Latest Entries »

Arzamas, Ivane Dimić

arzamas-ivana_dimic_v

Nisam književni kritičar, nisam kompetentna, stručno da ocenjuem neko delo. Običan sam čitalac, kao i hiljade drugih, i mišljenje o knjizi je samo moje.

Knjiga koje je pisana kao spas, nastajala je sedam godina, od devet, koliko je ukupno Ivana negovala svoju dementnu majku.

Nisam čitala njena ranija dela, ali ova knjiga me je šutnula u pleksus.

Knjiga je sastavljena iz dva dela. Dijaloga majke i nje. Rečenica koje svakodnevno razmenjuju i nerviraju jedna dugu, do srži nervnih zavšetaka. I drugog, gde su Ivanina razmišljanja.

Moja majka je dijabetičar, uskoro ulazi u osmu deceniju života. Pravi se da joj sve dobro, a taj šećer ‘to je nešto što je slučajno naišlo, proći će’. Lekari ustvari nemaju pojma, jer ona ne oseća ništa. Njoj je dobro. I kad je ljudi pitaju kako je, uvek odgovara: Super!

Počela je da gluvi, odavno mi priča priče o onoj iz onog ulaza, što ima bliznace, i kako je se ne sećam…E ta je srela i rekla kako super izgleda. Pa kasirka iz Maksija se šokirala kada je čula da uskoro puni sedamdeset godina. Gica se ona, svakog dana. I šeta, ali od ponedeljka do petka, kao da ide na posao. Vikend je za odmor i nema boga da izađe, sem do prodavnice. Nedeljom se pere kosa, mažu nokti, kao da ponedeljkom opet ide na posao. A radila je četres’ godina. Rutina je održava sigurnom. Kada se pomeri resa na tepihu, odmah mora da je namesti, ako se zapuši lavabo, kuka kao da je smak sveta. Gubi svoj red, gubi sve na svom mestu. I to je baca ili u očaj, ili u u bes.

Ručak je uvek u isto vreme, lekovi, tuširanje, spavanje, šetnja. A slušam je kad priča o nekome, pa nikako da okine ime. Bilo da je reč o nekom poznatom, glumcu ili pevačici. Ne pamti više imena. Grdi me ako odem negde i ne javim se da sam stigla, što satima pričam sa drugaricama, bilo telefonom ili kad dođu, sa internetom, sa svima, samo ne sa njom.’ I kud ne rodi sebi dete’, je redovno, da ima sutra ko da mi donese jebanu čašu sa vodom. Na moje da li se deca zato rađaju, odgovara kao iz topa: Naravno, nego zbog čega drugog! Krenem da objašnjavam i posvađamo se. Kao i Ivana sa svojom majkom. Sve su me boli njeni dijalozi po stomaku, malo iznad i po živcima najviše.

Ivana je zapisivala sve te, nazovi besmislene dijaloge sa majkom, pokazivala svoje nerviranje, bes, nemoć i očaj. A u svemu tome i bezizlanost.  Ivana nije udata i živela je sa majkom, kao  i ja sada. Olakšala mi je dušu, jer kao da me je od toga sramota. Matora kobila, živi sa mamom. Ko zna koliko nas još ima. Ali meni je značilo da će to sada pročitati i uvideti i mnogi drugi. Da mi nismo luzeri, jednostavno, život je takav. Nije se dalo.

Pa sam tražila razliku, njena majka je obrazovana žena, posećivala je pozorišta, koncerte, išla sa drugaricama na ručkove, na koncerte, čitala je gomilu kjniga. Bila je prosvetni radnik. Moja samo radnik, neobrazovana, i ona što dane provodi uz ružičastu televiziju. Razliku, nisam našla. Nema je. Starost i bolest, podjednako jedu razum.

Između dijaloga, Ivana je pisala svoja razmišljanja, osećanja, sve ono što je glupo izgovoriti, što ustvari jedino normalno zvuči napisano. Sva ona duboka ranjavanja, strah, neizgovorenu ljubav i nežnost. Delovi, koji kidaju pore, kore mozga i srca. Spoznaje kada ti roditelj postaje nemoćno dete, ono bezobrazno, koje isteruje svoj inat i bes, jer ne zna da više ne može ništa.

Ivana je dala devet godina brige o bolesnoj majci, više je nema. Verujem da sada drži tečni sapun na lavabou, zbog estetike, kako je njena majka želela. Njoj je majka dala život.

Mene čeka taj put. Bolan i nemoćan.

90 strana knjige:

unnamed

ze

 

Za razumevanje ove kratke storije potrebno je malo zažmuriti, a onda iz petnih žila zaumisliti ono sivo-zeleno vreme šezdesetih, vreme još sivo-zelenijih činovnika koji rano ujutro, čim udju u kancelariju, u mučnoj tišini i žurbi oblače preko svoje skromne lične odeće izlizane braon radne uniforme, a pojedini, preko svega navlače i one crne „rukave“, da se zna – ko su i šta su siroti mali hrčki… Dakle, ovo je pričica o državnim mastiljarama, sa Zakonom strogo utvrdjenim radnim vremenom od 7 do 15 (a sredom produženo) i sa Zakonski precizno odredjenim pravom da istrče na 15-ak minuta u pekaru po burek na Bulevar Revolucije, ili u „Jabuku“ kod tetka Lepe po parizer i četvrt kile leba sečeno napola, radi kasnijeg spravljanja činovničkog sendviča. I tako… Žmurite li?
Potrebno je sad zaumisliti i jednu ogromnu kancelariju sa preko 40 posleratnih teških hrastovih pisaćih stolova (otetih svojevremeno iz boljih beogradskih kuća) sa svim onim potrebnim i nepotrebnim fijokama – stolova za kojima sede i mastiljare po čitav dan i reč ne progovaraju siroti mali hrčki, manji od makovog zrna. Jer, ispred i iznad njih, za svojim ogromnim šefovskim stolom, sedi namrgodjeni Drug Šef i budno motri Dinamiku sprovodjenja radnih Zadataka i Obaveza, od 7 do 15h. A iznad Druga Šefa, u svečanoj beloj uniformi, pomalo strogo (ali pomalo i šeretski) motri i sam Drug Tito sa uramljene slike i kao da poručuje: „zapnite, drugovi, majkuimbožju imperijaljistićku, bolji ste od njih… možete vi to!“
A onda, jednog Onakvog radnog dana, na zaprepaštenje prisutnih 39 sirotih malih, sitnih i nikakvih drž. činovnika, otvaraju se vrata u 9,15 časova i kroz njih, trešten pijan, sav glibav od usputnih životnih uspona i padova, crven i podbuo u licu, provlači se Drug Ž.K. (od milošte i od kolega zvani – Msje Žilijen) i nesigurnim koracima hvata pravac spasonosnog čiviluka. Pošto mu iz prva tri pokušaja ne uspeva da na nav. čiviluk okači svoj blatnjavi kaput, jer ga je sva tri puta promašio, to mu iz četvrtog puta (naravno, na sav užas 39 prisutnih, a posebno Druga Namrgodjenog) nekako uspeva da padne na pod skupa sa nav. čivilukom i gomilom preostalih kaputa.

I onda sledi Dramska, činovnička pauza. Drug Namrgodjeni skače, rokće, sikće i osipa paljbu na Žilijena: „…pijanduro jedna… ću te voditi kod Direktora… će ti dati Otkaz… svinjo jedna pijana… te nije sramota bar od koleginica… d’uzmeš radničku knjiž…“ i slične, na šta Msje Žilijen, dokopavši se nekako spasonosnog ugla sale uz koji bezuspešno pokušava da se uspravi, ’ladno odgovara:
– Dragutine… Kako te, bre, nije sramota da gužvaš moj karakter pred ovolikim kolektivom!?

Kraj kratke priče. Nema više Onakvijeh Junaka, sve su to prekrili paprati, travke i šaš… Ne znam zašto sam vam ovo sve ispričao, a još manje mogu da nadjem Naravoučenije, al šta je tu je…

Hogar S Medaka

Verska verovanja

 

1380221_10151705222582043_914121748_n

Nema veze što smo u eri interneta, još uvek postoje verovanja koja se prenose s kolena na koleno.

Ja i dan danas, ne smem da uključim veš mašinu kad je crveno slovo. Objašnjenje moje majke je da se ne pere veš na crkveni praznik. Pa ne perem ja, nego veš mašina! Jok. Ona kad čuje da nekome radi vaš mašina, ili vidi okačen veš koji se suši na terasi, na praznik, samo se krsti i govori da su bezbožnici. To verovanje ide dotle, da ne znam za koji praznik se ne sme prati kosa. Aman! Operem ja, ali se bre naljuti.

Paganski običaji! Ništa od toga nema veze sa Verom. Pretpostavljam da je nekada davno, dok nije bilo struje, vode, narod uglavnom živeo na selu, u danima praznika nalazio razlog da odmori. Po ceo dan su na njivi i sa stokom.

Kud bi se Bog  ljutio ako neko nešto ne radi!

Isto tako i nošenje hrane na groblje. Nekada su sigurno sa konjskom ili kravljom zapregom, putovali pola dana da dođu na sahranu nekom svom. Normalno je da će da ogladni i da će mu se dati da jede. Danas, komšija sa sprata dolazi da jede za dušu pokojniku. Pa da sam pokojnik, majkemi, pojela bih ja njega! Izem ti i sofre i ždranja i često pevanja na kraju i onaj prazni tanjir na čelu stola. Pokojnik će da jede! Ja ne idem na ta okupljanja. Ne mogu.

Ne mogu ni pomislim da idem u crkvu da se pričestim. Svi uzimaju iz iste kašike. Gadim se. Par puta sam morala na groblju to da uradim, želudac me boleo iz glave, od gađenja. A postila sam deset i više godina sve postove. Tako sam želela, ali pričest, nema šanse. Pitaše me u čemu je poenta. Nema je, jer Vera je u srcu, ne u zidovima i sa njihovim platežnim predstavnicima. Ispadoh nevernik bokte.

Vera je pokretač svega. Da li u Boga, ljude, sebe, ljubav. Verovanje je nešto intimno. Htedoh da je uporedim sa intimnim donjim vešom, al’ ne ide. Vidi se svuda sa naslovnica, pa ni to odavno nije intima. Na interentu je, ustvari i nema. Ali u verovanju treba da postoji. Bar ja tako mislim.

Ali crveni končić oko bebine ruke ne znači ništa, hrana na grobu takođe, nepranje veša o praznike isto tako. To su običaji koji veze nemaju sa Verom.

I naš neradnički narod, ostavlja imanja, šljive, kukuruze, papriku, žito, hrli u grad i čeka crveno slovo da ne radi, jer zaboga radi za platu od dvesta, trista evra, gura se po prevozu, plaća kiriju u visini plate, al ‘ nema veze, u gradu je. Selo poneo sa sobom u paganskim običajima, zbog kojih se oni dobro osećaju, a ne zato što veruju. Da su verovali, plodili bi zemlju koju im je Bog dao.

I zaista, nemam ja ništa protiv da rade sve to što rade i ne rade, al me zaobiđite sa pretnjama, kletvama i ostalim ničem služećim običajima. Ako je vama tako dobro, meni je još bolje.

 

 

Glumica

 

12356167_964290036977878_1403865650_oTema:
Moje prvo glumatanje.
Ponavljala sam drugi razred srednje škole. Nevezano za temu, sa jednim kecom iz matiša. Uz temu, u tom ponavljačkom razredu sam dobila predivnu profanku iz Srpskog. Milicu Tošković. Spominjala sam je već, i ta žena vide glumca u meni. Beše, valjda, dan škole. Druge Ekonomske. Proslavljalo se u Šumicama u centru za kulturu i sport. Šta treba malim a šta velikim slovom nemam pojma.
Elem, ta Milica je uzela mene, ponavljačicu da glumim u predstavi o Nikoletini Bursaću. Nemam pojma kojoj, ne sećam se. Pošto mi je majka izBosne a odrasla sam uz majku i dekana odatle. Ni tada a ni sada mi taj sleng nije stran. Pričam vala ko da sam se rodila u Bosni kada se nađem sa nekim odatle.
I tako ja glumim sa savšenim Bosanskim jezikom, jedan od glavnih likova, mislim da sam bila neki debeli kuvar. Puna sala za dan škole, svi profani, direktor i pitaj đoku ko sve, a odzada učenici.
Krcate Šumice bokte!
I ide dijalog, piči, unela se ja, pičim… Kad reče mi Nikoletina Bursać:
Golub, Golub moj unuk.
Muk. Jebote.
Golub, Golub moj unuk!
Jebo mater ja ni A.
Gledam u šaptača, mumla nešto, ne kapiram šta. A osećam da crvenim do korena kose.
Opet i jače:
Golub, Golub moj unuk!
Koja replika beše jebemti da ti jebem!
Setih se u neko doba:
Golub, kakvo pitomo ime.
I beše aplauz i pohvale i da sam talenat i da upišem glumu obavezno posle srednje.
Ma kakvi, sjebo me Golub za sve vremena i onaj blam što sam doživela i onih sto sati tišine.