vide, a to je tuzno.
Nisam se snasla ni sa jednima, ni drugima, bila sam i ostala svoja, ali nepravda je nesto sto ne umem da progutam.
