Latest Entries »

1713249_50-10

Kad smo se uselili u zgradu, u kojoj i sad živim, pre četres’ godina, u stanu ispod našeg živeli su Švaba i Švabinica. Tako su ih zvali. On je bio Harbajt Josif, ona Anka Harbajt. Bračni par bez dece. Koliko su tad imali godina, ne znam. Sa mojih, tadašnjih dvanaest, bili su matorci. Do tada iz mog mirnog dvorišta, nisam čula takve svađe. To se svađalo, tuklo, lomilo po kući. Jednom je pokojni ćale u po’ noći trčao da ih razdvaja. Kaže, posvađali se oko eksera na zidu za sliku, pa otišli unazad trista godina.
Anka je bila plavuša, ili seda ne sećam se, pušila je na terasi i uvek je imala duge nalakirane nokte. Crvene ili tako neka šljašteća boja. Švaba je bio netipičan lik, pored kog svaki dan prolazimo u prodavnici, recimo. Ali bio je grozan. Kad se brat i ja nešto zaigramo, pustimo glasno muziku, dovedemo društvo, zvao je ćaleta na posao da nas tuži. Matori je sedao u kola hitne pomoći, dolazio je kući, omlatio nas i natrag na posao. Kao klinci smo mrzeli Švabu.
U nekoj godini, ne sećam se kojoj, Švabinica umre. Osta on sam u dvosobnom stanu.
Tuga ga je brzo prošla. Gde, kad i kako našao je novu ženu. Dušanku. Počeše i nju da zovu Švabinica, ali ne zadugo. Bila je medicinska sestra i govorila je kako zna sve redom. Tada, od Miloševića do Mire, da ima veze svuda i da joj je Kori Udovički rođaka. Od tada je postala Udovički.
E, ta Udovički je imala psa, pekinezera. Mislim da nam je to bio prvi pas u zgradi. Zaboravila sam mu ime, ali nešto mi je u glavi Miki. Ako i nije bio Miki, nema veze. Zvaću ga tako.
Sa tadašnje tačke gledišta, u mojim ranim tridesetima, oni su bili matorci. Mikija nisu izvodili napolje, mrzelo ih je valjda. Jadan je lajao stalno, posebno kad odu negde a on ostane sam. A Udovički mu je nešto kuvala za klopu. Majko mila što je to smrdelo. Mica je stalno psovala, govoreći da neka creva kuva. Morali smo da zatvaramo terasu od tog smrada. Mislila sam se kako je Miki jadan što mora to da jede. A sad se mislim, možda su oni to jeli bokte!
Nakon par godina, razbole se Švaba, negovala ga je Udovički. Čuli smo ga noću kako kuka, rak neki, ako se sećam. On kuka od bolova, Miki laje. Udovički se povremeno čuje kako obojici govori da ućute. Umre Švaba.
Ostade Udovički s Mikijem. Nastavila je da ga ne šeta, nastavio je da laje po ceo dan, nastavila je da mu kuva te neke bubrege smrdljive. Sudila se za stan, da ostane njoj. Pretila je iako je niko nije napadao, sa svim živima koji su tada bili na vlasti. I, izgubila je spor. U stan je došao neko levi, rođak od prve Švabinice – Anke.
I to bi bio kraj Harbajt sage.
Malopre sam zatvarala prozor od nečijeg kuvanja, koje me je podsetilo na Udovički.
I stvarno, kako kuvanje neke hrane tako smrdi?

U glavi

577909_3765676858447_976210771_n

 

 

Kada su počeli da mi smetaju viškovi, počela sam da skidam prstenje. Žuljalo me je, iako je lepo.

Tada sam počela da smetam samoj sebi. Gubila sam procene koje sam imala.

Haljina sa slike, nije bila haljina koju sam obukla.

Ona koja mi se nije dopadala ni na slici, savršeno mi je stajala.

Cipele su bile uske, tesne, visoke. A, na slici nisu delovale tako.

Ono što sam mislila, ispadalo je da nije isto i ono što sam videla.

Procene su se menjale.

Tražila sam komfor, a ne estetiku.

Verovala sam mislima, a ne očima.

Očima samo gledam, ne vidim ništa.

Pogledi su se promenili.

Oči imam da ne vide.

Prstenje je u kutiji, ja u svojoj glavi, a život nepromenjeno prolazi, ide.

Do neke kutije.

Krema za ruke

25402002_-_ilirija_48_za_titna_krema_za_ruke_50ml

Šta kupiti?

Šta skuvati?

Šta je na akciji?

Ima li tečnosti za sudove?

Prašak za veš je pri kraju?

Tečni ili obični sapun?

Pena za tuširanje, šampon, toalet papir?

Krema za ruke?

Kafa?

Cigare?

I vrtiš svaki dan isto.

Karanatinski dani su to pojačali. Pomisao da ćemo možda biti zatvoreni 24 sata. Šta jesti?

Produženi zatvoreni vikend, šta jesti?

Pa šta smo mi?

Pedeset dana, svedenih na kuhinju i kupatilo.

Svrha – šta jesti i piti.

Svedeni na životinje, s povremenim izletom puštanja napolje.

Prođe karantin.

Opet isto.

Šta kupiti?

Šta kuvati?

Šta jesti?

Trista puta na dan nešto operem, oribam, oljuštim, iseckam, sednem, zapalim cigaru, namažem kremu za ruke.

I u stvari, ništa ja ovo ne bih pisala, da nije kreme za ruke.

Mažem je da mi bude lakše. Na tren. Na pola sata, dok opet ne uhvatim nešto da radim, ili jednostavno operem ruke.

Šta zamazujem čitavog života da mi bude lakše?

Sebe.

Nekad i druge ljude.

Moj život je krema za ruke.

Eto.

 

 

преузимање

Beograd 2005, bolnica Narodni Front. Jesen, valjda. Sestraaa, leži dvadesetak dana, u čekanju da joj se smiri upala jajnika, da mogu da je operišu. Prognoze su loše. Papa druga grupa, puna gnoja. Bilo je doktora koji su joj tražili pare, žena koje su skupile po 300 evra za operaciju. Ona je rekla da nema, i ako treba zbog toga da umre, neka umre. Vezu nije imala. I dr Ana ju je spasila, jer je mogla, jer je htela, jer joj je to posao. Ali to je druga tema.

Tad sam je oplakivala, prvi put. Bilo ih je još kasnije. Ihaaaj.

Nadam se da više neće. Ne znam šta više da joj izvade jebote!

Zove jedan dan:

  • Kad danas nisam poludela!
  • Šta se dogodilo?
  • Sestrooo slatka, isred moje sobe je prijemno odeljenje za sve pacijentkinje. Došla neka u tigrastoj pidžamici, takvom bade mantiliću i papučicama. Trudnica. Čeka prijem, kasnije saznah apartman.
  • I?
  • Celo pre podne joj je zvonio mobilni, do daskeeee. A melodija glasi:
    Sve mi tvojeeeeeeeeeee nedostajeeeee.
  • Šta je bre to?
  • Pa pesma. Ja nemam pojma ko to peva, šta je to. Ništaaa! Kad cimerke meni rekoše da to peva Đani!
    – Koji bre Đani?
  • Nemam pojma. Donesoše mi šarene novine, a one pune tog Đanija.
  • O, majko gde ti i ja živimo! Nije to onaj Đani Ćurčić?
    – Ma jok, neki narodnjak. E, ova sojka mu je žena i došla da se porađa, i kažu mi to je njegova nova pesma. I zato joj tako zvoni telefon. Ti ne možeš da zamisliš kako to zvuči, ne možžeeeeš! A, nemam gde da pobegnem. A ova njegova sojka se još dere po hodniku. Kako je nisu odmah primili i ne stiže da se javi na mobilni. A ono ječi: Sve mi tvoje nedostajeeeeeeeeeeeeee!
  • Idem da guglam i da nađem tu pesmu.

Našla sam pesmu, i saznala ko je Radiša Trajković, zvani Đani.

Od tada, pesma; „Sve mi tvoje nedostaje“, je naša himna. Preživela je.

No Đani, yes Daca!

Analiza pesme – „Sve mi tvoje nedostaje“.

Oni su nekada bili zajedno, a on je činio sve da ona ode od njega. Ona otišla i on sad kuka! Sanja je, ide joj pod prozore, vuče ga vir sve dublje na dno. A, u međuvremenu je probao još njih sto. Ni jedna nije kao Ona. Jok.  I onda zakukava: Sveee mi tvojeeeeee nedostajeeeeeee!
Šta mu tačno nedostaje, ne zna se. Pod tim „sve“, može biti seks, može biti kako kuva, kako ga gleda kad se probude, onako krmeljiva, jer kukavac i za tim žali. Možda ni jedna druga ne naseda na njegove fore da ih otera, možda kako ga češka, priča, smeje se, pegla, riba kupatilo. Možda njene noge, njena sarma, hrkanje, štaznam. Nedostajanje je stalo u „sve“! Kakav ga to vir vuče na dno, ne zna se. Verovatno neka tuga, pa je utapa u alkoholu, pa opet menja sojke da je zaboravi. Bude mu lepo kad privede neku cicu, talambasa celu noć, al’ kad je pogleda ujutro nema tog pogleda, ne ume takvu kafu da mu skuva, napravi prženice, kajganu. Mislim, sve ono za čim muškarci pate. Pa zakuka na kraju: „Vratiii mi se miloooo moje“. I to sve ispod njenog prozora. Njene odgovore ne znamo. Možda se i udala. Ko zna.

Kako god, za sada znamo da je s njom ukupno imao sto jednu ženu. Al’ ni jedna da ne greje kao Ona! Možda nađe taj mir, što ga taži sa drugih sto. Jerbo voleo je više od svog života, a ostavila ga jer je on naterao svojim dildisanjem. Idemo dalje, možda je preboli pa će i vir, i san i sve da nestane. Al’ pesma neće!

Daca i ja je uvek slušamo kad smo loše volje. Nasmeje nas do suza. A, Đani je u međuvremenu postao faca, umal’ na Exitu da završi!

I Arenu je napunio bokte!

преузимање (1)