Hod

Trazeci sigurnost u drugome, kroz druge, bivamo sve nesigurniji, jer je lakse traziti u nekome nesto, prikaciti se za to i ici.

Noge ne trebaju, glava trazi i hvata signale postapalice koje ce je voditi. I eto osmeha, lagano je sve, moze se sve…sa nekim. Postaje se marioneta sopstvenog zivota. Prestaje borba, jer oslonac postoji, prestaje govor, jer drugi ima odgovore, prestaje odrastanje, jer drugi vodi zivot. Staje se sa sobom i ide sa drugim. Krsteci to ljubavlju, drugom polovinom…Dajuci sebe, gubimo sebe. Pocinjemo da se nazivamo “MI”, sve je udvojeno, sve je sigurno, sve je sutra kojem se ide, ne pustajuci iz ruku postapalicu. Kako je lako a pogresno ici tako. Kako se ne vide unutra? Kako cutimo dok ih gledamo, jer nase reci ne dopiru do njih. Kako ih dizemo kad padnu I ne znaju sta ih je snaslo. Kako ne umeju dalje da hodaju, kako puze i uce ispocetka da koracaju. Kako pelene zuljaju ovoga puta. Bole. Kako ih vodimo za ruke ponovo, ispocetka, pa pustamo da sami naprave prve korake. Kako to znamo? Sami prosli skolu, pa prenosimo iskustvo. Bar hodati znamo, sami. I mora se jedino tako, svako drugo, dovodi do ponovnog pada, a svako novo podizanje I ucenje je sve teze i teze.

Stojis sa strane tudjih zivota, vidis sebe u nekim pogresnim segmentima, pokusas da ukazes, ali ne ide. Dok sami ne tresnu o pod nema sluha za druge, nema ociju. Slepilo nad sobom tada vlada. I bilo bi surovo ne pomoci da ustane ponovo. I nama su pomagali. Za to sluze prijatelji, da nas dignu kad padnemo, da nas uce da ponovo sami hodamo i da nastavimo zajedno da idemo kroz zivot.

Kad se dohvate dva strašna krilata stvora,
onaj koji je savladao umeće puzanja
– pobedio je.

Krila su samo zalet
i stvarno – ništa više.

Puzanje je najpouzdaniji način doskoka.

Mika Antic

Sat

Kada sam je ugledao, stao mi je sat, tek tako, odjednom…Nisam znao sta je sa satom, stao je…
Bila je tako obicna, tako jedinstvena, tako lepa…Imala je crnu kovrdzavu kosu, kao slap koji je padao sa vrha glave i ukovrivao njeno lice. To lepo, belo, cisto, blistavo lice, sa dva plava oka, radoznala, sa usnama punim kao jagoda. Mirisala je na jabuke, na prolece, na zeleno…A kako je hodala, kao gazela…nosila je u sebi svu lepotu sveta…taj hod me je privukao i onda sam je ugledao, prvi put, a pogled je ostao da je trazi zauvek…
Grudi, te male cvrste, poskakivale su dok je hodala, visoko podignute glave, njisuci kukovima. Nije bila svesna da je pratim pogledom, da sam je citavog zivota trazio, bas takvu…obicnu, za mene stvorenu.
Nisam znao ko je ona, otkud u nasem gradu, otkud u mojoj ulici, ali to mi i nije bilo vazno, bitno je da je postojala. Svet je bio moj, prepoznao sam svoj san u njoj!
Najzad svetlo u mom oku, osmeh na usnama, kako sam bio srecan…srecan na pogled na nju. E, da je znala…Ne, nisam se usudio da joj pridjem, plaseci se da ce reci pokvariti lepotu, bilo mi je dovoljno da je gledam da znam da postoji…odlagao sam trenutak u kojem reci dobijaju mesto. Te lepe, pogane, besmislene reci…uzivao sam u pogledu, danima, nocima je sanjao i bio srecan sto postoji.
Odjednom je nestala, cekao sam danima, gasio se…kleo sebe sto joj nisam prisao da cujem njen glas…da joj kazem da je ona ta…kasnije, mnogo kasnije sam saznao da je otisla preko okeana, da je njen zivot tamo…hteo sam da odem za njom, ali nisam…nisam imao hrabrosti za poraz. Strah me pobedio. Sacekao je svaku moju pogresnu misao, rastao je, rasporio me, postao Ja.
Zivim sa strahom, secanjem i kajanjem za propustenim trenucima, zivim od secanja i cekam, mozda se vrati, mozda otera strah…mozda…pogled mi je prazan, ne postojim vise…ja, muska kukavica!

Basna

Setao se jednog dana jednom crvenkastom sumom lovac
Video je zeca sapnuo mu evo novac
Od tog dana intenzivno kotili se vuk sa zmijom
A liji nije jasno ona samo misli glasno

Vise se ne zna ko je ko ne zna se
I niko ne zna ko je lud ne zna se

Krenula je ljuta sema da caruje sumom zlom
A pocela je hajka poceo je pravi lov
Pricu shvatili su ko sa kime sad se zna
Ko ce koga tu da pita izlaz neko da im da

Ovde se ne zna ko je ko ne zna se
I niko ne zna ko je lud ne zna se

Nestao je dana jednog cudni junak taj
Dal je lovac lovac ili lovac samo mozda je rovac
I nasa basna nije bajka ona nema srecan kraj
Al suma ova nema mapu zato lovac seta kapu

Vise se ne zna ko je ko ne zna se
I niko ne zna ko je lud ne zna se.

Van Gogh-moj omiljeni bend i jedna od omiljenih pesama!

Trenuci

Koliko pesama, lepih reci, nezaboravnih kjiga, filmova o jebanom trenutku. O necemu za sta treba ziveti, necemu sto nas pokrece, odrzava, jedino cini zivot. Treba se nauciti prepoznati ga, sacuvati, ziveti sa njim.

A, sta je ustvari trenutak? Glad, ona iskonska prava glad koju zavaras jednim obrokom, okusis lepo obrok, zasitis se, budes sit par sati, i ponovo glad. I kao secamo se kako smo lepo jeli, kako je ukusno, a creva krce da umres. I ko izmisli trenutke? Sta sa njima? Zavravanje gladi, secanje na ukuse i zadovoljstva dok smo nekada ukusno i lepo jeli.

Hvala lepo, ne bih vise trenutke, drzim dijetu!