Latest Entries »

Zagađen život

  • Zagadio sam život, eto šta sam uradio.
  • Zagadio!
  • Kako? Pričaj naši smo…

Počeo je da plače i priča.

  • Bilo je to pre trideset i više godina. Otišao sam u Beograd na studije. Hteo sam da budem advokat, da branim ljude od nepravde. A ja sam učinio najveću.

Upoznao sam je na fakultetu, koleginica, oboje klinci od devetnaest godina. Zaljubili smo se, voleli godinu dana. Ona je Beograđanka, majku je samo imala, živele su skromno, žena je bila kasirka u prodavnici. Odlazio sam kod njih, podsećala me njihova kuća na rodni kraj, na ovo ovde gde sam rođen i gde ću okončati. Spremala je njena majka studentima pite, musake, sarme, kolače… Bio sam joj drag, zvala me je Džeronimo, ličio joj sam joj na Indijanca iz filma, pa skraćeno Džeri. Tako su počeli na kraju svi da me zovu. Ona, Mila moja, stvarno je bila mila i volela me je toliko da mi je pesme pisala.

Tog nesrećnog vikenda njena majka je išla kod sestre da se vide i da se malo odmori. Bila je sigurna jer sam ja bio tu. Obećao sam da ću je čuvati i da ne brine.

Ostali smo sami. Društvo je bilo tu preko dana pili smo, jeli, i uveče su se samo izmigoljili i otišli, u dom, kućama. Smejali smo se.

Legli samo na krevet da gledamo televizor, film neki. Kao da je nama bilo do filma. Ljubili smo se, milovali i  ja sam počeo da gubim kontrolu. Sve je ukazivalo da TO treba da se desi tu noć, bar u mojoj glavi. Više od godinu dana nismo otišli dalje od poljupca, šta više čekati.

Rekla je nemoj.

Rekla je neću.

Mislio sam da je stid, da se femka, ne znam šta sam mislio jer mi je mozak otkazao.

Uradio sam TO.

Plakala je, sve vreme je plakala i govorila da mi je lepo rekla da neće. Zašto sam to uradio. Silovao sam je.

Rekla mi je da idem u dom i da ne želi više nikad da me vidi. Tresla se, plakala iz kupatila, i ja sam se pokupio i otišao.

Mislio sam da je to nešto prolazno, pa legla je sa mnom u krevet, mazila me je gde ne treba, htela je. Šta se odjednom predomislila. Kakvo silovanje devojke koju voliš?

Šta sam uradio… kako sam to mogao.

Majka je našla kada se vratila s puta našla je u ćošku sobe kako plače. Odvela je u bolnicu, ostavili su je na psihijatriji dva meseca. Kada je izašla, nije više bila osoba.

Svi su me zamrzeli, prezirali, izbegavali.

Išao sam, izvinjavao se, plakao…Vrata se nisu otvarala.

Rekli su mi da me nije tužila i da je to dovoljno da se sklonim iz njenog života.

Jednom sam ih video. Mila je gledala tupo, majka je vodila pod ruku.

Hteo sam da se ubijem, ali štetu ne bih popravio. Mila je ostala u svom svetu. Šta se desilo u njenoj glavi ne znam, i dan danas ne znam.

Prekinuo sam studije, vratio se ovde na selo kod roditelja, sahranio ih i sad čekam da i mene smrt uzme.

Ne znam šta je s njom, nikada više nisam otišao u Beograd, nikada nikoga nisam pitao. Nestao sam.

Nestao sam i u sebi. Moj život se završio tada. Ni jedna žena više nije bila u mom životu.

Zagađen sam i neka umrem sam.

Ovo je priča o silovanoj ženi, koja se nije izborila sa traumom. Ostatak života je provela u manastiru kao monahinja.

Ovo je priča o čoveku kog je živela savest i koji nije mogao da se ubije. Živeo je mrtav. Kao i ona.

Ne sećam se svih detalja, nije ih ni pričala, posle sam sklapala srce, reči. Dok je pričala, više sam osećala nego što sam pamtila reči.

Između cigare i srka kafe/rakije  stalno je ponavljala:

  • Majku im jebem svima.

Zaljubila se u njega još u srednjoj školi. Viđala ga je svaki dan jer je radio u pekari, gde je kupovala kifle, pogačice… Bio je stariji od nje, kasnije se ispostavilo deset godina. Primetio je i on mladu učenicu kako ga gleda i bilo mi je drago. Zadirkivao je dok je ona crvenela. Posle svakog letnjeg raspusta ona je vidljivije postajala žena, sve lepša i lepša. Mladi pekar je počeo da je zagleda bolje i da mu se sve više dopada.

Bila je četvrti razred gimnazije, kada je počeo da je čeka posle škole, prati do kuće i ljubi, prvo u čelo, potom iza uha, a onda u usta. Topila se od sreće jer je bio lep ’ko slika’.

Imala je devetnaest godina kada se udala za njega, sa dvadeset je rodila prvog sina, dvadeset dve – drugog.

Kada je počela da mu smeta, ne seća se. Seća se da je znao i trudnu da je opauči po glavi, gađa s tanjirom, hlebom, čašom, papučom. Uvek nešto nije dobro uradila.

Na krastavcu nije dobro oljuštila koru.

Prašina na kandilu, stolu, ogledal u kupatilu je puno bljuzgi…

Dete se dere jer ne ume da ga presvuče, podoji, uspava…

Ručak je bljutav, hleb se ne okreće naopako, previše luka, premalo sirćeta…

Nikad ugoditi, nikad!

A, trudila se kaže. Trudila se da ga zadovolji čak i onda kada je pijan budio u pola noći da imaju seks. Bolelo je, ali je želela da njemu bude lepo, da sutradan bude miran. Plakala je i dugo se tuširala nakon toga, dok je on spavao i ne znajući da je imao. Kasnije je uspevala da se izmigolji, pobegne kod dece u sobu, odakle je vukući za kosu vraćao u krevet i nastavljao gde je stao.

Plakala je majci, ocu…Majka joj je govorila:
– Ćuti, trpi. Ti si ga izabrala, imaš dvoje dece, ne možeš tu ništa. Razvoditi se i brukati nas nećeš!

Otac je ćutao i pušio. 

Trpela je čitavu deceniju. Bilo je dana kada ju je tukao i rukama i nogama, pred decom. Nije glasa ispustila, zbog sramote od komšiluka, dece.. nije ni sama znala zbog čega.

Znali su svi, videli su je toliko puta modru. Videli su je u spavaćici kako sedi ispred ulaznih vrata, izbačena kao kuče, čekajući jutro da se probudi i pusti je u kuću.

Znali su. Okretali su glavu.

Ćuti i trpi.

A onda jednog letnjeg dana, kada je zbog sinove jedinice iz matematike krenuo na nju, zaustavila mu je ruku i opalila šamar. Stao je kao oparen. Onda je dohvatila dasku za sečenje i krenula da ga udara, gde stigne, sagnuo se i počeo da se dere.

  • Jebaću ti majku za ovo!

To joj je dalo još veću snagu, krenula je da baca na njega šta je stigla, tanjire, čaše, šerpu punu hrane, onda je dohvatila stolicu i krenula da ga udara s njom…

  • Samo me još jednom pipni ubiću te! – režala je.

Nikog nije čula ni videla, kaže da je samo podivljala. Sve dok je milicajac nije odvojio u stranu.

Komšije su pozvale miliciju.

Uralala je:

  • Majku vam jebem svima, za mene nikad niste pozvali miliciju. Da vam jebem sve živo i neživo! Stoko…

Plakala je od besa, psovala… milicija je odvela. Njega nije ni pogledala, okrznula je okom slomljenu stolicu.

Napolju je ugledala oca, prišao joj je zagrlio i rekao:
– Vrati se kući.

Tad je počela da plače od svega. Od tuge, sreće, besa nemoći, dece…

Provela je noć u pritvoru, otac isped stanice milicije. Čekao je.

Kad se vratila kući, majka je ušla unutra i nije joj rekla ni reč. To je zabolelo kao da joj je nož zabola u srce.

Pekar nije podneo tužbu, ali je izgubila sinove na sudu.

Razveli su se.

 Ona je bila majka nasilničkog ponašanja.

Kasnije kada su mogli da odluče da li će da žive kod nje, nisu hteli. Odabrali su oca. Majka joj je govorila:
– Znala sam, jesam li ti lepo rekla da ćutiš i trpiš. Sada te deca mrze.

Otac je rekao:
– Neka jedu govna sa njihovim zakonima.

Njena tuga, očaj i bes zbog glupog zaljubljivanja i braka nisu je napuštali. Gledala je decu iz prikrajka svakog dana.

Počela je da pravi sveće za lokalni manastir, učio je monah. Tu je nalazila mir.

Nakon svega, pokupila je svoje stvari i došla u Beograd. Zaposlila se, napredovala.

Danas je jedna uspešna žena, koja je kupila sebi auto, stan, proputovala pola sveta i svakog meseca je slala sinovima novac.

Sagradila im je kuće u selu. Sada su ljudi, uskoro treba da postane baka.

A, pekar se više nikad nije ženio. Dolazile su silne žene, ali su brzo odlazile. Ostao je u njihovoj kući opijajući se od jutra do mraka.

Nije se ni ona više udala, ali nije više nikome ćutala i trpela!

Doduše cvrcne ponekad, nekad malo više… i tad žuč izađe iz nje. Tako sam i ja saznala sve ovo o njoj.

  • Majku im jebem svima!

P.S. Priča zasnovana na istinitim detaljima.

Iza kulisa noći slušam grmljavinu, koja se valja odnekud. Zvuči umirujuće naspram upornog, jednoličnog, višesatnog, iritirajućeg laveža u blizini i saobraćajne buke koja mi je, manja ili veća, nesnosna već godinama. Gluvo doba noći više ne postoji.

Ne čitam. Ne pišem. Ne spavam. Celo telo doživljam kao neki živ Napor. Moj mir se drugima deli iz robnih rezervi, a rafovi u meni sadrže kutije u kojima još ne znam šta je.

Kako starim, tako namreškanosti, providnosti, venske razgranatosti…čine da samu sebe doživljavam više kao biljku, neki botanički izrod. Sviđa mi se taj trag godina.

Počela je kiša. Želim da me ništa ne boli.

Tatjana Venčelovski – da se ne zaturi savršeno opisano stanje, kao da je moje.

Stolnjak

Kada bih mogla, skupila bih sve svoje strahove, kao mrvice posle ručka na stolnjak i istresla kroz prozor. Pustila bih ih da lete dok ne tresnu o zemlju i umru.

Kada bih mogla, sakupila bih sve svoje iskrivljene misli, zapušila bih ih kao što zapušavam kadu se kupam. Ili bih ih oribala četkom i ostavila potopoljene u omekšivaču. Donela bih i stolnjak, potopila bih i njega, da nije kojim slučajem ostala neka mrvica, fleka straha – da i nju oribam.

E, onda ako baš hoće da me muče, neka bar mirišu na neko cveće, a ne kao sada na smrdljivo- zlokobno- nepostojeće, a ogromno skretanje sa običnog života.