Sunce je. Pece. Treba sesir, naocari, lepeza…I to je normalno kad je vrelo napolju.

Tu skalameriju nosam uvek sa sobom, u sebi. Pokrivena sobom, `ladeci se drugima.Kako pece kada se skinu sesir i naocari, kako se tek tad vidi, jasno, bez senki, lepeza ne treba, ohladi pogled.

Onda on postaje mokar, zamagljen, pece, sliva se, tece…boli i to jako! Ostajem gola pred sobom, pred istinom, da istine nije ni bilo. Da su sve videle moje naocari, da je sve pokrio moj sesir, da je lepeza grejala, ne hladila…Tupa, cista golotinja i samoca. Stid nanovo, nenaucena lekcija, naivna ja! I dalje gladna, zeljna, puna nade, koprcam se da ne utonem u beznadje, jer mi ono postaje sve poznatije. A, ne zelim da ga zvanicno upoznajem, bezim od njega, okrecem mu ledja, da ne postane ja. Zalivam svoju nadu, slanom vodom, ali ipak postoji, moja je, ne dam je nikome!

Skupljam svoju slanu u okvire duse, kezim joj se prezrivo, stavljam sesir, naocari, lepezu ne otvaram, da probam kako je kad se ne hladim. Gutam sebe, gorko je, i slano, progutam se, nakezim, bude to grimasa i kao idem dalje…do sledeceg skidanja pred sobom, do sledeceg pogleda u sebe…sa jedinom drugaricom Nadom!

Advertisements