I kad neko cuti, nalazim razloge za to i vidim reci.

Kada neko govori, trazim skriveno znacenje tih reci.

Kada lazu, trazim istinu u lazima.

Kada govore istinu, trazim laz.

Trazim smisao u besmislu,

trazim slobodu u zatvoru,

trazim hrabrost u strahu,

trazim ljubav…

Nazvacu to iluzijom,

mastom, begom od stvarnosti.

Nazvacu to svojim imenom,

iako ga nema,

naci cu sebe svuda,

onakvu kakvu zelim, da vidim.

Pokazacu se takva, bicu takva,

vidim se takvom.

Nazvacu to Nadom.

Vecnom.

Duško Radović: Morate imati neko, makar tajno mesto, gde ćete praviti gluposti.

Glupost je potrebna zdravlju.

Sloboda da se prave gluposti je zdrava privilegija za koju se sami morate izboriti.

Zelim nam svima zdrave gluposti!

Postoji osobina koju volim kod sebe, spontanost ili nepromisljenost, ako je to isto.

Volim da pisem, oduvek, svasta nesto piskaram, sto ste i sami imali prilike videti. Nekada sam pisala nesto sto samo ja razumem, nekada nesto sto vi bolje razumete od mene, nekada obicnosti, nekada gluposti, nekada morbide, zavisi od trenutka.

Nisam znala za postojanje blogova, Gemina mi je ukazala na to i davala linkove da citam pojedine tekstove. Neko pametan bi sada linkovao, ali ja to nikako da naucim, probam pa ne ide  i iznerviram se, oteram linkovanje u tri lepe i tako…a i ima vas sve u mom blogrollu, au persun.

E, ta Gemina mi je dala predlog da otvorim blog, pisah vec o tome, i ja nestrpljiva, radosna, ulecem na moje stranice da piskaram, ne razmisljajuci ni o cemu, ni ko to cita, komentarise…nista, ja zelim da pisem, bacam slova po internet svetu i to je to.

Kako je vreme odmicalo, potom i godina, shvatila sam da mi blog mnogo znaci,a vi i vasi komentari posebno. Nisam ni pomislila da cu se vezati za sve vas, da cu vas upoznati preko bloga,  blogovanjem sam zanemarila skoro sve druge aktivnosti na netu, chat, forumi..sve je nekako bledelo. Umela sam da provedem mnogo noci sarajuci po blogovima i citajuci razne postove. To me je ispunjavalo i ispunjava, ima mi smisao.

Poceli smo da se polako dopisujemo preko mejlova, sa nekima da razmenjujem telefone, neverovatno, krug divnih ljudi, vas, se sirio. Nisam slutila da cu vas zavoleti, da cu sa nekim se upoznati, sedeti, piti, pricati o intimnim stvarima. Zaista ste divni.

Izdvajam moje ludace, sta cu, sem Gemine, tu je Zihernadla, Shaputava, Lost, Magi, Krompirusa…sada bi opet neko pametan linkovao, ali ne i ja. Poznanstvo sa njima je samo bila materalijazacija svega onoga sto sam slutila, kao i one o meni. Zaista je lepo imati ih za prijatelje, dobre i kvalitetne osobe.

Ostalo je da se materijalizuje jos par vas, Bunardzija, Portos, za Drnca mi zao sto se ucutao, Mahlat, Charolija, Sarah, Elektra, Duda, Gil, Ivan B, Suske, Deda, Tunguzija……sigurno sam nekoga zaboravila, izvinite koji ste i sami se podsetite.

Nekao je krenulo sve nesto praznicno, pa eto ja samo da kazem da mi znacite, hvala vam sto postojite, i zelim vam svima ispunjenje vasih zelja i da pisemo joooos dugo!

Znam da nisam neki pisac, poeta, da imam dosta gramtickih gresaka i da su mi recenice cesto pobacane, ali i to sam ja, kad pisem, picim pa gde stignem.

Ovo sam napisala jer se sad pitam da li sam silna vi trebala da pisem velikim slovom?

Pogled u ogledalu je govorio

da je dobra, lepa…

Pogled duse je bio cist.

Pogled na telo,

to jeftino davano telo,

kao zamenu za disanje,

to ponudjeno telo,

na tezgi zivota..

Jedino je bilo zivo na njoj.

Ne pamtim zime na selu, nije ih ni bilo, samo jednom za Bozic, da to pamtim, nikada nije vise bilo tako svecano, lepo i prosto.

Mnoga leta sam provodila kao dete na selu, malo lepih uspomena imam, jer nisam volela selo, jer tamo nije bilo mojih drugara ni kupatila. Patila sam za gradom i tim ‘obicnostima’.

Sada me malo tih lepih secanja greje, i osmeh mi neocekivano razlije lice, nisam znala da se osmehujem dok pricam o tome, drugi su mi kazali. Secam se mene, malene, sada sam kao veca, sa gomilom knjiga iz biblioteke idem u selo, jer sam ja kao iznad tih situacija. Tamo su me Mir-Jam i ostali ljubavni vikend romani upropastili zauvek. Umrecu jadna za mojom romantikom iz tih romana. Nema to….jok.

Uvek smo bili u selu kada su se skupljale sljive za rakiju i dzem.

Upamtila sam im imena, proverila kod majke da ne lupam i znaaam. Skupljali smo dzenerike, madzarke i strerlejke. Mi klinci, brat i ja, cale natrese a mi sedi ispod sljive i skupljaj, nije dozvoljavao da trule pokupimo, rakija je morala da bude cista. Govorise ljudi da je pekao najbolju rakiju, meni je to bilo kao da sam vatru stavila u usta. Probala sam, jasta.

Onda smo isli u mobu kod komsija da skupljamo i njima, pa oni posle dodju kod nas. Secam se da smo kod jednog skupljali u svinjcu, htela sam da umrem od grozote, al` stvarno, svinje oko nas, smrdi sve na sve strane, ruke prljave, ne smem ni da pomislim sta je uslo ispod noktiju (gradska devojcica, sta ces), a one se setaju okolo i grokcu. Kakva li mu je ta svinjska rakija bila da mi je znati?! Morali smo, tada nije smelo da se kaze necu, kupi i cuti.

Kupanje u koritu sa vodom donesenom iz bunara, a wc poljski, to je ono sto me je dovodilo do ludila.  Samo zbog toga sam jedva cekala da se vratim u Beograd i zaronim u kadu i odem u wc k`o covek, da sednem i rasirim novine……Izvinjavam se, visak informacije.

Secam se pecenja rakije, kazan je veliki, bakarne boje, donesen iz Bosne pocetkom proslog veka. Sedeli smo kao deca kod dela gde se ubacuje vatra i pekli purenjake i slusali price (da me ubijete ako se secam ko je sta pricao), i cekali da se purenjaci ispeku da jedemo. Bile su to neke muske price, a ja sam cekala kada ce neko da baci pikavac da uzmem i pobegnem ispod kuce da probam da pusim. Necu da kazem da li sam uspela.

Mama je brala madzarke, svake godine isto, i pekla pekmez. Secam se onih velikih serpi gde je na smedervcu

mesala pekmez, pa onda stavljala u rernu da zapece. Mi smo prali i susili tegle. Uvek smo se vracali iz sela sa tonama rakije i pekmeza. Meni bilo muka, gundjaros veciti, muka mi bila od tog dzema, lepsi je bio onaj kupovni u konzervi od sipka i ljutila se sto nam to ne kupuju da jedemo nego uvek taj sa sljivcugama.

Ko je sta jeo, mi smo taj dzem. Misliiiiim stvarno. A secam se perioda kada su dzenerike bile jos zelene, pa nam branili da ih jedemo, a mi sve sto nam se brani a to najsladje, jos se secam tog kisleog, savrsenog ukusa. Bolje da ne pricam sta je posle toga bilo…

Stidela sam se nekako toga, malo ko je od nasih drugara to imao, samo se iz nasih kola vecito vukao sir, kajmak, rakija, pekmez…jadni burazer je dobio nadimak Sirko, jos ga tako zovu ortaci iz kraja. Misliiiiiim stvarno je bio blam.

Bila su to gladna vremena, srednje klase u doba komunizma, kojih se priznajem nerado secam. Secanja su lepa, ali sve ostalo je tuzno…prve farmerke u sedmom osnovne…crno beli tv…

Sada, kao nazovi me odraslom osobom, ta secanja su topla, sve je to bilo cedno, sve je to bila porodica, jedan nacin zivota. i priznajem sve bih dala da mogu opet da jedem taj pekmez iz detinjstva, jos ako je onaj hleb sto je mama mesila i pekla u smedervcu, znam jos te mirise i ukuse…Sad mi je krivo sto sam se tada stidela postenja i seljackog hleba i dzema… I kasnije ajvara i paprika na 100 nacina, da ne pisem i sada o tome. Samo se secam da se paprika morala svako vece zalivati, da smo vukli vodu iz bunara i cini mi se satima zalivali…

Nema vise nicega od toga, sve se kupuje na pijacama, velikim marketima u kojima ima svega, vise nema rituala pecenja paprika, kiseljenja kupusa, ima sve da se kupi. Jos uvek ponegde ima toga, ali  generacije koje dolaze to sigurno nece raditi. Zivi brzo, jedi brzo…Boze kada se setim onog kupusa koji se kuva pola noci i cela kuca smrdi, pa sutradan pola dana, a ja na to fuj, a sadaaa jedva cekam da ga jedem.

Nekako mi zao sto se sve ti izgubilo a s druge strane mi je drago, sto je taj kult gladi nestao…

Uvek kad podjem, ne znam gde cu da stignem, krenuh sa secanjem o letu na selu, a stigoh do kupusa i gladi.

I kako sada da naslovim post?!

Otkljucala je vrata, usla laganim korakom, stikle su odzvanjale po praznom parketu, uzela je casu vina, zapalila cigaretu, povukla duboki dim, sela u fotelju i gledala…

Vidi  devojcicu koja je sama, na velikoj livadi  punoj maslacaka, kako ih duva, potom skida vrh i pravi okrugle prstencice i spaja ih u ogrlicu…

Vidi devojcicu kako trci ka skoli sa torbom vecom od nje, kako prosipa mastilo iz penkala uciteljici po carapama, kako se stidi, kako deli uzinu…

Gleda u devojcurka koji pali prvu cigaretu i pocinje da psuje, izigrava musko, urezuje slovo na ruci od isecene pivske flase…zaljubljenu ko zna koji put…

Vidi devojcurka koji ide po gradu, zabacuje dugu kosu, sedi ispred Filozofskog fakulteta, pusi i klati u ritmu Doorsa…a ubrzo ta ista, sa kratkom crvenom kosom odlazi u diskoteteke i na zurke, pije prvo vino, peva, igra, voli ceo svet…

Vidi devojku koja izigrava zenu, koja radi, kupuje sebi prve cizme, pa iz obesti jos jedne, o svom trosku prvi put ide na more sa nekim za koga misli da je sve, da je zivot, da je…gleda je godinama kako bledi u ruini necega gde se nije nasla a trudila tu da ostane, pokusavajuci da stvori novi svet i kroz to dobije zivot i ponovo osmeh…gubi taj pokusaj…odlazi da se vrati…

Gleda devojcicu, devojku i zenu u jednoj, koje pokusavaju da se izbore sa demonima samoce i straha….dugo ih je gledala, sve tri, kako kad, koja bude…..vidi suze, osmeh, poraze, pobede…I sve tri zive…jos uvek…

Vino je ispijeno, cigarete ispusene, ustaje lagano, odjekuje joj hod, gasi svetlo, izlazi i zakljucava vrata.

Kad je pocela zelena ispovedaonica, evo jos jednog secanjceta, necu puno da davim.

Bila je fora, u osnovnoj skoli, da se marise iz obliznje samiske (ovo ja nemerno beogradsko-ulicni sleng, da docaram situacije), i svi odjednom face, svako je nesto maznuo samo ja nisam. Resim da i ja postanem clan mafije i da nesto maznem. Udjem u samisku, velila neka bese, sad je tu Maxi, tada se ne secam kako se zvala i stavim zvake u korpu i pocnem da zevam okolo sta da maznem, gde je ko da me ne vidi neko…Ugledah toblerone, jaooooo njih bas volim, i resim to maznjavam. Munem u dzep i krenem ka kasi da platim zvake i da posle ponosna izadjem sa trofejom zvanim toblerone.

Dosla do kase, platila zvakice i krenula ka izlazu, kad neki cika meni kuc, kuc po ramenu i pita sta to imam u dzepu. Umreh na licinom mestu, crvena u licu, noge odsecene, mumlah nista…povede on mene do kancelarije, ne znam ni kako idem, majke mi! Udjosmo unutra, tu jos jedan cika i kasirka, kazu vadi iz dzepa sta imas, izvadih jadna onu tobleronu. “A krades?”, “Malo..” U narednih deset minuta su me pitali u koju skolu idem (posto ima dve jedna do druge), ko mi je razredni staresina, gde zivim, adresu, ime roditelja…Nista nisam slagala, sve sam istinu rekla, ali sve! Od stra`.  Pustise me kuci i rekose da ce posle praznika (1. maj, 29-ti, ne secam se koji bese), zvati skolu i roditelje i reci im kako sam lopov.

Ajooooj tuge moje, blama, straha, i kljucanja samoj sebi sto sam rekla istinu, sto ne umem da lazem…ne secam se koji razred bejah, negde cini mi se 6-7, ne znam..dodjoh kuci sva nikakva i cutim, rec ne izgovaram, samo razmisljam kako cu ici u zatvor. Secam se da su bili neki silni filmovi tokom praznika, da smo ih porodicno gledali i da je bio neki sa nekim sto krade,gde je moj otac rekao; “E neka su te uhvatili lopove”, a ja jadna scucurena se mislim, kada bi znao da ti je i cerka lopovac ne bi tako govorio. Bila je to agonija, nisam umela ni na sta drugo da mislim samo na taj dana kada ce ih pozvati kao i razrednu i reci im da sam krala…

Nisu nikada pozvali, iz samo njima znanih razloga, a ja se ne secam da li sam ikad vise tu usla a ukrasti nesto mi vise nikada nije palo na pamet.

Lazovaaaaac sam, maznula sam posle toga jednom prsten na vasaru, iznervirala sam se sto nikoga nije bilo tu da mi kaze cenu, okretala sam se, gledala levo, desno, nigde nikoga, pomislih kada nema nikoga da prodaje i cuva ja cu lepo da uzmem prsten, stavila ga na prs` i odsetala.

E sad…da li cu jos nekada nesto maznuti, ne znam, mislim da necu.

Kazu da mozak ima posebne pregrade gde pakuje secanja, i da su najvise pamte one iz detinjstva, mladosti, jer su tada pregrade bile prazne i tek se punile. Zato se stari ljudi secaju rodnih krajeva, sta su radili kao deca, kako su se zenili, udavali a ne secaju sta su doruckovali.

Sad kad dadoh definiciju demencije, pozabavih se svojom.

Elem, ne secam se, malo toga se popakovalo u te moje pregradice. Imam male fleseve, sinu na trenutak i dalje nista ne znam. Nekada mi pricaju neke stvari vezane za mene, a ja o tom pojma nemam. Glava u oblacima, bila i ostala. Ne pamtim ni najlepse ni najtuznije segmente svog zivote. Tek neke delice, obrisalo se sve, nisam mislila o tome, i proslo kao kroz sito u mom secanju. Da li je to dobro ili ne, ne znam, ali zaboravila sam veliki deo sebe, nisam bila tu kada sam se desavala i gotovo.

Imam jedno secanje u kome mi mnogo zao mene, nisam ga zaboravila, nikako!

Nisam jos posla u skolu, bila sam u Beogradu i cuvali su me baba i deda, a brat je bio kod oceve majke ne selu. Bili smo razdvojeni do njegovog polaska u skolu, zasto, ne znam. Patrijahlano vaspitanje, i odabir mog oca. Zasto nismo isli u obdaniste, niko ne ume da objasni. Tata tako rekao i gotovo.

Odlucise, ili je tata odlucio da tada iz mog secanja idem i ja kod babe na selo. Nisam volela da idem tamo, jer nas je baba tukla na pogresan pogled. Luda zena bila, Bog dusu da joj prosti. Cujem ja sta su se oni dogovorili i resim da se sakrijem, tada smo ziveli u kuci i imali ogromno dvoriste, pamtim ga iz detinjstva kao fudbalski teren, nigde kraja, vocnjak, bagrem okolo…sakrijem se ispod bagrema i cutim. Trazili su me svi, cutala sam, jer dete niko ne pita hoce, nece, mora da ide gde mu odrede. Nasao me deda posle ne znam koliko vremena, strpali me u auto i put Kosmaj. Plakala sam celim putem, pitala zasto moram da idem, moras i cuti…obecase mi da ce doci po mene iduceg vikenda i da mogu toliko da izdrzim. To me jedino ohrabrilo, izdrzacu sedam dana nekako.

Ostavili su me kod babe s bratom i vratili se za Beograd. Ne secam se sta se desavalo tih sedam dana, ne pamtim nista, ali se secam sledece subote kada je svanula. Obecanje!

Sela sam na vrh stepenica od kuce, ociju uprtih na put da vidim kada ce mama i tata doci po mene. Nisam htela da se pomerim da mi ne promaknu da ih prva ne ugledam. Pocelo je da pada vece, njih nema, shvatila sam da su me slagali. Nisam mogla da verujem u to, verovala sam im, a njih nema, ostacu u selu ko zna do kada. Kako mi je palo na pamet, kako sam to uradila zaista ne znam, ali iz besa, revolta, razocaranja, usla sam u kucu i pocela da kakim gde god sam stigla. Na krevet, na stolicu, na patos…svuda dok sam mogla. Dosla je baba koja je bila u komsiluku i kada je videla sta sam uradila, nije htela da cuje objasnjenje nego je odlomila prut i tukla me sa onom sibom gde god je stigla, sva sam bila modra i krvava, a potom i jadnicka koji nije nista skrivio, ono malo plavo zgebce od mog brata, uvostila je i njega od batina, onako belog, bio je sav isaran od pruta. Nismo smeli ni da placemo…Ne secam se nicega vise, sem da sam zelela da  modrice ostanu po meni, da mama i tata dodju iduceg vikenda i  vide kako nas je baba tukla i da nas vode kuci.

Tako je i bilo, ali sam ja bila kriva za batine a ne njihova prva laz u mom decijem zivotu.

To secanje se nije i ocigledno nece obrisati iz mene.

A bas mi zao mene kada se toga setim…

Eto kako ja reagujem na laz.

Cutim, svaka izgovorena rec je izlizana, upotrebljena mnogo puta.

Neshvacena, od sebe i drugih.

Umorila sam se od ponavljanja, otisla sam predaleko od sebe, davala neku drugu mene, kao jaku, kao svemogucu, kao…sa nadom da ce neko videti ovu mene.

Ne umem da je pokazem, jednostavno ne umem.

Lajem, rezim, ujedam, bodem…branim se od sebe, dizem zidove…da bi mi posle bilo zao.

Ne umem da budem ova sto pise ove redove, neka druga moja lica se vide, ovo ne.

I nemam odgovore da me sada bilo ko sta pita. Nemam.

Mnogo puta sam sve rekla, na nacin one koju znaju, nisu me shvatali i ne shvataju ozbiljno. Uvek se kezim, uvek bljujem otrove, sve nekako da ne budem ova ranjiva placipizda, da me ne povrede.

A na kraju sama sebe povredim.

I da me neko pita da li volim, ne znam, da li sam volela, ne znam, sta sam volela, ne znam…izlizala sam reci, misli, osecanja. Trenutno istrosena, bez objasnjenja.

Cak nisam ni tuzna, nemam suza, nema nicega, sve sam vec mnogo puta uradila i vratila se na istu mene.

Imala nista, bila nista, ostala i vratila se u nista.

Cutim.

Sve mi se pobrckalo…

Malopre, ispred prodavnice mi prilazi decko i trazi 20 dinara da kupi hleb, kaze gladan je, rekoh mu da imam soma i da mi je to sve sto imam, samo je ponavljao; ‘Molim vas, molim vas’. Znam da je narkoman, znam za sta mi trazi pare, znam…Rekoh mu, kada mi vrate kusur dacu ti. Roj misli mi je bio u glavi, lik iz prodavnice mi rece, video je sve i gleda ga citavo jutro, oteraj ga u tri lepe narkomancina jedna. Ali obecala sam mu, znam za sta mu trebaju pare, ja za 20 dinara necu propasti, a on ce ih nabaviti na neki drugi nacin…

Mali se setao ispred i cekao, crn deckic od dvadesetak godina, kacketic, naocare…gledala sam ga, nisam znala sta mislim…izasla sam, prisao mi je, dala sam mu 20 dinara, zahvalio se i otrcao preko ulice…Vaspitano dete, persirao mi je, zahvalio se…

Da li sam trebala da mu kazem da cu mu ja kupiti hleb, a znam da mu ne treba za to, a mozda i treba bas za to, mozda ovaj iz radnje lupa…mozda mi se motalo i mota po glavi otkad sam usla u kucu.

Nazvala me drugarica u medjuvremenu i po glasu mi je provalila da se nesto desilo, ispricah joj, da me utesi rece; ‘Njega si usrecila, za sta god ti je trazio pare, a ti neces propasti za 20 dinara i lepo svima’.

Da, tako bi trebalo da bude, a ja se i dalje osecam suntavo, pobrckano…pomogla sam narkomanu da se uradi a njemu je to vaznije od zivota, a to je propast…sve nas to cini nemocnima…Osecam se kao da sam mu krilima pomogla da jos vise ide na dno…mada vec sam ide ka dnu i nasao bi nacina…opravdavam sebe.

Majku mu, kako me ni sitnica ne ostavi ravnodusnom!?