Latest Entries »

36988190_10214453394743339_4346617872622026752_n.jpg

“ …a jednom, u prepunoj dvajs’devetki, gura neka kabasta crvenokosa, probijase od sredine trole, pa pravo k’meni, na zadnju platformu, zagradime u ćošku i raspali: pa dejsimiti, pičkatimaterina, otkakose velinka o’celila, ti prest’o da dolaziš? a jel znaš daje onaj njen mladji bio u libije ka’su sadama ‘useina… a đuro sjeb’o komši’ski bmw, pa tri meseca… a kažem ja njoj… a ona meni nejedi govana… i svako malo pame šakom po ramenu.
…i pršti, nezaklapa, a jase samo ljubazno smeškam i kontamse kako ženu uživotu vid’o nisam, kako uživotu nisam upozno nijednu velinku, ni đuru, nitije sadam bio precednik libije, al’ nemam kud, pritislo, udavi načisto.
tri stanice pre moje, iskočim bez pardona, i pravo na nogu nekoj debeloj koja zaskiča: slone debeli, trapavi, nenormalni…
takosam rešio dase vozim staksijem i d’idem u peMzije.
dalje sve znate, nebi više otom…“
Hogar, af kors 

19642278_10210775810888646_4131418478883819487_n

Pre mnoogoo godina vraćala sam se taksijem sa dočeka Nju jra. Zelena mečka, ona strava, boli glava uši otpadaju. Vozila me kroz grad.
Politički nekokrektno, Ciga je vozio. Ne sećam se muzikice, priče, ne bih ni njega, da se nije desilo sledeće.
Izašavši iz taksija, krenula sam da prelazim ulicu, kad je odjeknulo u ledenom januarskom jutru:
– A bre sestro slatka, što mi lebac oduzimaš!
Okrenuh se zbunjeno ka njemu, a on će:
– Treba da budeš nežnija s njega!
Shvatih da sam lupila vratima. Ljankase sam i ja. Izvinjenje je prihvatio i otišao dalje.
A ja se decenijama nakon toga smejem januarskom ledenom jutru i:
‘A bre sestro slatka, što mi lebac oduzimaš’!
I ova gore, neka se smiri.

 

48416415_1994750097491586_4719851582911414272_n

 

Čega se sećam?
Trenutaka.
Onih trenutaka, koji ostaju u srcu.
Onih, koji deluju glupo, kad ih nekom drugom ispričaš, ili ih napišeš.
Onih, koji su me dovodili do suza. Bilo od smeha, ili plača.
Onih, sitničavih sitnih trenutaka koji su ništa, a slažu kamen temeljac ljubavi, prijateljstva, života.
Onih, koje prepričavamo u kafanama, na žurkama, u pričama ispričanim. Jer smo ih mi delili.
Naši trenuci, glupi, smešni, bolesni, razočaravajući, pijani, bolnički, dečji, nenašminkani i iskreni.
Naši.
Trenuci, koji su ispisali romane, tomove, biblioteke života. Snimili drame, komedije, trilere.
Nama sasvim razumljivi, dali su nam trajanje.
Rok trajanja ne zna niko, a naši prepričani trenuci živeće kroz našu decu.

Crni

miss-call-alert-2

 

Bio je jedan Crni u kraju. Pravog imena se ne sećam. Bosanac, došao s ratišta. Svaki dan s flašom piva. Pa reši da ne pije, pa se zbegeca da muva neku sojku, pa se razočara i opet pije… A dobar ko panja. Ma kakva panja, da ga mažeš na hleb. Jednom mi je rekao da ne sme ni pored crkve da prođe, a kamoli da uđe i da ne pitam zašto.
Radila sam tad u trafici. Crni mi je bio redovna mušterija, i čuvar. Da me neko ne oplješi, uplaši, da idem u wc.
Ubio se siroma na kraju. Ne umem da opišem koliko mi je bilo žao. Ne umem. Ko zna šta je on na ratištu doživeo.
Često ga se setim. Te čiste duše, uprljane savešću rata.
Tih godina su masovno počeli da stižu mobilni telefoni u naše ruke. Početak dvehiljaljadite. Kupila ja mobilni, broj, kupio i Crni. Pa drž one cigle vamo tamo, pa šta je ovo.. pa pošalje on meni poruku, ja njemu, pa se cimamo da vidimo kako zvoni.. Tad je retko ko zvao na mobilni, bilo skupo.
I dolazi jednom, sav u frci:
Jao jebote vidi, imam popušen poziv!
Od tada je svaki miss call, popušen poziv.
Odmaraj Crni, setim te se često kad vidim popušen poziv.