Pogled u ogledalu je govorio
da je dobra, lepa…
Pogled duse je bio cist.
Pogled na telo,
to jeftino davano telo,
kao zamenu za disanje,
to ponudjeno telo,
na tezgi zivota..
Jedino je bilo zivo na njoj.
Архива ознаке: Zelenilo
Ne pamtim zime na selu, nije ih ni bilo, samo jednom za Bozic, da to pamtim, nikada nije vise bilo tako svecano, lepo i prosto.
Mnoga leta sam provodila kao dete na selu, malo lepih uspomena imam, jer nisam volela selo, jer tamo nije bilo mojih drugara ni kupatila. Patila sam za gradom i tim ‘obicnostima’.
Sada me malo tih lepih secanja greje, i osmeh mi neocekivano razlije lice, nisam znala da se osmehujem dok pricam o tome, drugi su mi kazali. Secam se mene, malene, sada sam kao veca, sa gomilom knjiga iz biblioteke idem u selo, jer sam ja kao iznad tih situacija. Tamo su me Mir-Jam i ostali ljubavni vikend romani upropastili zauvek. Umrecu jadna za mojom romantikom iz tih romana. Nema to….jok.
Uvek smo bili u selu kada su se skupljale sljive za rakiju i dzem.
Upamtila sam im imena, proverila kod majke da ne lupam i znaaam. Skupljali smo dzenerike, madzarke i strerlejke. Mi klinci, brat i ja, cale natrese a mi sedi ispod sljive i skupljaj, nije dozvoljavao da trule pokupimo, rakija je morala da bude cista. Govorise ljudi da je pekao najbolju rakiju, meni je to bilo kao da sam vatru stavila u usta. Probala sam, jasta.
Onda smo isli u mobu kod komsija da skupljamo i njima, pa oni posle dodju kod nas. Secam se da smo kod jednog skupljali u svinjcu, htela sam da umrem od grozote, al` stvarno, svinje oko nas, smrdi sve na sve strane, ruke prljave, ne smem ni da pomislim sta je uslo ispod noktiju (gradska devojcica, sta ces), a one se setaju okolo i grokcu. Kakva li mu je ta svinjska rakija bila da mi je znati?! Morali smo, tada nije smelo da se kaze necu, kupi i cuti.
Kupanje u koritu sa vodom donesenom iz bunara, a wc poljski, to je ono sto me je dovodilo do ludila. Samo zbog toga sam jedva cekala da se vratim u Beograd i zaronim u kadu i odem u wc k`o covek, da sednem i rasirim novine……Izvinjavam se, visak informacije.
Secam se pecenja rakije, kazan je veliki, bakarne boje, donesen iz Bosne pocetkom proslog veka. Sedeli smo kao deca kod dela gde se ubacuje vatra i pekli purenjake i slusali price (da me ubijete ako se secam ko je sta pricao), i cekali da se purenjaci ispeku da jedemo. Bile su to neke muske price, a ja sam cekala kada ce neko da baci pikavac da uzmem i pobegnem ispod kuce da probam da pusim. Necu da kazem da li sam uspela.
Mama je brala madzarke, svake godine isto, i pekla pekmez. Secam se onih velikih serpi gde je na smedervcu
mesala pekmez, pa onda stavljala u rernu da zapece. Mi smo prali i susili tegle. Uvek smo se vracali iz sela sa tonama rakije i pekmeza. Meni bilo muka, gundjaros veciti, muka mi bila od tog dzema, lepsi je bio onaj kupovni u konzervi od sipka i ljutila se sto nam to ne kupuju da jedemo nego uvek taj sa sljivcugama.
Ko je sta jeo, mi smo taj dzem. Misliiiiim stvarno. A secam se perioda kada su dzenerike bile jos zelene, pa nam branili da ih jedemo, a mi sve sto nam se brani a to najsladje, jos se secam tog kisleog, savrsenog ukusa. Bolje da ne pricam sta je posle toga bilo…
Stidela sam se nekako toga, malo ko je od nasih drugara to imao, samo se iz nasih kola vecito vukao sir, kajmak, rakija, pekmez…jadni burazer je dobio nadimak Sirko, jos ga tako zovu ortaci iz kraja. Misliiiiiim stvarno je bio blam.
Bila su to gladna vremena, srednje klase u doba komunizma, kojih se priznajem nerado secam. Secanja su lepa, ali sve ostalo je tuzno…prve farmerke u sedmom osnovne…crno beli tv…
Sada, kao nazovi me odraslom osobom, ta secanja su topla, sve je to bilo cedno, sve je to bila porodica, jedan nacin zivota. i priznajem sve bih dala da mogu opet da jedem taj pekmez iz detinjstva, jos ako je onaj hleb sto je mama mesila i pekla u smedervcu, znam jos te mirise i ukuse…Sad mi je krivo sto sam se tada stidela postenja i seljackog hleba i dzema… I kasnije ajvara i paprika na 100 nacina, da ne pisem i sada o tome. Samo se secam da se paprika morala svako vece zalivati, da smo vukli vodu iz bunara i cini mi se satima zalivali…
Nema vise nicega od toga, sve se kupuje na pijacama, velikim marketima u kojima ima svega, vise nema rituala pecenja paprika, kiseljenja kupusa, ima sve da se kupi. Jos uvek ponegde ima toga, ali generacije koje dolaze to sigurno nece raditi. Zivi brzo, jedi brzo…Boze kada se setim onog kupusa koji se kuva pola noci i cela kuca smrdi, pa sutradan pola dana, a ja na to fuj, a sadaaa jedva cekam da ga jedem.
Nekako mi zao sto se sve ti izgubilo a s druge strane mi je drago, sto je taj kult gladi nestao…
Uvek kad podjem, ne znam gde cu da stignem, krenuh sa secanjem o letu na selu, a stigoh do kupusa i gladi.
I kako sada da naslovim post?!
Otkljucala je vrata, usla laganim korakom, stikle su odzvanjale po praznom parketu, uzela je casu vina, zapalila cigaretu, povukla duboki dim, sela u fotelju i gledala…
Vidi devojcicu koja je sama, na velikoj livadi punoj maslacaka, kako ih duva, potom skida vrh i pravi okrugle prstencice i spaja ih u ogrlicu…
Vidi devojcicu kako trci ka skoli sa torbom vecom od nje, kako prosipa mastilo iz penkala uciteljici po carapama, kako se stidi, kako deli uzinu…
Gleda u devojcurka koji pali prvu cigaretu i pocinje da psuje, izigrava musko, urezuje slovo na ruci od isecene pivske flase…zaljubljenu ko zna koji put…
Vidi devojcurka koji ide po gradu, zabacuje dugu kosu, sedi ispred Filozofskog fakulteta, pusi i klati u ritmu Doorsa…a ubrzo ta ista, sa kratkom crvenom kosom odlazi u diskoteteke i na zurke, pije prvo vino, peva, igra, voli ceo svet…
Vidi devojku koja izigrava zenu, koja radi, kupuje sebi prve cizme, pa iz obesti jos jedne, o svom trosku prvi put ide na more sa nekim za koga misli da je sve, da je zivot, da je…gleda je godinama kako bledi u ruini necega gde se nije nasla a trudila tu da ostane, pokusavajuci da stvori novi svet i kroz to dobije zivot i ponovo osmeh…gubi taj pokusaj…odlazi da se vrati…
Gleda devojcicu, devojku i zenu u jednoj, koje pokusavaju da se izbore sa demonima samoce i straha….dugo ih je gledala, sve tri, kako kad, koja bude…..vidi suze, osmeh, poraze, pobede…I sve tri zive…jos uvek…
Vino je ispijeno, cigarete ispusene, ustaje lagano, odjekuje joj hod, gasi svetlo, izlazi i zakljucava vrata.
Kad je pocela zelena ispovedaonica, evo jos jednog secanjceta, necu puno da davim.
Bila je fora, u osnovnoj skoli, da se marise iz obliznje samiske (ovo ja nemerno beogradsko-ulicni sleng, da docaram situacije), i svi odjednom face, svako je nesto maznuo samo ja nisam. Resim da i ja postanem clan mafije i da nesto maznem. Udjem u samisku, velila neka bese, sad je tu Maxi, tada se ne secam kako se zvala i stavim zvake u korpu i pocnem da zevam okolo sta da maznem, gde je ko da me ne vidi neko…Ugledah toblerone, jaooooo njih bas volim, i resim to maznjavam. Munem u dzep i krenem ka kasi da platim zvake i da posle ponosna izadjem sa trofejom zvanim toblerone.
Dosla do kase, platila zvakice i krenula ka izlazu, kad neki cika meni kuc, kuc po ramenu i pita sta to imam u dzepu. Umreh na licinom mestu, crvena u licu, noge odsecene, mumlah nista…povede on mene do kancelarije, ne znam ni kako idem, majke mi! Udjosmo unutra, tu jos jedan cika i kasirka, kazu vadi iz dzepa sta imas, izvadih jadna onu tobleronu. “A krades?”, “Malo..” U narednih deset minuta su me pitali u koju skolu idem (posto ima dve jedna do druge), ko mi je razredni staresina, gde zivim, adresu, ime roditelja…Nista nisam slagala, sve sam istinu rekla, ali sve! Od stra`. Pustise me kuci i rekose da ce posle praznika (1. maj, 29-ti, ne secam se koji bese), zvati skolu i roditelje i reci im kako sam lopov.
Ajooooj tuge moje, blama, straha, i kljucanja samoj sebi sto sam rekla istinu, sto ne umem da lazem…ne secam se koji razred bejah, negde cini mi se 6-7, ne znam..dodjoh kuci sva nikakva i cutim, rec ne izgovaram, samo razmisljam kako cu ici u zatvor. Secam se da su bili neki silni filmovi tokom praznika, da smo ih porodicno gledali i da je bio neki sa nekim sto krade,gde je moj otac rekao; “E neka su te uhvatili lopove”, a ja jadna scucurena se mislim, kada bi znao da ti je i cerka lopovac ne bi tako govorio. Bila je to agonija, nisam umela ni na sta drugo da mislim samo na taj dana kada ce ih pozvati kao i razrednu i reci im da sam krala…
Nisu nikada pozvali, iz samo njima znanih razloga, a ja se ne secam da li sam ikad vise tu usla a ukrasti nesto mi vise nikada nije palo na pamet.
Lazovaaaaac sam, maznula sam posle toga jednom prsten na vasaru, iznervirala sam se sto nikoga nije bilo tu da mi kaze cenu, okretala sam se, gledala levo, desno, nigde nikoga, pomislih kada nema nikoga da prodaje i cuva ja cu lepo da uzmem prsten, stavila ga na prs` i odsetala.
E sad…da li cu jos nekada nesto maznuti, ne znam, mislim da necu.
