…jer samo su tuge prave a strahovi iskreni…rece Shaputava, a ja se zamislih…koji osecaj je sebicniji, koji se vise gaji, koji vise volimo i mrzimo u isti tren.
Tuga, bol, pravi osecaj, koji ne dozvoljava nikome da mu pridje, koji se sam boluje, odbijajuci sve oko sebe, cesto i ono sto ne bi trebalo.
Moji baba ideda su ostali bez sina, udavio se, moja majka i tetka bez brata, svi su bili mladi, do dvadeset godina. Odrasla sam pored babe i dede, gajili su me, vadila sam ih iz tuge, vodili me na groblje svaki dan, detinjstvo pamtim po grobovima i njihovoj tugi, posebno babinoj. Do svoje smrti u osamedest petoj godini nije slusala muziku, nije skinula crno, nije obracala paznju na svoje cerke, zato su se obe i udale rano da bi pobegla od tuge. Moja baba, zvala sam je majkom, tako je zelela, je volela svoju tugu i gajila je, uprkos cerkama, cetvoro unucuca i praunucica, nije umela, htela, zelela, drustvo, niko im nije ulazio u kucu, nije se nikada nista slavilo u tom domu. Dok sam zivela vrata do njih morala sam tiho da pustam radio ili televizor da je ne uznemirim u njenom bolu. Voleli me jesu, ali svoju tugu vise od ikoga i icega.
Imala sam brata od tetke, bila sam starija jedna dan od njega, umro je za svega tri meseca od raka pluca u osamnestoj godini. To je bio za mene sok, imam uzasne prekide filma oko toga…a bio je docek Nove godine, mi pevali, skakali, on umirao. Imam sestru, sa kojom sada pricam o tome, njegova rodjena sestra, koju roditelji nisu pogledali, koji su lezali u svojim sobama u crnini, plakali, a ona imala petnaest godina. Izgubila je i brata i roditelje, ona je prestala da postoji…I kada se udavala sama je sve kupovala, majka nije mogla, otac ljut sto pravi svadbu, nagovorila ih je na teget boju…prica od malopre se ponovila, sve isto, umrli su u tugi koju su voleli vise od zivota koji su imali i onoga sto su imali. Zalepili se za svoju bol i ne mrdaj. Nisu umeli drugacije.

Da li je tuga prava i jaca od zivota i ne vidi nista, ne zeli, mrzi se i voli u jednom udisaju, svakoga dana. Da li je i sebicna? Da li iko radi ista protiv sebe da bi mu bilo nekada bolje?
Strah, iskren, o da jeste, ali sebican osecaj da uzasniji i sebicniji osecaj ne postoji. Koliko puta smo ga zagrlili sa sve kaktusovim bodljama da nas bode i boli a nismo ga pustali, opet iz straha, povredjujuci i sebe i druge.
Strah od zubara, lifta, pasa, guzve…sve se izbegava iako se mora, upravlja se zivot po strahu, lakse je ne osetiti ga nego ga proziveti opet. Sebicluk koji nalazi opravdanje opet i samo za sebe.
Prava tuga i iskreni strah, da jesu to, ali su i sebicni osecaji, ustvari mislim da je covek iskonski sebicno bice, koje kao zivotinja najvise voli sebe i bori za svoj opstanak na svoj nacin.
Ne vidimo druge, ne trebaju nam u osecanjima.
Tuga i strah se ne daju iako bi svako od nas to rado ucinio.
A nekad` mi se cini da imaju isto lice…