Proganja me ovih dana jedno sećanje. Nemam pojma odakle se stvori. Ni šta njime hoću da kažem.
Jednostavo cu ga ispisati i to je to.
Bilo je to pre deset a možda i više godina. Vreo letnji dan. Ne sećam se ni koji mesec beše. Krečila sam sama ceo stan. Rešila i uspela. Teško i mučno ali uspešno.
Od silne toplote, tada nisam imala klimu, često sam išla na prozor da se kao rashladim. Pogled iz moje sobe je na zadnju stranu zgrade. Bio je tu parkiran dzip skoro celog dana.
Vozio ga je neki dečko koji je došao da živi sa devojkom u našu zgradu pre par meseci. Viđala sam ih retko, imali su psa šar peja. Lajao je kad oni dolaze kući.
Uvece završih krecenje i krenuh najzad u kupatilo. Sušila sam kosu kada se čulo neko rendanje po gelenderu. Ne znam zašto ali sam se naježila. Kao da je neko trčao po zgradi i sa nečim lupao po metalnom gelenderu. Otvorih ulazna vrata, naišao je komšija. Pitah ga šta to bi. Kaže klinci neki. Završih sa sušenjem kose i uvalih se u krevet da gledam tv i odmorim koske. Pozvala me je drugarica koja živi ulaz pored mene. Pita šta se desilo u tvojoj zgradi. Rekoh da nemam pojma. Kaže ima gomila policije i hitne pomoći. Ja zinuh i rekoh da idem da vidim. U hodniku gomila sveta, na spratu ispod mog. Policija, komšije, ljudi u belom, siđoh na stepenice. Kud baš tada? Iznosili su tu devojku iz stana, imala je mlaz krvi iz leve čeone kosti. Glava joj je bila na toj strani, kao da spava. Samo ta reka krvi se slivala. Šokirala sam se. Sve ono što sam viđala po filmovima sada sam gledala uživo. Sišla sam kasnije i ja, prošla pored stana. Hodnik je bio izrešetan, ali skroz. Rupe od metaka svuda.
Otišla sam do drugarice, nije mi se ostajalo više u stanu. Neko je došao, plakao je, vikao..
Cele noći nam se policija vrzmala po zgradi i oko nje. Nisam spavala ni te ni mnogo narednih noći zbog te slike..
Sutradan smo svi bili ispitivani. To je redovna procedura kad se desi ubistvo u zgradi. Nismo znali šta da im kažemo, sem da sam kasnije primetila da dzipa nema. Ne znam kada je i ko ga je odvezao.
Niko u zgradi nije znao ko su i odakle su. Živeli su tu kratko.
Kroz par dana je bila umrlica na vratima.
Ona je imala samo devetnaest godinica.
To me je dotuklo, sljuštilo.
Kažu da je bila kolateralna greška, da nikada nije otriveno ko je ubio. Širili su se razni tračevi..
Istinu ne znam, nije ni važna.
Dete je ubijeno.
Slika dok su je iznosili na nosilima mi se urezala u sećanje.
Kako je tek lekarima i policiji koji tako nesto viđaju skoro svakodnevno?
Trebalo bi da im to postane rutina. Može li to?
Definitvno znam da ni jedan od ta dva poziva ne bih mogla da radim.