Latest Entries »

Primer

115756279_319687269187884_223979200667233195_n

 

Istinita priča, istinitih aktera.
Ova šta me je obavestila o objektu, nešto mi dođe. Al’, nemam dozvolu da je pišem.
Razgovor, telefonski o tamo nečemu, i nekoj koja se šminka. Rekoh:
– Ma daj, ko se šminka na četres’ stepeni. To se sve istopi.
– Jok bre. Namažeš prajmer i stoji.
– Šta namažeš?
– Pa prajmer. Ne znaš šta je to?
– Jok brate, prvi put čujem.
– To namažeš posle kreme, a pre pudera i šminka stoji ceo dan.
– Kako? Oznojiš se sto puta i stoji?
– Da!

Prajmer, ej prajmer izmislili, a ja o tome pojma nemam!
Zovem Dacu da je propitam (nju bez dozvole pišem trista godina).
– Sestro, jel ti znaš šta je prajmer?
– Jok, šta ti je to?
– Neki cement za šminku. Kažu, namažeš to.. ček guglam. Gle, piše da ispravlja pore, bore, zaptiva rupe, briše fleke. Jebote, pa ovo je ko estetska hirurgija. Šta mi se smejeeeš bre.
Daca se upišava od smeha.
– Gle, ima u Liliju, oko petsto dinži je. Da probamo?
– Da, probamo. – reče Darinka.
– Pa na kom drvetu smo rasle kad ne znamo za prajmer, svetijebem. To postoji sto godina. Sve ove pevaljke su lepe i zategnute zbog tog prajmera, a ima i neki fiksator. To se nafajtaš ko sa lakom za kosu po faci i sve stoji ceo dan, i noć ako zanoćiš.
– Prekini da mi se smeješ bre, ovo ti sve prevodim s gugla. Ukratko, da ti ne čitam tri dana.
Daca i dalje upišana od smeha.
Koronski dani traju, a ja dobijam životne spoznaje. Edukacija.
Svakoga dana u svakom pogledu, sve više napredujem!
Prajmer!
Aooo.
Kupila ga Daca juče, namazale smo sinoć. Prva ja, af kors. Smejem se u ogledalu, sve mi se zbrčkalo oko očiju i neće da spadne. Posle par sekundi ko u filmovima strave spada, zategnu se. Opet se nakezim, opet se zbrčka. Daca, jebiga, plače od smeha.
Ona kad se namazala, bila je zategnuta i ko nova.
Prajmer.
Pa da sam juče umrla, danas ne bih znala da to postoji, a vajni sam šminker iz prošlog veka, završene mi baš te škole.
I ustvari, nama je prajmer doneo savršenu zabavu, smejanje, sprdnju i zaboravile smo na kovid, na sranja i dobile smo vitamin raspoloženja.
Ovoj što ne smem da je pišem, jer nisam pitala. A nešto mi dođe, veliko hvala na edukaciji, a posebno na zabavi koju sam napravila nakon razgovora.

Majica-sa-mini-maus-14_slika_O_88075177

Kad ne razmišljam, onda reagujem.
Prvi vikend zatvaranja, prvog pika, prvog talas koronavirusa.
Od 13h subota, do 5 h ponedeljak.
Ustajem u podne, i bludim po internetu. Da se dozovem toj nedozvanoj pameti.
– Hoćeš li ti da izbaciš ovo đubre, da ne stoji do ponedeljka?
Upita Mica, ne sme napolje jelte.
– Hoću, čekaj.
Pogled na sat, kad prođe, pokaza da je deset do jedan. Trči Radice, kontejner te čeka. U pidžami sam. Zabole me, idem takva, koga boli uvo kako sam obučena, sigurno nema nikoga napolju.
Pidžama se sastoji od donjeg dela, bele boje sa crnim šarama, kockama, macama, kucama, cvetićima, nemam pojma šta je. Gornji deo je majica koju mi je dala bratanica. Pink boje, a po sredini je Mini Maus. Obuvam se, uzimam kesu s đubretom i trčim napolje.
Kad tamo, more ljudi. Ao ao ao.
Prvo komšiluk. Uredno sam im se javila.
Onda ide šes’ miliona kučkara sa psima iz šetnje. Potom tri miliona ljudi iz prodavnice ili parkova. Parovi se šetkaju.
Crna Radice, gde upade u ove ljude s Miki Mausom (možda je i on).
Elegantno se probijem do kontejnera, bacim đubre, pogledam ih i nastavim ka zgradi. Još zinat stanem malo s komšilukom da proćaskam. U pidžami sa Miki ili Mini Mausom, pink boje.
Nadrealna scena, kakav crni Kusta.
Tetka u pidžami, još sa likovima crtanog filma baca đubre, jer misli da su svi u kućama, kreće policijski čas!
Al, šipak.
Naš narod sve, ali sve čeka u zadnjem trenutku.
I ja sa njima čekam, ako dočekam taj zadnji tren.
Bar da znam kad je da se lepo obučem, i ne obrukam sebe.

Za vašu decu

babetine

Da imam decu, ne znam šta bih im rekla.

Ne znam.

Biti mlad je lepo, najlepše doba, kada možeš sve. Imaš volju, želju da ceo svet bude tvoj. Da voliš, ’blejiš’, putuješ, učiš.

Mladost je lepa, neobuzdana, živa, blesava, glupa, luda.

Mladost danas.

Sedela je mladost, vaša deca, pedeset dva dana svako veče u kući. Znala su deca da je neko sranje, da je virus u pitanju, da to kači starije. Ali, da moraju da budu u kući od 17h do jutra.

Gde su ortaci, zezanje, ’ludilo brate’, veze, šeme, kombinacije? Seks. Kada će se seksati, ako ne kad su mladi. Sve je bilo nemoguće i nedosutpno u tim danima.

U kući vanredno stanje. Nekima su roditelji dobili otkaze, neki su i dalje radili s maskama za trista evra u Maxiju recimo, u pošti, apoteci, bolnicama…

Prevoz nije radio, samo za zaposlene i nisu mogli nigde.

Istrpeli su, morali su, kao i mi.

Silna deca koja su radila kao konobari, muzičari, nosači i kuriri svega i svačega, ostali su bez posla.

Škole su se odrađivale online, fakulteti nikako.

I onda je došao kraj.

’Pobedili smo koronu’, rekoše na zvaničnoj televiziji Pink.

Deca su pojurila da vrate svoje vreme. Ono, koje se nikome od nas više nikada neće vratiti.

Krenule su žurke, mature, izlasci, muvanje, seks. Sve što je sasvim normalno za njihove godine.

Zvanično je rečeno da mogu. Predsednik države je tako rekao. Zašto bi iko sumnjao u to?

Opustili smo se svi. Mladost najviše, kao što i treba.

A onda se volšebno virus vratio u svom najgorem obliku. U stvari, nikad nije ni otišao.

Ponovo najava policijskog časa i kreće da kulja bes.

Bes zbog laži.

Bes zbog istine.

Bes nemoći.

Gde će ta deca da rade, iako završe fakultete?

Imaju dve opcije.

Učlaniti se u stranku, završiti faklultet, botovati i potom raditi u državanom sektoru.

Završiti fakultet, ne učlaniti se u stranku i čekati posao narednih trista godina.

Odlazak u inostranstvo je postao neizvestan. Korona je svuda.

I koja je njihova budućnost? Gde se nalazi ta budućnost za njih? Ko je kreira i zašto?

Zato su bili na ulicama.

Zato su dobili pendreke, suzavac, neki i zatvor.

Jer su besni.

Jer ne znaju da li sutra postoji.

Jer su im roditelji poniženi.

Jer smo ih zajebali.

Deco, izvinite.

Budite pametniji od nas.

P.S. Komentar u vidu slike, smo dobile drugarica i ja na Fb-u.

107858752_2858527507603872_4119408493961615697_o

Koliko god sam izbegavala televizijske prenose, direktne, saznavala sam šta se govorilo. Preko društvenih mreža. Kao preletim preko objava, kao ne verujem u to što pročitam. Pomislim da je ironija, da se neko sprda, izmišlja ili tako nešto. Jednostavno, nisam mogla da verujem da su neke rečenice stvarno izgovorene.

Onaj što su ga izabrali za predsednika, pretio nam je grobljima. Spomenuo je Lešće, Orlovaču, Bežanijsko groblje, u smislu da nam neće biti dovoljno ako ne budemo slušali.

Čekaj bre, to nam govori predsednik države!

Da li je to normalno?

Da li je iko to još doživeo?

Da, ponovo sam bila u neverici sopstvene države.

Kod Mice je tada definitivno završio.

  • On će meni da preti grobljem? Pa gde idem? Ne smem na hodnik zgrade da izađem? On će meni Lešće?

 

Stvarno sam razmišljala šta je tom čoveku? Zašto preti svom narodu? Kako da budemo neposlušni u krajnjem slučaju, kada smo bili od 17h svakod dana, do 6 ujutro u policijskom času. Pritom, on uvek bez maske.

Ne znam koliko sam filmova pogledala u tim danima. Sedela na terasi s Micom, pila kafu i slušala zastrašujuću tišinu. Nenormalnu.

Onda se neko najzad setio da posle trideset dva dana, pusti penzionere da prošetaju. Kao da do tada nisu mogli svakog dana, kada smo mi bili zatvoreni. Tužne slike tih dana, a prvo su bilo utorak, četvrtak i nedelja. Kao iz logora, u logorsku šetnju. Ne treba mi ovo ’kao’. Da, ti mučenici koji su pošteno zaradili svoju penziju, ostavljajući novac u penzioni fond koji je prazan, dobili su da tri puta nedeljno mogu da prošetaju.

Gledala sam sa terase taj prvi dan od 18h, kako se pojavljuju grupe starijih ljudi, onih sa štapovima, neki sa pratnjom. Šetali su svojim parkovima udišući najzad miriščić slobode. Taj krizni štab nije razmišljao koliko im je za tih mesec dana sedenja u kući srozao imunitet, psihu i nadasve dostojanstvo. Bilo mi ih je žao. Tužna je to bila slika.

Do skoro sam ih žalila, a onda sam čula da ih je onaj kog su izabrali za predsednika, spasio živote. I većina zaista veruje u to!

Bože, da li će ikada svanuti dan u našoj državi gde neće biti idolopklonstva vođama.

Spasio ih je zatvaranjem u kuće, a spasavali su ih najrođenji, komšiluk i ko zna ko, odlaskom u nabavku, zvanjem telefona, dizanjem energije.

Mislim, kad zatvoriš ovce u obor, moraju nešto jesti nekada jelte.

A moji dani su bili isti.

Jednom sam opet napravila akciju čišćenja zgrade, dezifnekcije. Mislim da je to bilo za Vaskrs, kad smo bili zatvoreni od petka do utorka.

Neka đubreta u kući, šta fali.

Komšinica i ja smo krenule da brišemo stepenice sa hlorom i vodom, a komšija je iskopao neku fajtalicu. Meni je ličila na onu što se prska voće. I tu je sipao hlor i krenuo da fajta gelendere i vrata od lifta. Aj što je to fajtao, nego je i mene sa tim smradom. Sve sam mu sručila na gomilu. Sad mi je smešna ta scena, ali je tužno što niko, ali niko od dvadeset šest stanova nije otvorio vrata. Šta su te komšije mislile, zamišljale, ne znam. Ali, rekla bih da je to neka bezvoljnost, strah.

Neke subote sam izigravala pedikira i Mici sređivala nokte na nogama. Nikada to nisam radila. Nešto sa sekla, rendala joj kopita i ličilo je na nešto.

A onda se desio preokret!

Šerpanje!

Jaoooooo, srećo moja devedesetih godina.

U osam smo tapšali lekarima, od početka, a onda je od osam i pet kretalo šerpanje, pištaljke.

Tad smo izašli na svoje prozore, tražeći svoju slobodu.

Imali smo gde da izbacujemo bes.

Mica je slomila varjaču o šerpu, a ja sam duvala u pištaljku dokle sam mogla.

Bilo je sjajnih večeri, bilo je sramotnih. Bilo je svađa preko terasa, prozora, bilo je puštanje ‘Marša na Drinu’ i slikanja, iz susedne zgrade. Komšije fajtača koji je lupao u klima uređaj i dranja iz petnih žila.

  • Vučiću pederu.

Moj saborac.

Gledali smo lika sa susednog solitera, za kog smo se pitali da li će se strmeknuti s vrha petnaestog sprata. Dražao nam je govore. Pijan ili dorgiran, normalan bio nije. Ponavljao je:
-Budimo ljudi!

A onda je došla jedno užasno veče.

Tišinu policijskog časa, nas zatvorenih u sopstvene domove, remetilo je glasno skandiranje:
Đilase lopove!

Jezivo. Gledam kroz prozor, ne vidim nikoga i samo čujem skandiranje.

Onda smo počeli da lupamo, duvamo u pištaljke na snimljenu poruku, koja je prethodne večeri uz baklje bila uživo, na terasama ljudi iz vladajuće stranke.

Nepravda.

Plaćeni ljudi, protiv svog naroda, koji ih takođe plaća.

Pišaju po nama, jer im se može.

Usput, mene i većinu sveta zabole i za Đilasa.

Jebiga Radice, ti mesi hleb, jedi pasulj, snabdevaj majku, komšiluk sa osnovnim stvarima, a tamo neki samo zato što su članovi stranke te prckaju.

Pušteni smo na slobodu 7.5.

  • ’Pobedili smo koronu’, reče onaj što su ga izabrali za predsednika. Iako je to bio samo virus sa fejsa, kako je izjavljivao na početku.

Popustiše ubrzo sve mere, raspisaše se izbori, na koje nije imalo šanse da izađem. 21.6.

Pobediše isti, kao što smo znali. Spasio im je živote. Zaposlio sve svoje strančke kolege i koleginice.

I odmah sutradan krenuše brojke obolelih da se dižu.

Svi smo to čekali, svi.

Situacija jeste opasna, zabrinjavajuće opasna.  Svi smo na lutriji, svi se možemo nekako zaraziti. Broj obolelih od covida 19 svakim danom je sve veći. Broj umrlih uznemiravajući.
On se švrćka, po Rusiji, Briselu, Parizu, kao da je politika u ovom trenutku najvažnija.

Najava ponovonog uvođenja policijskog časa zbog toga, za vikend. Ovaj sad.

7.7. ljudi su krenuli na ulicu.

Uvređeni, besni, jadni. Da traže istinu. I ništa više.

Protesti još traju, dokle će ne znamo.

Policija bije kao devedesetih, bacaju suzavac, hapse.

Trideset godina stojimo.

Počela sam da pišem tekst kao prošli put, ali nije mi išlo. Previše toga se dešava, da bih mogla samo da se sećam tih dana.
Ovi sada su mnogo gori.

Isapao je zapis, kao dnevnik, ali neka ga i ovakvog.

Jer, i ovo je istina.

 

Foto: Sanja Knežević, Beograd 9.7.2020