Eto, kao nasla sam jos jedan nacin, da bacam, rasipam, misli svoje, o svemu, svacemu i nicemu…

Nekako mi se cini da su sve reci ispisane, recene, da nema niceg novog sto bih rekla, napisala, pomislila…a nije tako. Svaki dan, svaki tren lovi novu misao, koja ceka da bude uhvacena, da pobegne, da ostane. Tumaranje po sebi, pospremanje, brisanje prasine, skidanje paucine, ribanje, besomucno ribanje, i kao sredjeno je. A, onda jedan pogled u sebe, mali, malecki i tamo opet haos. Nekada lici na centrifugu koja cedi ves od misli, samo da utrnu osecanja, samo da ne boli, samo da odu te haoticne, zdudane, od nemoci stvorene misli.

Hm…gde su me sve odvele, gde me vode, sta da im radim? Ma, cekaju jednu pogresnu, pa da nagrnu kao lavina, kocim ih, majke mi, ne volim da raspremam i cistim, ali nece, odose u pizdu materinu.

Tako da, nemam pojma sta cu bacati ovde, niti znam sta ce neko procitati, niti sta cu napisati. Neka idu, teku nemiri moji i ovde i svud i uvek i nije mi dosadno sa sobom, haoticna, pospremljena kao macka repom, zelena, sa ko zna koje planete!

Ovo mu dodje kao upozorenje!

Advertisements