Bezveze je osećaj. Majke mi.
Nekako iz nekog zabačenog, nesvesnog. Kao zaboravljenog zaborava. Izroni jedna reč.
Samo jedna!
Usput rečena i osetiš se kao mrvičica. Ona najsitinija na dzemperu, koja ne mora ni prstima da se skloni. Ono kao čvrga po dzemperu. Može da se oduva. Da sleti kao perut sa crne majice.
Osetiš se da letiš u bezveze. Padaš bestelesno. Niko te ne vidi. Oduvan si. Tek tako u prolazu, nehajno…
Padanje predugo traje.
A onda posmatraš noge odozdo i čekaš koja će te zgaziti i ulepiti. Napraviti prah od tebe.
Te noge i ne znaju da postojim.
I šta onda pišem, kad ne postojim?
Da li boleo zgaz?
Ne znam…ionako sam ljubavnica životu!