Latest Entries »

Kad sam radila kao spremačica u domu zdravlja, na zubnom, bila je doktorka Marina Tišma. Protetiku je radila. Rođendan joj je na današnji dan. Sećam se da je uvek govorila da je rođena na Ognjenu Mariju, ali su joj dali ime Marina. Zaboravila sam iz kog razloga. Ne znam da li je živa, ako jeste u penziji je sigurno. Bila je zahtevna po pitanju higijene, išla mi je malo na živac, malo više, ali nema veze. Jednom sam išla kod nje na Novi Beograd da joj stavljam minival. Svašta se radilo tih devedesetih. A ja sam oduvek umela da pričam, pa sam tako i rekla da radim i te frizeraje po kućama. Sećam se da neuredniji stan nisam videla. I psovala sam je u sebi, što mene tera da u njenoj ordinaciji ribam sve, kao ona je čista, a u kući joj haos.

Prošle?, devedesete bar po decenijama, i moja najbolja drugarica se zaposlila u pošti. Često mi je pričala o kolegi Draganu, sjajnom liku. Pravom muškarcu i domaćinu. Zvala ga je na naš pedeseti rođendan, zaista je lik pravi džentlemen i beogradski šmeker.

Pokloni ona njemu moju knjigu za rođendan. Obradovao se, voli da čita, a posebno jer me je upoznao i zna me preko njene priče.

Kaže ona:

– Zna te Draganova žena.

– Odakle me zna?

– Radi u domu zdravlja kao medicinska sestra. Oduševila se knjigom.

– Kako se zove?

– Verica.

– Marinina stomatološka sestra. Brate, kako je Beograd često selo.

I setila sam se svega ovoga, jer mi je u memorizu izašlo da je danas Ognjena Marija, dan kad u mojoj kući ne sme da se pere veš. Tako Mica kaže.

Hodajuće srce

Iskoči tako srce iz šina.

Samo izleti i juriš ga, a ono beži.

 Neće da se vrati, kao da mu je neprijatno tamo gde je rođeno.

Onda ideš tako sa pola srca kroz život.

Nekako.

Nikako.

A, moraš da živiš jer ništa osim života i nemaš.

I naiđu onda neki dani, neke reči, neka ljubav i ono se vrati u sedište.

Na tren.

I onda opet malo živiš punim srcem, dok opet neko parče ne odluta.

Kao metak u telu koji ne može da se izvadi.

Živiš s njim, iako se šeta i boli te.

Leka nema, osim života koji moraš da živiš. Jer njega jedino imamo.

Ili ipak on ima nas.

Tupi noževi

Moji noževi su tupi.

Plašim se naoštrenih oštrica koje lako puštaju krv.

Osetila sam ih.

Nepodnošljivo boli brzo presecanje.

Plašim se pomisli o zašivanju rana.

Bojim se da krv nikada neće stati.

Sve sečem tupim noževima.

Polako, debelo, oprezno, dugo.

Da ne povredim sebe, uplašim ljude.

Bez krvi, bez suza i bez straha.

Tako sečem i sebe.

Boli, ali se na neke boli čovek navikne.

Živim sa tupim noževima u sebi,

Oko sebe.

I ništa ne sečem oštro, brzo i krvavo.

Sečem godinama.

Tako deluje bezbolnije.

Kako stižu tople noći, frotir je jedini pokrivač koji trpim. I godinama žuti, kao veći peškir. Kupila nam majka, bratu i meni, pre trideset godina. To sam uspela malopre da shvatim.

Pokrivam se žutim frotirom trideset godina!

Kako mi nije palo na pamet da kupim novi, potražim ikada. Žuti ne bih uzela iz dosade, jedne boje, pola života.

Ni sebe istu ne bih više uzela, da mogu.

I, kako je izdržao da se ne pocepa toliko decenija?

Kako sam ja, bar naizgled?

Kako tako nebitne stvari traju, ne cepaju se, ostaju iste i služe svrsi?

Kao i neki ljudi.

Koliko žutih prospavanih, neprospavanih, zabrinutih, srećnih, vrelih noći je upio žuti frotir? Ne umem ni da izbrojim.

Menjala se ja, a ostala nepromenjena noću, dok jedino živim.

A, dani?

Oni su glupi, dosadni, razmazuju sve boje, praveći lažne duge postojanja.