Krvno srodstvo, zauvek neraskidivo, nosimo jedni druge u sebi na taj neki nacin.

A postoje dela koja me ostave nemom. Srecnom, sto postoji neko ko ne mora zbog tih par kapi zajednicke krvi, gena, predaka…da me ucini sigurnom. Da me ucini i tuznom, sto to ne mogu da uzvratim, ne na taj nacin. Sto je to osecaj tog nekog da te voli i daje, ne trazeci nista za uzvrat, a moja ljubav prema njima mi se ucini tako majusnom, mrvicom nicega…Lep je osecaj da me neko voli, misli na mene, moze i hoce da mi sve da a ne mora. Dobar je osecaj da nisam uvek sama, da ima taj neko ko ce mi postaviti zid iza ledja da ne padnem, ne upadnem u ponor beznadja.

Uvek je veca ona ruka koja daje od one koja prima…i volim tu ruku iako ume da me osamari i pomazi i da, ali nista ne trazi, nista ne uzima…lici na Bozju ljubav.

Nemirna a spokojna sam, nisam sama, postojim u toj ruci, delic sam nje, i verujem da cu nekada naci nacina da uzvratim svu tu plemitost i dobrotu koju sam dobijala i uzimala.

rosi1fs3

About these ads