Ponovo razocaranje, ponovo ledja, koja se nisu ni pojavila a kamoli okrenula…ponovo tisina, posmatranje sebicluka i muk.

Ostajem nema pred sobom, zbog Vere, zbog Ljubavi, zbog Nade, koje vucem svud i uvek sa sobom. I ne dam da me napuste, ne zelim. Poigravaju se sa mnom, jer ja to zelim. Jer ne umem drugacije. Ne menjam se u naivnosti, valjda zato i ostajem nema pred sobom, pred ljudima sam odavno. Razumevanje i ne trazim, bilo bi mnogo.

Mislila sam da sam nesto naucila, bar da se sagnem i docekam udarac lakse, da manje zaboli. Ne, stoicki ih docekujem i bolujem. Sama ih izazivam svojom Nadom. Ako i gresim, a gresim, zadrzavam sebe, svoje snove, Nade, mastanja, zelje. Ne ubijaju ih udarci u pleksus, isteraju vazduh, ostane izdisaj negde u vazduhu, udahnem ponovo, bol zanemarim. I disem.

Advertisements