Govorili su o njoj, da je drukcija, nosila je kosu drugacije, nosila je glavu drugacije, hodala je cudno, gledala iskosa…bila im je cudak. Tako je i ona mislila o sebi u sebi, hrabreci se neistinom sopstvenog nepostojanja.

Jela je mrvice sa stola, onog obicnog, prostog, seljackog, skupljala je mrvice u uglove svojih usana i zvakala ih neprimetno, zeleci obicnost, zeleci pun sto, zeleci da se najede, da jednom bude sita, ne samo sebe, nego i hleba obicnog.

Skupljala je preostale mrvice sa stola, onako i dalje gladna, jer su je jos vise cinile gladnom, skupljala ih rukom i spustala  na suknju…odlazila je sa podignutom suknjom do ulaznih vrata, prosipala ih, dok su joj suze kapale niz lice, i mrvice pretvarala u testo koje je upadalo u blato i ostajalo tu, uvek ispred njenih vrata.