Latest Entries »

Albanka

17204558_10210577614011243_1930533421_n

Dok motam duvan, pustim na Tv-u nešto na našem da mi priča. Da ne moram da dižem glavu da čitam.
Naletim na svašta.
Jednom na Karamelu u nekoj emisiji.
Pita komšinicu da li se taj neki lik dorgira.
Kaže ona – Da.
A on je pita jel puši travu?
Ne znam, reče ona.
Albanku možda a?
Ona izbulj u njega.
Posle je pitao nekog lika šta pije od lekova.
Rivotril i još nešto, imam nervozu srca.
Svašta ja tako naučim usput.
DNK emisiju sam uVatila nekoliko puta.
Nemam pojma, ko šta gde, kome.. Ništa ne pamtim, a pogledala sam.. recimo 30% tih emisija.
Ono što sam primetila, jeste da su ljudi krezavi.
Dignem glavu da probam da razumem šta neko priča, ono nema zube. Ili sve, ili fali neki, pa mu beži usna na desno… Donja je redovna, ali i gornja često.
Priča narod, ko je koga, kada, jesu njihova decu, nisu, a frfljaju.
Tugo nesrećo.
Srbija je krezava.
To sam ‘tela da kažem.
Dajte državo proteze za Dž.
To krezavo i mlado i staro.

 

Fizički i psihički presek naše države, kroz par pogleda.

Nečitanje

11896052_874379002644434_3817202777191310860_n.jpg

 

Sve češće sam u društvu mladih ljudi koji nisu
pročitali ni jednu knjigu u životu. Obično se
viđam sa njihovim roditeljama a onda
upoznajem i njih…
Ponašam se nenametljivo i pažljivo slušam
njihove razloge zbog kojih ne treba da se čita.
Obavezno na prvom mestu stavljaju nemanje
interesa i praktične koristi, zatim gubljenje
vremena, besmisleno osamljivanje, tišinu,
zanošenje a razgovore svode na nepotrebno
pametovanje i filozofiranje.
Neprijateljski su raspoloženi i pre nego što im
se nešto kaže. U meni vide neprijatelja, nekoga
ko ih ne razume. Ne shvataju da ne podržati
nešto ne znači i ne razumeti… Brane se iako ih
niko ne napada. Osećaju se prozvano i besno,
ljuti su na sve oko sebe. Plaše se razgovora,
otvaranja, zbližavanja. U samom startu
odbacuju sve ono što može da ih unapredi.
Umesto da svoj revolt i nezadovljstvo koji
osećaju definišu čitanjem i razgovorima, oni u
samom startu obezvređuju sve ono što može da im pomogne u samorazvoju. Umesto da
iskoriste sve prednosti kulture u kojoj žive, oni
nasedaju na najprimitivnije sadržaje koji se
nameću. Umesto da visoko rašire krila i polete,
oni se ograničavaju na sve moguće načine
proglašavajući to slobodom. Umesto da krenu
ka sebi i drugim ljudima, oni beže od sebe i
drugih ljudi.
Ne radi se ovde o pojedincima već o hiljadama
srednjoškolaca koji sa najvećim gnušanjem
pričaju o svemu tome. To nisu pojedinačni
slučajevi, to su modeli koji mogu da se
prepoznaju na svakom koraku. Nisu oni po
svojoj prirodi takvi, takav je ambijent kojim su
okruženi a oni su samo adaptirani na uslove
oko sebe. Nisu oni glupi, glupo je okruženje
koje ubija volju za životom i onim sadržajima
koji oplemenjuju, prevazilaze postojeće. Nisu
oni glupi, oni to neminovno postaju pristajući
na malograđanštinu. Oni misle da su sami to
izabrali, ni ne sluteći da su ih društvene
okolnosti dovele pred svršen čin a oni su to
nesvesno prihvatili…
To nisu deca ulice kojima je obrazovanje
onomogućeno, to su deca koja ne znaju šta će
sa sobom i koja iživljavaju svoju nesreću
udarajući po svemu onome što im u perspektivi daje šansu da postanu ljudi. To nisu deca koja nisu imala kud, to su deca kojima je sve unapred servirano i to očekuju i na dalje. Oni u roditeljima ne vide roditelje već svoje sluge…
Što je najgore ne prave razliku između školskog citanja kao prisile i čitanja kao navike gde čovek u skladu sa svojom ličnošću bira literaturu. Ne prave razliku između škole kao represivne institucije i načina života kao životne skole kao mogućnosti oslobađanja od okova kapitalističkog sistema.
Čitanje nije samo po sebi bitno, ono je proces
gde čovek dolazi do sebe, razvija ljudsko u sebi i postaje čovekom…
Šta će sa njima da bude sutra? U šta će da se
razviju? Gde će i u čemu pronači odgovore
pred zadacima koje život neminovno nameće?
Koga će proglasiti žrtvom?

Stefan Simic

zagrli-me-ti-i-oprosti-mi-gordan

Krajem osamdesetih, završavala sam srednju školu. Šminker – vlasuljar. Praksu smo imali na televiziji, tada jedinoj RTS i u pozorištu, meni je zapalo najbolje, JDP.
Televizija mi se nije dopala, dok sam u pozorište ostala zaljubljena do danas.
Na RTS-u se snimalo svašta, čak sam i ja statirala u spotu Parnog Valjka, jer je falilo statista.
Videla sam mnoge face koje i danas traju, u raznim sferama javnog života.
Meri Cetinić, koja me izbezumila dok je vadila sočiva, Vesnu Zmijanac, najveću prostakušu i psovačicu do dana današnjeg, Snežanu Savić, Milenu Dravić, Baneta Bumbara….i Gocu Stojićević. Svi su prolazili kroz šminkernicu na Košutnjaku.
Zagrli me ti i oprosti mi, stegni srce nemoj plakati…
Jao što se meni dopala ta pesma dok je Goca pevala u studiju. Jedini narodnjak koji sam pevušila u to vreme, ja rokerka.
Pedesetica je bus, sedi i ubi se. Nema je po tri sata, tada i sada, a kada dođe, ubiješ se da uđeš.
U tom nekom danu, vraćala sam se kući s prakse, u prepunoj pedesetici, prilazi mi Goca Stojićević. Prepoznala me iz šminkernice. Pričale smo obične stvari, čak se ne sećam ni koje. Rekla sam joj da sam oduševljena pesmom, iako tu muziku ne slušam. Zahvalila mi se. Sišla je na Banjici, ako se dobro sećam.Obična, normalna žena, čije pesme traju i trajaće zauvek.
Kad god je vidim na televiziji, zastanem da je čujem, kad god vidim intervju sa njom, pročitam ga. Znam da je najbolja drugarica sa Izvorinkom Milošević. Slušala sam ih kako imaju svoj jezik za pričanje. Oduševile su me, jer i ja imam takvo prijateljstvo.

Moram jednom otići u njihovu kafanu.

Zašivena

560852_10150646751666295_1870931680_n

Dete straha

Moja je duša zakrpljena, zalepljena flasterima, oho i super lepkom. Šloserski, kao neobučeni šnajder, obućar. Lepiš, do sutra, prekosutra, nedelju dana najviše.

Puca najčešće u prvonovmebarskim danima. Šesnaest godina, unazad.

Skače to dete u meni, da se dokaže da je valjalo, da je dobro, da vredi.
Ali, više nema kome.

Otišao je, a nisam dokazala.

Otišao je, a ja sam po njemu ostala loša.

Otišao je, a nikada dok smo bili zajedno nisam uspela da mu budem dobro dete.

Otišao je nesrećan, tužan, bolestan, očajan.

Otišao je u nemerljivim bolovima, koje nisam mogla da mu ublažim.

Otišao je, a ja često čitam kako su mnogi imali očeve heroje, zaštitnike, šmekere, branioce a ne sudiju svog deteta. I ljubomorna sam. Ko pseto sam ljubomorna. Žao mi je što i ja nisam imala takvog oca.

Voleo me je, znam da jeste. To dete uvek oseća, bez obzira ne reči, gadne, opore, optužujuće, psovke i alkohol.

Volela sam ga, volim ga i sada. Bio je iskren, spontan, pametan, snalažljiv. Umeo je da se šali, smeje. Ne, i da da podršku, nije je ni on nikada imao. Jednostavno, nije umeo. To sada znam.

Zato sam nalepila flastere, zašila rupe tuge, vrljavo, jer ne umem da šijem.
Ali, eto popadaju i popucaju ponekada, u nekim danima koji liče na ovaj. Dan, u kom je zauvek otišao. A ja sam ostala, da budem ono što je on zasejao, a nije stigao da vidi.
Da sam oprostila, porasla i postala zašivena osoba.