Pre desetak godina moja komšinica je obolela od raka dojke. Majka troje dece.
Sećam se da je odjednom postala tiha. Nije me gledala pravo u oči kao nekada. Prolazila je pored mene, sagnute glave i izgovarala uobičajeni pozdrav.
Odstranili su joj dojku. Bila je vidljiva praznina.
Išla je na hemioterapiju, izgubila kosu… Sećam se da je nosila neku smešnu periku…
Uvek mi je bilo teško kad je sretnem. Nisam znala da li da joj nesto kažem, ćutim..
Nije mi ni davala priliku da razmišljam. Biće da je bežala od mog, naših pogleda.
Pobedila je rak.
Danas ima veštacku dojku, svoju kosu, osmeh, život, unuče na putu.
Jednom godišnje obavezno idem kod ginekologa. Među prvim zemljama smo po oboljenju raka materice. To sam shvatila kao obavezu.
U nekoj od tih kontrola pre par godina, žena u čekaonici me podsetila na komšinicu.
Kada sam ušla kod ginekologa, pitala sam je da li radi pregled dojki. Odgovorila je potvrdno. Rekla sam da hoću da me pregleda.
Podigla sam ruku, opipavala je, potom drugu, pa ispod. Rekla je da je sve u redu. Naučila me je samopregledu. Dok se tuširam da opipam. Da su najvažniji dani: par dana pre ciklusa, za vreme i par dana posle.
Jednom godišnje kod ginekologa vršim pregled dojki, ostalo sama.
Nisam do sada imala problem.
Pitala sam je da uradim ultrazvuk ili mamograf, rekla je da nema potreba. Nemam čvoriće.
Oktobar je mesec borbe protiv raka dojke. Mahlat nas je podsetila na to u članku na Tetki.
Mediji o ovom užasnom oboljenju ne govore. Niko ne upozorava da je ovaj rak izlečiv ako se na vreme otrkrije. Niko ne apeluje da žene bar jednom godišnje ako ne drugačije kod svog ginekologa pregledaju dojke.
Zato je ova akcija pokrenuta od strane blogerki i tviterašica.
Priključite se. Otvorena je i grupa na facebooku.

Moje dojke su ok!

A tvoje?

About these ads