Stigne me uvek oko rođendana.
Starija sam jedan dan od njega.
Bila…
Imao je plave oči. Na selu su ga često ujedale pčele. Uvek je bio otečen od ujeda. Voleo je u seoskoj kafani na dzuboksu da pušta pesmu broj 116. “Iz te čaše svi su pili” . Skoro sam se sa sestrom setila da potražimo ko je peva. Neću da kažem, nije ni važno.
To je bila Njegova pesma. Zašto je voleo nikad nisamo saznali.
Dočekala sam osamnaesti rođendan bez njega.
Bio mi je brat od tetke koji je uvek nosio crvene starke.
Prve cigarete smo zajedno zapalili. Krili se od mog rođenog brata i njegove rođene sestre.
Bili smo klinci. Smešni a pametni kao.
Čekao nas je život.
Moj traje, njegov je uzeo rak.
Njegova majka, imala sam utisak za svaki moj rođendan je zamišljala da bi i on imao godina kao ja. Nekad sam se osećala čudno zbog toga. Sada su zajedno.
Onoga jutra kada je otišao, bila je Nova godina. Prvi put sam videla mog oca da plače.
Bio je moj prvi nepovratni, bolni odlazak.
Nejasna, tada, sponznaja o nikad više.
Snimao se i pevao “Ako umrem mlad”, Enu od Haustora, Ratne igre od Kerbera.
Crvene starke su sa njim.
On i ja nikad više nismo zapalili cigaretu.
Njegova sestra i ja smo skoro svaki dan zajedno. Često pricamo o njemu..
Posebno u ovim danima..
Nikada nećemo znati kakav bi mu život bio a ni naš sa njim.

About these ads