Njen nemir zivi bez hrane, gladan joj rije dusu, truje mozak, razara srce.
Trazi hranu u drugome, da je ispuni, umiri, odvede, dovede od sebe.
Ona ne ume da ga otera od sebe, ne ume sama, treba joj pomoc, treba joj tudja krv da bi smirila sebe.
Ona skace i pokusava zivotu da kaze; ‘Tu sam, vidi me, ej!’
On je gleda, cuti, ceka je da dodje, njen je, ali ga ona ne vidi pravim ocima, slepa je za svoj zivot. Treba joj vodic da ne padne, da je odvede u svom pravcu jer ona svoj nema, izgubila je kompas u sumi trazenja onoga sto vec ima. Ako postoji tezi put ici ce njime, pravi ce zaobici, jer ga ne vidi, ne prepoznaje, nju mora da udara granje, ubada trnje, ona mora da oseti bol, ponizenje da bi stigla do cilja.
Ona je izgubljena na krivim putevima sume, izgrebana, izudarana, ali ide, ona voli da je boli, tada oseca nesto, tada je ziva.
Zivot je nemo posmatra i pusta da luta, jer i ako joj stane na put, ona ga zaobidje i krene nekim svojim, trazeci neki svoj zivot sa nekim…
Nadje ponekad neki zivotic, uhvati se za njega, ocekuje spas, trazi ljubav, trazi da je voli, prihvati, skakuce tada oko njega i pokusava da mu kaze;’Ej tu sam, vidi me, tvoja sam, uzmi me..’ Okrzne je pogledom, primi u neki svoj kutak, ali ne i u svoje carstvo, ima ona svoje, sto ne miruje u njemu?
Mislim da ni smrt nece videti, skakace i govoriti; ‘Ja sam mrtva, vidi me’, ne znajuci da je vec nema, tresce se zemlja sa njom vec mrtvom u pokusaju da bude vidjena.
Propusta sebe da bi se videla kroz druge, zadaje udarce sebi, noge su joj krvave, izlizane do kolena u slepom hodu kroz trnje, a ima drum.
Ali zasto laksim, kada se moze tezim putem?!
stevo рече,
септембар 25, 2009 у 08:07
Kažu da je i stranputica put koji vodi nekamo; puteva ima mnogih i nije samo jedan put opravdano dobar, no nekima je sudjeno da stalno, i ne znajući za to, idu krivim putevima. Za kraj parafraza poslednje rečenice: Zašto ići na onu stranu kada se može i na ovu!
zelenavrata рече,
септембар 25, 2009 у 13:37
Stevo, postoje takve sudbine, uvek tezim putem, a opet prolazak kroz takav se vise ceni i duze pamti…
electrasdreams рече,
септембар 25, 2009 у 08:12
Zamisli koliko bi bilo naporno i tuzno ici uvek pravim, proverenim putevima?
zelenavrata рече,
септембар 25, 2009 у 13:38
Elektra, slazem se, nema coveka koji bar nekada nije isao krivim putem.
Ivana рече,
септембар 25, 2009 у 09:42
Ubijaš me ovim tekstovima, opet. Jel’ mi ti dok spavam, veštičariš po glavi i izvlačiš moje najveće strahove?
zelenavrata рече,
септембар 25, 2009 у 13:38
Ivana, pa da ti ne bude toliko dosadno, moram malo
malabreskva рече,
септембар 25, 2009 у 10:10
Svima nam je nekad potreban vodič.
zelenavrata рече,
септембар 25, 2009 у 13:39
Tako je malabreskvo.
Mahlat рече,
септембар 25, 2009 у 10:28
A sta bismo bez nemira i sporednih puteva, bilo bi tako dosadno.
Ziveli nemiri, cine nas zivima!
zelenavrata рече,
септембар 25, 2009 у 13:39
Ziveli krivaci Mahlat!
Mahlat рече,
септембар 25, 2009 у 13:54
Pa ziveli, zamisli kako zive oni koji ne umeju da prepoznaju svoje nemire, blagoslovena si
Mahlat рече,
септембар 25, 2009 у 13:55
Je l’ krivAci il krivci, bog te ubio
zelenavrata рече,
септембар 26, 2009 у 14:26
Mahalat, valjda krivaci
A mogu da budu i ‘krivci’ di znam
tunguzija рече,
септембар 25, 2009 у 12:41
Нема кривих путева. Све су то наши избори. Радимо онако како умемо, можемо, морамо, морамо по себи не по другима.
Због оног што си рекла -пропушта себе да би се видела кроз друге- (нема смисла да си увек у праву) ја сам покушала са медитацијом. Не иде ми већ годину дана да се мало скупим, а овде нема неког професионалца да МИ ПОМОГНЕ У ТОМЕ.
Зато се не либи да потражиш помоћ.
Кроз свој блог помоћи ћеш и другима.
Мислим првенствено на себе. Себично, али искрено!
zelenavrata рече,
септембар 25, 2009 у 13:42
Tunguzijo moja, probala ja s meditacijom, gledala na joj tubu, i pundravci mi skacu po dupetu, ko da bude toliko miran, ko da smiri misli?
Ne umem ni ja to nikako!
A krivaci su deo nas, ali neki preteruju u tome bas! O tome govori moj post.
Ali…svako bira svoj put…
Charolija рече,
септембар 25, 2009 у 13:32
Nikada se ne zna, ni da li bi stvarno, onaj drugi put koji nismo izabrali bio pravi. Možda je baš taj put kroz trnje i granje onaj najbolji. Nemirna je tako lepa reč.
zelenavrata рече,
септембар 25, 2009 у 13:44
Nemirna je Charobna sasava rec
shaputalica рече,
септембар 25, 2009 у 13:54
Ne valja samo ići u krug. Ostali putevi, bili zaobilazni ili ne, i nisu tako strašni, makar se stiže NEGDE.
zelenavrata рече,
септембар 26, 2009 у 14:27
Shap, kad bi moglo u pizdu materinu, bilo bi dobro, tamo bese najlepse.
shaputalica рече,
септембар 26, 2009 у 23:07
nesećamse.
zelenavrata рече,
септембар 26, 2009 у 23:40
Cu te ja podsetim, samo kazi kad `oces Shaptava
Reminder рече,
септембар 25, 2009 у 15:28
Drum je obično pogrešan put.
zelenavrata рече,
септембар 26, 2009 у 14:28
Reminderu, ali svi krivaci vode do druma, zar ne?
dollybel рече,
септембар 25, 2009 у 15:34
Svi bi pri izboru odabrali prije prečicu nego put okolo,al kakav je merak stići, a ni ne okrznuti se na prepreku?
a bona?
zelenavrata рече,
септембар 26, 2009 у 14:28
A bona nikakav Dollika
veshtichanstvena рече,
септембар 25, 2009 у 17:32
Svi putevi vode u….(dodaj šta želiš))))
zelenavrata рече,
септембар 26, 2009 у 14:29
Veco……u zivot
veshtichanstvena рече,
септембар 26, 2009 у 18:00
Odličan odgovor,optimistički))))
Jesi li ti nama bolje?
zelenavrata рече,
септембар 26, 2009 у 23:40
Postala sam diplomata a Veco ?
Malo sam bolje, hvala na interesovanju.
afroditta рече,
септембар 25, 2009 у 17:33
Covijek ponekad mora da prepjesaci cijeli sporedni put da bi naucio odredenu lekciju ,koja mu je potrebna da bi savladao prepreku na svom glavnom putu i ponovo poceo da se krece prema naprijed.
Isprobano !
zelenavrata рече,
септембар 26, 2009 у 14:30
Afroditta, a neki do kraja zivota lutaju sa nemirima, jer ih ne nalaze u sebi i onome sto imaju.
dudaelixir рече,
септембар 25, 2009 у 20:30
Na zalost učimo celog života i opet umremo a da nismo ni svesni šta sve nismo naučili i kako smo mogli mnogo lakše da živimo!
zelenavrata рече,
септембар 26, 2009 у 14:30
Dudo, to je svrha zivota, svakoga dana uciti.
sarah рече,
септембар 25, 2009 у 22:32
Svaki nas put je u datom momentu za nas pravi, jer dajemo najbolje sto znamo i trudimo se…a sta se onda na njima izrododi to vise nije u nasoj moci…
hodaj ne posustaj… jednom se moraju sklopiti kockice…
pozz
zelenavrata рече,
септембар 26, 2009 у 14:31
Sarah, sve je bolje od stajanja!
rainbowica рече,
септембар 26, 2009 у 00:31
Dusko Radovic (ovom prilikom se izvinjavam sto ga cesto citiram, ali sve sto je on rekao je moja, sasvim moja, licna biblija, koju sam skoro do perfekcije savladala – sta cu kad ga volim, bas volim
) „mnogim ljudima prosao je zivot u strahu da ne pogrese. I, uglavnom, nisu imali vecih gresaka. Zivot im je prosao bez gresaka i bez smisla“, e toga se skoro uvek setim kad pogresim, a cesto gresim. Toga i onoga: „Shit happens“ 
I pazi, ako me cak ni smrt ne bude prepoznala, lepo cu joj zviznuti samarcinu, pa cemo se onda dogovoriti jal’ raj jal’ pakao. 
zelenavrata рече,
септембар 26, 2009 у 14:32
Dugice, sta reci posle cika Duska?!
Plava Baklava рече,
септембар 26, 2009 у 06:09
Ispade da smo svi na trnovitim sporednim putevima. Mozda drum ni ne postoji?
zelenavrata рече,
септембар 26, 2009 у 14:32
Plava Baklavo, izgleda
nektarina рече,
септембар 28, 2009 у 23:38
Nema lakših puteva ni prečica, sve je to isti, težak put za sve, razlike su samo u vrsti prepreka.
A nemiri su lepi
zelenavrata рече,
септембар 29, 2009 у 02:50
Nemiri su nemirni
crnaperla рече,
октобар 10, 2009 у 13:45
Kada bi čovek znao gde će da padne možda bi seo. Možda. Mada, ima ljudi koji vole da znaju gde su im granice samo zato da bi videli šta se krije iza njih. To kroz šta prolazimo, voljno ili ne, nas čini takve kakvi jesmo ( a ono što nas ne ubije valjda nas ojača ). Glavu gore
Luna Morena рече,
новембар 1, 2009 у 01:50
Ti to o Bogomoljki?? Nije valjda da ce ga pojesti na kraju?