Latest Entries »

Stakleni zid

293296_4249427071900_1638330270_n

 

 

U stanu, do mog živi bračni par s detetom. Ne znam ko su, ne znam im imena. Odokativno, imaju do četrdeset godina, devojčica je školskog uzrasta. Čini mi se da oboje nose naočare. Ona crnka, često dignute kose valjda (ako je ne mešam s nekim), on prosed, ili je plav. Ljubazne komšije sa klasičnim pozdravom:
– Dobar dan.

I to je sve.

Kada bi se nešto desilo i da treba da idem u policiju da kažem ko su, ne bih imala pojma.  Nemaju ni jednu osobenost, tipa da neko ćopa, nenormalno se oblači, nekakav ožiljak, da šetaju u gaćama po zgradi, odvrću muziku neku. Ponekad čujem neke pokrete, ispadanje nečega iz nečije ruke, i to je sve.

Deli nas samo zid. A oni neprepoznatljivi stranci.

Deli me zid i od sebe, one nepoznate koju tek upoznajem.

Deli me zid od one koja nisam bila, a jesam sada.

I da treba u policiji da potvrdim da sam bila akter, nekih dešavanja u mom životu. Ne bih to mogla.

To nisam bila ja.

Ne znam ko je bio, ali mene u tom sećanju nema.

Imam neke, od koje me deli zid. Kičmena moždina nesvesnog, nagurnog, zatrpanog života. Preživljenog, ne i proživljenog.

Čujem ponekad neke zvukove. Ispadanja sopstvenih ruku iz mojih ruku.  Klizi mi sećanje, ispada i razbija se. Kao da nije ni postojalo.

Stakleni zid, koji liči na ogledalo.

Advertisements

Žuća

hqdefault

 

Prvi auto, mog brata bio je fića. Žut. Raspad živi, al’ nema veze. Njegov je. Išli smo do sela s njim, pokušavala sam i ja da vozim, neuspešno. Nije ga dugo vozio, otišao je ubrzo u vojsku. Ostao je žuća na parkingu, da ga ćale vozi kad mu treba.
A ćale… on je bio od onih ljudi koji nikad nije znao s novcem. Gde je trošio, šta je radio, nemamo pojma. Uvek je bio u nekim dugovima. Kao takav je i umro. Brat je vaćao njegove dugove nakon smrti.
Elem, zima devedesete. Crče zamrzivač!
Vadi polutke, paprike, pa red svilenih čarapa, grašak, boraniju… trči i nosi po komšiluku. Zamrzivač, onaj od 500 litara.
Šta sad! Kako kupiti novi zamrzivač bokte!
Kaže matori:
– Prodaću fiću!
Mi na njega:
Nemoj, nije tvoj, Nenadov je…
Ma jok.
On je našao rešenje.
– Šta će njemu auto dok je u vojsci!
– Dobro, aj da ga pitamo bar kad se javi.
Jok.
Šta da pita, on je rešio.
Na koju foru je uspeo da proda brzo fiću, nemamo pojma. Novi zamrzivač je stigao u naš dom.
Kad je brat došao iz vojske, nije mogao ništa. Čak ni da popizdi.
Ne znamo gde je žuća otišao, nikad nismo ni saznali. A zamrzivač sam jedva uspela da izbacim iz kuće pre par godina. Bio je stalno prazan.

10301529_10205008949253493_5673909682728122854_n

Pre mnogo godina, ne znam zašta de se uVatim u sećanju, odem do majke i dede. Njih dvoje sede u kuhinji, dva sa dva, uključili rernu i greju se. Čekaju mene da im donesem hranu. Tu sliku nikad neću zaboraviti. Jadna starost, u još jadnijoj državi koja ne greje. Bilo je to u vreme Slobe.
Deda se žalio da ga nešto svrbi i boli, po grudima i ramenima. Skidoh mu, sve tu, u kuhinji, i vuneni prsluk, džemper, gornji deo pidžame, majice… i ugledah crvenilo sa plikovima. Nešto nije u redu. Popodne sa bratom u kola, i u Đorđa Vašingtona. Usro se deda, ne zna mukica šta mu je. Doca, mlađani neki, ja počela da tandrčem da je peder, da bi se deda opustio. Smejali smo se. Nakon pregleda, dobija dijagnozu. Herpes zoster.
Krstili smo ga Šerpes, kao i Džordža u Đorđa.
E taj šerpes smo jedva savladali. Išla sam da mu mažem kremu koju je dobio, tri puta na dan. Skidajući ga opet sa svim slojevima garderobe.

Uspeli smo da sredimo šerpes.

Državu nismo.

 

Nemam ni jednu sliku s dedom, a imam ga više u sećanju od sto vidljivih slika.

Nehatlija

27459053_2017065594977347_8583445488831798172_n

 

Elem…
Ej, a kad bi’ vam pričao da sam u studentskom domu „Lola“ slučajno, pijan, omlatio cimerku moje tadašnje cure, znam da mi ne bi verovali.
Kum mi je svedok.
Celo tadašnje društvo je mesec dana samo o tome pričalo.
Pijan došao iz diskoteke u prizemlju, (ko je bio u „Loli“ devedesetih godina zna o čemu pričam) ušunjao se u sobu, ali u krevet levo, a ne u krevet desno, tiho odradio posao da ne budim „cimerku“ moje tadašnje devojke, u stvari moju tadašnju devojku, i što je najgore, zaspao u istom tom krevetu.
Ujutru nas onako zagrljene probudila galama besne mi, u tom momentu već bivše, devojke.
Ja, onako šlogiran, pojma nisam imao šta viče dok nisam skapirao koga grlim, ahahahaha.
U svoj toj galami u sobu uletelo par cura iz susednih soba da vide o čemu se radi, i pazi scenu, ova iznad mene zapenila, ja grlim cimerku koja se sakrila ispod ćebeta i vičem: „Slučajno sam ljubavi. Mislio sam da si ti“, hahahaha.
Pazi kad su se i komšinice povaljale od smeha.
Ovoj mojoj mučenici valjda sve to bilo krivo, i znači kad me je iz širokog luka rknula onom njenom torbom, kako me nije ubila evo ni dan danas ne znam. Istraumiran, posle toga sam birao sve neke cure samo po jednom kriterijumu, da nemaju veliku torbu.
Da li treba da vam pričam da je „slučajno sam“ reč koja se bar dva meseca u našem društvu i šire najviše koristila. Obaška je što su me prozvali Nehatlija, a kum me i dan danas tako ponekad podjebava, ali prekine čim mu šapnem da ću da pričam priču o „da l’ bi ćerku il’ bi’ majku“ … ali to je već neka druga priča….
A da, sa „cimerkom“ samo ostao u vezi još sigurno nekih pola godin, jedino što njih dve više nikada nisu progovorile posle toga…

Kad imaš komšiju, divnog ludaka! Vladimir Božanić.