Trazeci sigurnost u drugome, kroz druge, bivamo sve nesigurniji, jer je lakse traziti u nekome nesto, prikaciti se za to i ici.

Noge ne trebaju, glava trazi i hvata signale postapalice koje ce je voditi. I eto osmeha, lagano je sve, moze se sve…sa nekim. Postaje se marioneta sopstvenog zivota. Prestaje borba, jer oslonac postoji, prestaje govor, jer drugi ima odgovore, prestaje odrastanje, jer drugi vodi zivot. Staje se sa sobom i ide sa drugim. Krsteci to ljubavlju, drugom polovinom…Dajuci sebe, gubimo sebe. Pocinjemo da se nazivamo “MI”, sve je udvojeno, sve je sigurno, sve je sutra kojem se ide, ne pustajuci iz ruku postapalicu. Kako je lako a pogresno ici tako. Kako se ne vide unutra? Kako cutimo dok ih gledamo, jer nase reci ne dopiru do njih. Kako ih dizemo kad padnu I ne znaju sta ih je snaslo. Kako ne umeju dalje da hodaju, kako puze i uce ispocetka da koracaju. Kako pelene zuljaju ovoga puta. Bole. Kako ih vodimo za ruke ponovo, ispocetka, pa pustamo da sami naprave prve korake. Kako to znamo? Sami prosli skolu, pa prenosimo iskustvo. Bar hodati znamo, sami. I mora se jedino tako, svako drugo, dovodi do ponovnog pada, a svako novo podizanje I ucenje je sve teze i teze.

Stojis sa strane tudjih zivota, vidis sebe u nekim pogresnim segmentima, pokusas da ukazes, ali ne ide. Dok sami ne tresnu o pod nema sluha za druge, nema ociju. Slepilo nad sobom tada vlada. I bilo bi surovo ne pomoci da ustane ponovo. I nama su pomagali. Za to sluze prijatelji, da nas dignu kad padnemo, da nas uce da ponovo sami hodamo i da nastavimo zajedno da idemo kroz zivot.

Kad se dohvate dva strašna krilata stvora,
onaj koji je savladao umeće puzanja
– pobedio je.

Krila su samo zalet
i stvarno – ništa više.

Puzanje je najpouzdaniji način doskoka.

Mika Antic