Latest Entries »

Piškila – kakila veze

19365_spek-baalkanski_af

 

Oni se vole. U vezi su koja kreće od ranog jutra.

Ako nisu spavali zajedno, mobilnim telefonom se poželi:

Dobro jutro ljubavi.

Dobro jutro živote moj!

Kad krećeš na posao?

Za pola sata.

Javi se kad kreneš?

Mislim, šta ko ima od toga kad ko kreće na posao, fakultet ili bilo gde, nemam pojma.

Krenula sam, ljubim te.

Javi se kad stigneš da ne brinem.

Kao da će ona da ide preko minskog polja u najmanju ruku!

Stigla, haos mi je na poslu. Onda idu smajlići tipa, besna, plače joj se, šesnaest srcića i kisića.

Dobro je, sad i ja krećem na posao. Nemoj mnogo da mi se umoriš, trebaš mi večeras. Onda ide smajli sa bezobraznom kezom, onaj sa kul naočarima, pa da nije preterao, onda zvekne i srcić.

Ozarena ljubavna srca dva, se vole i kuckaju o tome, brinu da li je ono drugo piškilo ili kakilo.

Ju, njega nema da se javi da je stigao na posao. Ko zna sa kojom je, možda je ona bivša, a možda je i ona što mu se kezi na fejsu. Sada ću da  mu uđem na profil, da vidim inbox. Ne zna on da sam mu ja provalila šifru. Nije me sramota, baš me briga. Neće on mene da pravi budalom.

Na fejsu se on kucka sam pet riba odjednom.

Jaoo, sa kojom li je sada? Vidi ovoj je rekao da ima lepu guzu. Zadaviću ga! Pa zar mu nisam ja dovoljna? Ja koja se žrtvujem za njega, šetam psa sa njim, kuvam mu klopu, kupujem majice, brišem prašinu, perem veš. Pa zar on misli da sam mu ja kućna pomoćnica. Sada ću ja da cimnem onog malog, da idem popodne sa njim na kafu.

Stigao sam bejbe, pokvario mi se auto, odoh da radim. Smajli što kiska.

Ma on je mene našao da folira, šatro mu se pokvario auto. Sad ja njemu neću da pišem i idem popodne na kafu sa onim malim.

********
********
********

 

I ovako iz dana u dan Balkanski špijuni misle da su u vezi i da je to ljubav. Preko esemesa, vibera, fejsa i ostalih online stvari dok se ne vide. Ako se vide, jer pisana reč se, redovno, pogrešno shvati i eto povoda za svađu i raskide.

Ovo su manipulacije, jer je nemoguće da na ovom svetu postoji išta važnije od njih dvoje. Oni su sami na svetu i moraju da misle samo jedno na drugo. Kakvi crni poslovi, roditelji a kamoli prijatelji, spremanje klope, peglanje, telefon mora da se nosi sa sobom i u kupatilo, jer ako ne odogovore ne poruku, eto čuda. Gde si, s kim si, šta radi?

Piškim, jebote da jebote.

Oni su policajci i detektivi jedno drugom.

Otkad se to zove ljubav?

13432232_10208227235693254_3420436497785414492_n

I ovaj post, slučajni čitaoče-namerniče, čitaš na sopstvenu odgovornost. Moj ti je prijateljski savet: odustani odmah. Nemoj posle da te nisam na vreme upozorio!

E jes’ bio Faca tih, šezdesetih, taj Đoka Kalifornija, novobeogradska, a svetska! Često ga se setim, i to ne samo kao ekstra lažova, sanjara i maštara, tj. barona Minhauzena, već kao jednog od veoma fer i poštenih tabadžija iz plejade žestokih momaka sa novobeogradske „Fontane“. Gledao sam jednom prilikom, i očima svojim nisam mogao poverovati, kada je povukao kredom crtu po asfaltu ispred Žorža Stankovića, Pere Jelušića i još 7-8 tetoviranih Žoržovih prikana i rekao: „Ajde, pičke, da vidimo, ko sme da mi pređe crtu!?“ I stao u gard, na svoju polovinu, sam, samcijat. Nije se usudio – ni jedan, ni pojedinačno, ni grupno… E, to su bila ona vremena, kad je Svet bio Velik, a Đoka Kalifornija najjači na tom Svetu…

Sedimo tako jedno veče mi, klinci, 13-14 godišnjaci, gledamo u njega k’o u Miloša Obilića il’ Marka Kraljevića, jer nas je vazda štitio od baraba, od od jačih i novih, a on nas laže, maže, soli i razmazuje:

„Lapim ti ja jesenas na keju onu Žanu, kuravu, sa Kalvarije. Padne tu pola čuke muvanja, i već smo u parku na klupi, i dam joj Životinju da je samostalno klati. Sunce ti jebem, kad ga je marnula u usta i usrknula, umal’ mi pantalone nisu uletele u guzicu, a oči iz glave izletele, pa to je bio cug onako… fleš… al’, trpim, sve k’o velim: neka je, živa duša, a voli da srče, preživeću… A ona, pizda li joj materina, kud ne videh odma’, imala skrljana dva prednja gornja zuba, što nisam odmah, u mraku video i… Kad me zapara onim vampirskim zubima, sunce ti jebem da ti ne jebem, pa kad ljuljnu krv dole i zabole me k’o u oko, pomislih – preseče mi Životinju na pola!? Zavalim joj munjevito šakamarčinu, ona se s klupe zabode pravo na glavu s dupetom uperenim u mesec, a ja pogledam u Zver i užasnem se: tamo rana, dugačka preko trideset šest santima, tri široka, a s dva prsta duboka…!“

A mi, klinci, upiljili u njega zblanuto, ne dišemo, ne trepćemo… zavladao Sv. Tajac. Niko se ne usuđuje da mu kaže da malo skrati „kilometražu“ rane jer će trenutno dobiti po pičci, pa će i njemu dupe gledati u mesec, a glava u beton, i tako, oborenih pogleda i ćutke, saučestvujemo u njegovom poooodugačkom bolu. Nema više Đoke Kalifornije. Nema više ni takvih vremena, ni takvih likova, a ni 36 santimetara nije što je nekad bilo; sve se naprasno skupilo, skvrčilo, suzilo, stanjilo, smanjilo… Samo Evro raste. I cena paradajza…

Hogar S. Medaka

Bez poente

psst

Moj otac je bio vozač hitne pomoći. Za našim stolom su sedeli profesori fakulteta, čuveni doktori, vozači, oni što kupaju leševe. Jeli, pili, pričali svako o svom poslu. Ženi ili mužu koje je nešto uradio ili nije uradio. Delila su se iskustva, spuštali su jedni drugima, smejali se do suza.

Nasledila sam ga. Za istim stolom sede moji prijatelji. Doktori nauka, profesori, prevodioci, čistačica, frizerka, radnik Gradske čistoće, gradskog saobraćajnog, pisci, muzičari i oni što su ništa. Pričamo o cevima koje su pukle, o vodoinstalaterima, slepom mišu koji je uleteo u sobu, mešenju hleba, kolača. Knjige Dragana Velikića, Milanu Rakiću, retro Merkuru, Boži Vreći, akciji kafe ili praška u Maxiju i od kog omekšivača smrdi veš nakon nekog vremena. Rasprodaji u H&M, i second handu koji se otvorio. O zoloftu, amizolu, nogama i celulitu. Rusima, monasima, EU i AV. O planovima za sutra, za nekada, o smrti o canceru. Mandi i Vladi Divljanu, replikama iz filma. Običnim rečima, bez floskula, intelektualnih izraza, proseravanja. I nema svako mišljenje i stav o svemu tome. I ne treba da ga ima. Puši se Laki, motani duvan, ne puši se uopšte. Pije se dva u jedan, Lav pivo, viski, kisela voda ili ništa.

Sve razlike su nevidiljive jer su nepotrebne.

Razlike ustvari i ne postoje.

Svi smo samo ljudi, koje je spojilo to nešto bez imena i prezimena.

To nešto što anulira zanimanja, statuse i daje duh koji je jedino bogatstvo kao i prijateljstvo.

Ono je, zakon i sila, bez pravila i poente jer i sam život je nema.

Lep i dosadan

slika

Žene su ga volele. Ali baš. Bio je lep, još uvek je, zgodan i imao je ono nešto. Bila sam ljubomorna na sve one sa kojim je bio. A menjao ih je često. Moglo mu se. To se u neko vreme mladosti podvodilo pod frajerom, bajom, koji prevrće pola grada. Nedostižan, muževan, seksi. Lepile su se i poznate gradske ribe na njega. Mene, ne znam da li je ikada primećivao pored mora onih riba sa savršenim sisama, lepim, sa dugim kosama i nogama,  namirsanim kilometar i po iza njih. Zgužvao je gomilu kreveta, posteljina, devojaka, žena. Ne znam kako mi nije nikada palo na pamet da ima neku falinku kad ne ostaje ni sa jednom. Idealizovala sam ga kao i mnoge. Bio je meso.

A onda je postao moj. Slučajno, na nekoj žurci. Oboje smo prešli tridesetu. Bila sam presrećna. Najbolji frajer grada je moj. Seks kao seks je bio dobar, ni bolji ni lošiji od ostalih. Očekivala sam eksploziju jer je imao iskustva, ali je nije bilo. Očekivala sam da je zanimljiv, da zna svašta, da će mi pričati razne dogovštine a ispostavilo se je dosadan. Tema za razgovor sa njim nije postojala. Pričao je ponekad o hrani, ali ono što on voli da jede, o utakmici koju je gledao, poslu i to je sve. Šta ja tu da pričam? Od džentlmena nije bilo ni dž. Nije imao osnovne manire. Čak je bio i nepismen u porukama. Knjige ne čita, bole ga paja za razgovor. Sedela sam, zevala dok je on čvokao po mobilnom, govorio da je večeras neka tekma u toliko i toliko sati, odvaljivao je fore iz srednje škole ne koje je trebalo da se smejem. Gledala sam to prelepo lice, savršeno telo i sem toga u njemu nisam videla više ništa. Dosada živa.

On nas žene uopšte nije želeo da upozna, davale smo mu se, uzimao nas je i to je to. Što bi se on širio i bavio nama kad ima opet neka druga iza ćoška. Praznina je izbijala iz svake pore njegovog bića. On nije umeo ni da voli, jer da jeste pokazao bi to, bar nežnošću, nekom buđavom, slatkom reči, zagrljajem, ovlaš poljupcem u kosu. On nije imao potrebu za tim. Voleo je sebe, svoje potrebe i seks.

Ostavila sam ga i ja kao i mnoge druge, jer dosada je bila naš partner u vezi. Ostavila sam ga jer ne ume da voli.

Ostavila sam ga iako je lep, zgodan, a u suštini je bio neko ispod svih proseka.

Glup i dosadan.

Прати

Добијте сваки нови чланак достављен у ваше поштанско сандуче.

Придружите се 1.134 других пратиоца