Kada sam je ugledao, stao mi je sat, tek tako, odjednom…Nisam znao sta je sa satom, stao je…
Bila je tako obicna, tako jedinstvena, tako lepa…Imala je crnu kovrdzavu kosu, kao slap koji je padao sa vrha glave i ukovrivao njeno lice. To lepo, belo, cisto, blistavo lice, sa dva plava oka, radoznala, sa usnama punim kao jagoda. Mirisala je na jabuke, na prolece, na zeleno…A kako je hodala, kao gazela…nosila je u sebi svu lepotu sveta…taj hod me je privukao i onda sam je ugledao, prvi put, a pogled je ostao da je trazi zauvek…
Grudi, te male cvrste, poskakivale su dok je hodala, visoko podignute glave, njisuci kukovima. Nije bila svesna da je pratim pogledom, da sam je citavog zivota trazio, bas takvu…obicnu, za mene stvorenu.
Nisam znao ko je ona, otkud u nasem gradu, otkud u mojoj ulici, ali to mi i nije bilo vazno, bitno je da je postojala. Svet je bio moj, prepoznao sam svoj san u njoj!
Najzad svetlo u mom oku, osmeh na usnama, kako sam bio srecan…srecan na pogled na nju. E, da je znala…Ne, nisam se usudio da joj pridjem, plaseci se da ce reci pokvariti lepotu, bilo mi je dovoljno da je gledam da znam da postoji…odlagao sam trenutak u kojem reci dobijaju mesto. Te lepe, pogane, besmislene reci…uzivao sam u pogledu, danima, nocima je sanjao i bio srecan sto postoji.
Odjednom je nestala, cekao sam danima, gasio se…kleo sebe sto joj nisam prisao da cujem njen glas…da joj kazem da je ona ta…kasnije, mnogo kasnije sam saznao da je otisla preko okeana, da je njen zivot tamo…hteo sam da odem za njom, ali nisam…nisam imao hrabrosti za poraz. Strah me pobedio. Sacekao je svaku moju pogresnu misao, rastao je, rasporio me, postao Ja.
Zivim sa strahom, secanjem i kajanjem za propustenim trenucima, zivim od secanja i cekam, mozda se vrati, mozda otera strah…mozda…pogled mi je prazan, ne postojim vise…ja, muska kukavica!

Advertisements