Predstava pocinje, maske se navlace. Lica skrivena od pogleda drugih, od sopstvenih. Nepostojanje zamenjuje drugi, nepoznat lik. Postaje se neko,sa maskom uspeha, zamenivsi neuspeh za drugu ulogu. Pretvaranje pred ljudima, postaje sa svakom predstavom deo stvarnosti. Premijera je malo neugodna, ali saptaci su tu, da pomognu, ako tekst ostane u uglu usana I nikako da izadje. S vremenom, maska ostaje, tekst dobija na snazi improvizacije, publika je odusevljena. Dolazi nanovo, smeje se pljeska, jer je uvek dodata nova recenica, nov osmeh, savrsene maske. Glumac postaje deo nje, ne skida je vise, ide ulicom sa njom, ide zivotom, sa njom, zivi sa maskom, do sna. Tada sama spada, ostaje ispucala koza od vestackog vazduha, od vestackih reci, od namestenog osmeha. Bore se nizu, koza puca, ali vredi, publika je zadovoljna, predstava gledana, ego sit. Ne zeli da se gleda u ogledalo bez maske, lakse je tako, a lepse sa maskom. Zasto bi onda bilo drugacije?

                                 Show Must go on!

Advertisements