Telefon, vazna alatka u mom zivotu. Iako me cesto nervira, ako se desi kvar poludim… Ima nas par koji se cujemo svakodnevno, mozda je i to jedan vid virtuelnog sveta, ali tako je, ima par njih koji zive malo dalje, pa je u redu da se cujemo svako vece fonom, ali najveci broj je blizu, i sto nam je sladje da se cujemo telefonom a ne vidimo, ne bih znala reci, majke mi! Ali se slatko ispricamo, nekad je to svakodnevnica, ali cesto komunikacija, razmena misljenja, nekad tracarenje (zenska posla), nekad molba za nesto… Nocu je najbolje za pricu, ono sto nam tad padne na pamet, retko bi po danu, kad postoji mogucnost da neko dodje, zazvoni mobilni…
Da, i taj cuveni mobilni! Pitam se kako smo nekad ziveli bez njega? Sms, zivkanje ma gde bili je cudo. Postala sam manijak komunikacija, sto fixnim, sto mobilnim telefonom, sto internetom! Mislim da nas svi ovi vidovi komunikacije prave asocijalnim, prosto nas mrzi da odemo do nekoga, kad mozemo da se cujemo fonom, razmenimo sms, a kad dobijem mejl od drugarice koja zivi tri ulaza od mene, umrem od smeha kao i kad ja njoj saljem. Mislim, bruka! Kao da zivimo preko sveta. Savremeni 21. vek!

Mislim, vidjamo se mi, jednom nedeljno bar na kafi, ali telefon je zakon. Cak imam utisak da se lepse ispricamo telefonom nego kad se vidimo. Ma nek zivi telefon, ne bih mogla bez njega!

 

 

 

Advertisements