Archive for јул, 2008


Djordjeta

Pre deset godina, dobijem na poklon malu slatku cica-macu. Malu pufnicu, obicnu,  preslatku. Kad smo utvrdili pol i videli da je muskarcina, dobio je ime Djordje. Po onome;’Mazicu ga pazicu ga, zvacu ga Djordje’. Cerka moje drugarice, tad je imala sest godinica, prozvala ga je Djordjeta, iz samo njoj znanih razloga, tako je i ostao Djordjeta.

 

Brzo je postao vladar u nasem domu. Sve je bivalo podredenjo njemu. Bio je gospodin covek, pardon macak, nuzdu je obavljao u kupatilu u lavoru u koji sam cepkala novine (za bolje i ne sluze), da bi on zatrpavao minuli rad. Znao je ponekad da piski u kadi na onoj rupici za odvod vode. Sto se tice klope, bio je manijak, nikad sit! Ali nikad! Kupovali smo mu krekere za njega, imao je odlicnu porciju, ali kako ko krene u kuhinju, krece njegov trk i sirena od mjaooooooo. Kreten. Pricao je non-stop, kao da je zena, mada je i on dokaz da si muski vece pricalice od zenskihJ Kako udjem u ulaz zgrade (stan je na 4-tom), on zna da sam to ja i eto sirene mjaooooooo ( u prevodu;’gde si gladan sam’), kako otvorim vrata, to je slihtanje oko nogu i mjaooooooo, dok ne dobije krekere i onda me zaboravi (do sledeceg odlaska u kuhinju). Spavao je na fotelji, ali kad i kako, ne znam, ujutru je kod mene u krevetu, bilo na glavi ili pored na jastuku, covek spava sa mnom. Otvorim oci, otvara i on i pocinje kupanje njegovo, umiva se covek. Odgledam ja taj ritual i ustanem, krece sirena mjauuuuuuuuuuuuuuuu, gladan. Daj njemu da jede, pa umivanje i ostale moje egzibicije. Kazem ja, gospodar nase kuce. Zbog njegove halapljivosti, uveli smo pravilo da su vrata od kuhinje uvek zatvorena, a zbog nuzde od kupatila otvorena. Znao je pokojni cale da se zezne, pa je bivalo veselo. Sta ce covek, znao je da se jedna vrata zatvaraju a jedna ostavljaju otvorena, ali koja?! I, tako je Djordjeta uzivao u svom carstvu. Volela sam tog sinutog macka, mnogo, jer je bio blenta prava. Pored njega nisam bila sama, sa njim se uvek nesto desavalo…Zajedno smo i u ratu bili. Za vreme bobmardovanja, kako pukne bomba, Djordjeta se nakostresi i bezi ispod stola. Hrabrica mojaJ Mozda je to uzrok, nikad necu znati…

Jednog nedeljnog popodneva, posle rucka, mama je usla u kuhinju da opere sudove, ja u kupatilo da pokvasim magicnu krpu, da obrisem prasinu, dolazile mi gosce neke, pa nema smisla. Djoredjeta je pustio sirenu u kuhinji kao da nikad nije jeo, mama iznervirana vise, tupnula je nogom u patos i isterala ga napolje. Eto ga kod mene u kupatilo, ona sirena od mjauuuuuu pocinje, da dobija neki cudan zvuk. Popeo se na kadu i krenu zavijajuci ka meni, pitah ga; ‘Djole koji ti je?’, nastavio je, poceo da se nakostresuje I ulazi u lavabo, pomislih “najebacu, bez` napolje’, krenuh unazad i trk na ulazna vrata. Tu me je stigao, zaskocio, nakostren kao nikad do tad, ogroman (nisu u strahu velike oci), I poceo da mi zdere levu nogu, viseci na meni. Nisam znala sta da radim, gledam kako me grize u soku, bol ne osecam, ne kapiram ga….dotrcala je mama otrgla sa mene i zatvorla vrata. Nastavio je da divlja i da se dere i lupa na vrata, ostala sam na hodniku i tek tad osetila neopisivi bol, pogledah nogu iz koje je isla krv. Otisla sam kod drugarice, nisam znala sta me snadje, vidala mi je rane, bile su grozne, pozvah mamu, da vidim da li je ziva jbt, javila se normalno, kaze miran je, dala mu je krekere i onda mjaoooooooo, cuo mi je glas preko telefona  poceo da lupa po ulaznim vratima. Shvatila sam da mi povratka kuci nema dok je on u stanu, resio je da me dokusuri, a zasto, neznamo pojma. Stigle su mi gosce, sacekala sam ih napolju, sisla je i mama, pitasmo sve iz komsiluka da udju i izbace macku, niko nije smeo. Zvala sam brata da dodje da ga upuca, rekao mi je da sam luda, i nije dosao. Kako si sam kad si u sranju! Stojim k`o siroce ispred zgrade, iscepana, krvava, izujedana, molim sve ljude, cak i brata da mi pomognu, niko nista. Svi imaju preca posla.

Naidje, Faca siptar, ortak iz kraja, kaze ma hocu bre, nema frke, sad cu ga izbacim. On i keva su se popeli u stan, stavili ga u korpu za ves, zavezali je, Faca ga je odvezao ne znam gde. Zahvalna sam mu do kraja zivota, kad god ga sretnem, kazem ‘gde si spasitelju moj.’ Onda je na red dosla treska i pogled na koleno, koje je vec tada pocelo da lici na osrednji balon, a boliiiiiii u p.m. Aj u Urgentni Centar, sta cu, jedva sedoh u taxi, kuma sa mnom, ja u nervnom slomu, bolovima, tamo opaljeni doktor, neka zivi, nasmejao me posteno, pitao me sta to gajim u kuci “lepoparda, geparda, tigra?’ Ocistise mi ranu, dobih boce… preziveh.

Posle nekako prospavane noci, kako sam otvorila oci, poceh da placem, gde je Djordjeta, da li je jeo….keva je htela da me ubije. Pukla sam valjda bila (bila?).  Zvala sam veterinare pitala sta je moglo da bude uzrok sto me je napao macor. Kazu da je zato sto se nije pario. Kao da sam mu ja branila? Imam komsiju veterinara, kojeg sam pre dogadaja pitala, kako cu da znam kad je u teranju, rekao je osetice se po mokraci, zapisavace sve po kuci. Djordjeta to nije radio. Imao je 4 godine, ne znam koliko je to macjih, ali nije pokazivao znakove teranja. Znao bi komsija, ako ne ja. I na kraju ispade da sam najebala zbog parenja! E, to ti je da se ubijes, majke mi!

Imam jos uvek oziljke na kolenu od njegovih ugriza, cesto mi se ucini da ga ugledam, prisetim se nekih situacija, lepih, ali sve ovo ruzno je prekrilo te lepe, sasave, trenutke.

Patila sam dugo za njim, i sad mi nekako bude tesko kad se setim svega, pa se zapitam, da li ja volim i patim za onima koji me povrede? I , kako da verujem vise nekome, spavao mi je ceitri godina na glavi i izujeda me. U nasoj kuci, kucni ljubimci su od tad zabranjeni, more ni ribice u akvarijumu necu da drzim.

Eto tako to bese, storija o Djordjetu i meni.

 

Advertisements

Telefon

Telefon, vazna alatka u mom zivotu. Iako me cesto nervira, ako se desi kvar poludim… Ima nas par koji se cujemo svakodnevno, mozda je i to jedan vid virtuelnog sveta, ali tako je, ima par njih koji zive malo dalje, pa je u redu da se cujemo svako vece fonom, ali najveci broj je blizu, i sto nam je sladje da se cujemo telefonom a ne vidimo, ne bih znala reci, majke mi! Ali se slatko ispricamo, nekad je to svakodnevnica, ali cesto komunikacija, razmena misljenja, nekad tracarenje (zenska posla), nekad molba za nesto… Nocu je najbolje za pricu, ono sto nam tad padne na pamet, retko bi po danu, kad postoji mogucnost da neko dodje, zazvoni mobilni…
Da, i taj cuveni mobilni! Pitam se kako smo nekad ziveli bez njega? Sms, zivkanje ma gde bili je cudo. Postala sam manijak komunikacija, sto fixnim, sto mobilnim telefonom, sto internetom! Mislim da nas svi ovi vidovi komunikacije prave asocijalnim, prosto nas mrzi da odemo do nekoga, kad mozemo da se cujemo fonom, razmenimo sms, a kad dobijem mejl od drugarice koja zivi tri ulaza od mene, umrem od smeha kao i kad ja njoj saljem. Mislim, bruka! Kao da zivimo preko sveta. Savremeni 21. vek!

Mislim, vidjamo se mi, jednom nedeljno bar na kafi, ali telefon je zakon. Cak imam utisak da se lepse ispricamo telefonom nego kad se vidimo. Ma nek zivi telefon, ne bih mogla bez njega!

 

 

 

Oko

 

Sa svima u miru zivim, a sa sobom se borim stalno , je deo istine…istine koju moje oko vidi.
A zivot ima vise pogleda, vise ociju.

Koliko boli onoga ko gleda a ne moze nista da vidi, ne zna sta i zasto gleda, a gleda iz ljubavi. Tada je i ljubav mala, jer je nemocna, i poprima razne oblike, od besa do odlaska. Koliko boli onoga kojeg gledaju, koji se bori sa sobom, nalazi preglasna objasnjenja za one koji ga gledaju, vide a ne razumeju, koje voli i od kojih se razlikuje. Mnogo prolaznih trenutaka se desi, i nista se ne menja. Neka rec, neka suza, obostrani ocaj i opet svakodnevnica. Deluje mirno. Povrsina. Skrama. Nikome se ne kopa, tezak i neizvestan rad, izveden po ko zna koji put, bez uspeha. Nada spava, niko je zalud ne budi, neko i ne veruje vise u njeno postojanje, privid traje, ponekad i zauvek.

Moje oko…lepo, zeleno, sebicno. Trazi za sebe, trazi oslobadajnje, trazi slobodu od sebe, trazi prokletu ljubav koja ce joj uzvratiti pogled, sa kojom ce krenuti od sebe.

Cigarete

Palim ko zna koju cigaretu danas i razmisljam kako bi bilo dobro da ih ostavim. A kako? Ima li to veze sto tesko ostavljam, odlazim od ljudi koji su mi dragi? Lakse mi je kad odu od mene… Tema su cigarete, taj nikotinski porok kojeg ne umem da se oslobodim.Volim da pocnem dan s cigaretom i kafom, volim da zapalim kad sam drustvu, kad se prica, cirka, zeza, volim i kad sam sama i gledam tv, volim i kad sednem ispred racunara, posle klope, sexa…prija mi bas taj plavicasti dim, koji mi zacrni pluca. Pre desetak godina imala sam upalu pluca i gledavsi snimak pluca, doktorka rece:“Devojko, pluca su ti kao ugalj , ostavljaj cigarete“. Poslusala je nisam…I pisem ovo da vidim koliko je to ruzno, ne bi li vec jednom donela odluku da ih ostavim.

Pricam i vama, ne bi li neko rekao nesto sto bi me nateralo da ih ostavim! Aaaaa volim ih jaaaaaa! Ima li to ipak veze sa ostavljanjem ljudi ili ne ? Nemam pojma, ali imam problem i ne znam kako da ga resim.

Volim nesto a hocu da ga ostavim!?