Beograd, grad u kojem je vreme najskuplja stvar. Uvek bilo i bice.
Grad u kome sam sa dvadeset i nesto videla tenkove na ulicama, ostavljali su jezive tragove po asfaltu, tresao se grad, plakao, prvi put od suzavca. Grad u kojem su uvek neki strajkovi, bili i jos su, kada nema prevoza jer su ulice zakrcene, pa sa posla peske kuci, nebrojeno puta, pored kordona policije…mnogo ali mnogo sam ih videla. Narod nezadovoljan, strajkuje, uzvikuju se parole, policija stoji, ceka, radi svoj posao, mi prolazimo kao normalno. Grad u kome krenes kod lekara a ono strajk i to vise puta i zeznes sve analize koje zakazes, propustis 7, 14 i 21 dan da proveris..kupujes gumene rukavice kad krenes kod ginekologa, anesteziju kod zubara…Grad iz kojeg su otisla nasa braca, ocevi, prijatelji u neki rat, odveli ih po noci, nestajali su, grad u kom je vladala glad i embargo kolaci, u kom je meso i jaje bilo pojam jer ga nigde nije bilo, glad koju nismo osecali, misleci na nase koji ratuju, ne znajuci protiv koga i zasto. Grad u kome su se svakog sata menjale cene, u kom se jurilo da se kupi nesto ako je u neku prodavnicu stiglo. Vreme u kom smo poceli da setamo, da se lupamo serpama, da pistimo pistaljkama, da opet gledamo policajce od ne znam gde, da dobijamo batine, da se borimo, da…dani u kome je politika i svadja dva brata bila normalna oko politickih stranaka, izbori, izbori i izbori, dani i noci provedeni uz tv, slusajuci pricu o dedi u unuku. Tada sam znala sve politicke stranke, svakog politicara, sve sam pratila, borila, nadala…svanuo je taj 6. oktobar, gledala sam u nebo i mislila da disem drugacije, da je nesto drugacije, da…sve je to trajalo kratko. I onda razocarenje, muk!
Grad na koji su najvise sipali bombe, tresli su mi se prozori kada je pogodjen Avalski toranj, Bubanj potok, Volgina, brujala mi je citava zgrada kao da ce biti zemljotresa kada je pogodjena Kineska ambasada, vrata od terase su mi zalupila kada je pukla Strazevica, gledali smo u mraku Pvo, pusili moravu i cekali sledecu bombu. Bila sam na zadnjem spratu, lezala sam u mraku i slusala avione i psovala da neki vise uleti u sobu samo da ih ne slusam vise…moj brat je uleteo u Rts kada je pogodjen izvlacio ljude napolje, zvao me u 5 ujutro da pita da li smo zivi, jer je nesto puklo da mi se krevet u sobi pomerio, nikada ga nisam pitala sta je tada otislo…I smejala se kao nikada do tada a i od tada…moja majka je isla po vazdusnoj opasnosti preko Gazele na posao, svaki dan, kao i svi i…nista.

Ne zanima me politika, ne znam ni jednu stranku, ne znam ko su nam ministri, ne zelim da znam, necu vise, necu i tacka.
Dosta je!
Pokusavam da u mom gradu stignem negde gde sam posla, jer ne umem vise da izracunam vreme koje mi je potrebno od tacke A do tacke B. Nekada mi je trebalo 20 minuta do centra grada, sada to ume da bude vise od sata. Pokusavam da zivim onako kako mogu, da se secam lepog Beograda, da ovaj sada sto imam volim, ne primecujem stiskanje i guranje i guzve na sve strane. Da me niko ne dira, nikoga dirati necu. Zaobidjite me.
Hocu malo dostojanstva, necu vise da se borim, uzalud je. Onda cu da uzivam u ovome sto imam, kako znam i umem, bilo je gore. Nisam imala nikoga na selu da mi zakolje pile, prase,da jaje, paradjz…jela sam godinama brasno u raznim varijantama, kao i vecina nas sa asfalta. Danas mogu da kupim 10 jaja, pile, skupim pare odem nekada na koncert u pozoriste i dosta.
Kome je do borbe, neka izvoli, meni je dosta. Najbolje godine svog zivota sam provela u borbama, politici i nista. Od svoje dvadeset i neke do trideset i neke nigde nisam putovala, nigde nisam isla, ne idem ni sada, tranzciono provodim zivot i hocu da sebi priustim mir.
Prosetacu Knezom, Kalisom sa kokicama ili bez njih I bice mi dobro, volecu svoj grad, kao sto sam ga uvek volela, uzivacu i bezacu od politike. Gledacu farmu i pitacu se kakva je razlika izmedju Bojanica i politicara i to je sve.