Latest Entries »

Zašivena

560852_10150646751666295_1870931680_n

Dete straha

Moja je duša zakrpljena, zalepljena flasterima, oho i super lepkom. Šloserski, kao neobučeni šnajder, obućar. Lepiš, do sutra, prekosutra, nedelju dana najviše.

Puca najčešće u prvonovmebarskim danima. Šesnaest godina, unazad.

Skače to dete u meni, da se dokaže da je valjalo, da je dobro, da vredi.
Ali, više nema kome.

Otišao je, a nisam dokazala.

Otišao je, a ja sam po njemu ostala loša.

Otišao je, a nikada dok smo bili zajedno nisam uspela da mu budem dobro dete.

Otišao je nesrećan, tužan, bolestan, očajan.

Otišao je u nemerljivim bolovima, koje nisam mogla da mu ublažim.

Otišao je, a ja često čitam kako su mnogi imali očeve heroje, zaštitnike, šmekere, branioce a ne sudiju svog deteta. I ljubomorna sam. Ko pseto sam ljubomorna. Žao mi je što i ja nisam imala takvog oca.

Voleo me je, znam da jeste. To dete uvek oseća, bez obzira ne reči, gadne, opore, optužujuće, psovke i alkohol.

Volela sam ga, volim ga i sada. Bio je iskren, spontan, pametan, snalažljiv. Umeo je da se šali, smeje. Ne, i da da podršku, nije je ni on nikada imao. Jednostavno, nije umeo. To sada znam.

Zato sam nalepila flastere, zašila rupe tuge, vrljavo, jer ne umem da šijem.
Ali, eto popadaju i popucaju ponekada, u nekim danima koji liče na ovaj. Dan, u kom je zauvek otišao. A ja sam ostala, da budem ono što je on zasejao, a nije stigao da vidi.
Da sam oprostila, porasla i postala zašivena osoba.

Lirično dete

18871_1222123390502_2859579_n.jpg

 

 

I tako, postaneš tetka. Više puta. I slatki su kad su mali. Medići. Nahraniš, poigraš se i muneš u krevet da kunjaju.
Al’ to poraste, pa ti jede džigericu!
Ne znam kako je mom bratu i sestrama, al’ meni nije lako! Oni će verovatno jednog dana u Lazu!
Pre neki dan, zove me sestrić od sedamnaest godina. Išao pre podne u školu, zaboravio ključ, nema kome da se uvali dok mu majka ne dođe s posla, i aj kod mene.
Ajd.
Tetka još u pidžami, nenameštenog kreveta.
– Ma ne moraš ni da nameštaš.
Kao da budem kul, njemu je to super.
Upristojim se ja, namestim mu da legne i bleji, ko velim ima mobilni pa će da se aka s time.
Ja sela za računar da radim svoj posao.
– A ti ne slušaš muziku?
– Slušam, si gluv? Tiho sam pustila.
– A šta slušaš?
– Radio Karolinu. To me ne smara dok radim.
– Ček da ti pustim rep.
– Nemoj Bogdane, ko boga te molim!
– Maaaaaaaaa daj Raco, znaš kako je super.
Narednih sat vremena Radica sluša:
Buksne
Fuksne
Duksne
Muksne
Tebra ovo
Tebra ono
Poče da mi tuče u glavi.
– Jel majke ti, šta se tu tebi sviđa?
– Lirika. Lirični su svi.
Pljasučelo, pljas, pljas!
Lirika, svetijebem.
A u sebi se mislim, od kad ga je Milja učila srpski, najbolji je u školi iz srpskog. Valjda mu je razvila nešto, lirično. Jebemti i Milju!
Tuče rep, blokovi, ovo ono, trte mrte…Trčim za rečima da ukapiram šta pričaju.
Počeo mozak da me svrbi, počela sam da zovem sestru da vidim kad stiže, da ovo lirično stvorenje ide kući!
I ondaK se porazmislim. Šta ova deca slušaju?
Jale, Bale, ove repere (nisam upamtila ni jednu grupu), Seke, Milete Kitiće i neke Kaće, pa neke sa Ah na kraju imena. Pa autotujunove, pa Rastu.
Pa dobri su oni jebote!
Odličnaaaaaaaa deca!
Ja bih poludela do sada sto puta, pa unatrag da to slušam.
Zvao me je i sutradan, na svu sreću da nisam čula telefon, pa se uvalio kod Joce.
Još me boli glava, al’ majke mi. Ubio me lirično.
Izem ti tetke!
Na slici je on, dok je još bio slatkica mala.

O kumu i sisama

donetta_bez_1

 

 

Ne umem da kupim brushalter, pa me ubi. Poklanjaju mi drugarice, sestra i takoto.
Imam ja drugu u belome svetu. U Amerikama. Svake godine mi donese nešto lepo. Jednom mi je donela silikonski brus. Kad je to bilo, nemam pojma.
Meni bilo slatko da bućkam onaj silikon, a kad sam ga turila sve sam rukom zapinjala na mesto nepostojećih mi grudiju.
Moj kum Voja, onaj što me kritikovao, pa skinuo s liste prijatelja na fejsu, imao je promociju svoje knjige. Idem ja, da podržim kuma, u Klub književnika. Nije kum dugme!
Obukla ja nešto lepo bežasto, snajka mi kupila, ima dekoltejić. I mora brus. Setim se ja tog silikonskog, bežast i on. Ću da turim, da kuma ne brukam!
Promocija beše lepa, mada kum nije poneo knjige, pa nisam mogla da je kupim. Ko da je poš’o na poselo.
I sve bi lepo. I Pogolema i ja, i pesma kod Vuka, tad sam je prvi put čula:
I takoooo dođeš mi u san… tananna
Stigla ja kući, skidam jaknu, a ono ogromnaaaa fleka ispod grudiju. Lepljivo nešto.
Kukuuuu, šta je ovo?
Da nisam nešto prosula, da se nisam naslonila na nešto… Motam ja, Mica začinjava. Ček jaknu da pogledam, i ona lepljiva.
Bokte, šta je ovo!
Uleteh u kupatilo da se skidam, perem to nešto.. kad ono curi mi dojka silikonska!
Otiš’o brus u kantu, otiš’o i silikon, ostao Peđa Medenica da se peva…Otiš’o i kum.

Pogledi

23621339_1654053694657235_7270594605681928629_n

Pitala me je:
– Jesi li videla kako je ružna?

  • Nisam.
  • Kako nisi?
  • Pa nisam. Videla sam da je elegantna, dostojanstvena, da iz nje izbija samopouzdanje.
  • Kakvo crno samopouzdanje? Ima odvratan nos, krive zube, kosa joj je bez frizure.
  • Nisam to primetila.
  • U šta si onda gledala, majke ti?
  • U pojavu.
  • Kakva bre pojava? Nije ni zgodna, a haljina joj je kao od mame da je ukrala, kad je bila mala.
  • Nisam ni to videla.
  • Ti to mene zajebavaš?
  • Ne primećujemo iste stvari. Meni izgled nije bitan, ja primetim šta neko nosi unutra. Način na koji hoda, osmehuje se, gleda u ljude. Mislim da ona vidi isto što i ja. Žao mi je što nisam imala prilike da je upoznam i pričam s njom. Mislim da bih od nje čula pametne stvari, i da bih nešto naučila. Na mene je ostavila takav utisak. Uopšte se ne sećam ni njene kose, nosa, haljine. Sećam se Nje.
  • Ma idi bre, ti nisi normalna.
  • Nisam, valjda si do sada to skontala.

Sećam se, ona i ja smo gledale neki film. Bila sam oduševljena slikama na zidu neke sobe, lude police s knjigama, lampi koje su svetlele u svakoj polici. Odmah sa jurila da vidim gde imaju da se kupe te lampe. Ona, ništa od toga nije videla. Rekla mi je tada:
– Ja kada bih gledala to okolo, ne bih pratila radnju filma.

Meni je sve film. Sve je i život, i za njega nije dovoljan jedan pogled. Uvek tražim, još nešto iza ili ispred. Ona ne. Njoj je dovoljno to što vidi. Kasnije daje šansu biću, prvo zadovoljava oko.

Ali, dobro je imati nekoga ko gleda drugačije na život. Učim od nje da gledam fasadu ljudi, ona od mene unutrašnjost. Jedno bez drugog, ipak ne ide.

Njeno i moje oko, su dva savršena.