Archive for септембар, 2008


Problematicna s noktom

Razmisljam nesto. Mnogo sam problematicna. Ne znam kako se druzim sa sobom I ovoolikim problemima?!

Da krenem ispocetka. Glava, kosa mi je em retko lepa, em se prlja svaka dva dana, frizura, ako je srece, postoji jedan citav dan. Oci, pocele sve vise da se bulje, ocoravih, a nikako da odem kod oftamologa, jos mi on fali! Nos, uredno strci od rodjenja. Koza, mestimicno do delimicno, suva, pa masna, sa boricama, problematicna. Usta, odnosno zubi = spavanje kod zubara I opet nista, uvek neki problem, gomila vadjenja, hirurgija, navlaka…I nikad kraja, dok ne stignem do kastanjeta. Vrat, nesto slicno diskusu imam u vratnom delu prsljenja, od toga mi se cesto manta u glavi I imam uzasne glavobolje, a oce I da mi se ukoci, rame, ruka…kokaj brufene, nimulide…Na prednjem delu vrata, stitna zlezda, radi ko za platu, stekce, pa onda mene gusi, davi i tako. Dalje, cuka, ona tandrce kao bubnajar za bubnjem kad svira najljuci rok, imam i za to neku roze pilule. Zmeludac, kako mu se cefne, nekad odlicno a nekad na pogled boli, tu je arnisan, pa sredi. Ginekologija, kako kad, al oce me i to.Desavaju se paklene stolice, o tome ne bih. Trticni deo, ima neki prsljen sto izlece, pa dok se ne uleti, brojim zvezde lezeci. Celulit, naravno, ko nema problem sa tim?! Cikrulacija, sta je to? Noge su mi ladne kao i ruke i na plus 40. Krvna slika, kako kad…

A, noktiii, sto me to muci, pa to je strasno, jaki kao kod baba nekad, pa se odvale sami, pa lepi, letos su se dva odvalila, i bas sam bila cupi, namazem crveni lak, a dva hanzaplasta ih razrede, na svakoj nozi po jedan. Nocas sam izvalila na ruci, do zivca nokat, kao da je on otvorio vrata a ne ja, pored zvezda videla sam i mesecove i sve sto ima na nebu, imam neki zeleni lak i jedan notak sa hanzaplastom, a boli na pogled. Sitnica. Pusim uredno, kafu pijem uredno, lekice, ponekad sam ko hodajuca apoteka.

Krs zivi bre!

To su fizicki simptomi, a za ove u glavi bi mi trebali tomovi, nenormalitis do bola.

Ma lepo mi, majke mi, nista mi ne fali, ima gore 🙂

Nokat je kriv, zato sam pisala, kuckam a njega drzim iznad zivota, da ga ne pogledam, urekenem pa da boli, sad je uvijen i ne gledam ga, pa mi lakse.

Eto, izjadah se ja o mojim problemima. 🙂

Nije mi nista, nije mi nistaaaa 😉

Advertisements

Srebro

Srebrna prasina sija,

baca odjsaj.

Blista.

Ceka.

Da se pretvori u nesto.

Da postane deo necijeg tela,

u nekom obliku.

Dobije oblik.

Dobije svoj deo.

Ali ne i vrednost.

Zlato je vrednije.

Skuplje.

Trajnije.

Trazenije.

Vecnije.

Zauvek.

Srebro je ipak,

i uvek

Na drugom mestu.

Reci

Dajemo po neku rec svakodnevno, na neki nacin. Dobijamo ih isto tako. Neke precujemo, neke preglasno cujemo, neke zabole, neke nasmeju, neke se zaborave, neke ne, izlecu u oblicima koji su im tada dostupni.

Kazu treba pamtiti trenutke, kazu dela su jaca od reci. Kazem i ja da je tako. Ima trenutaka koje necu, ima onih koje ne mogu, ima onih koje sam zaboravila, a kako vreme, decenije odmicu, ne secam se reci. Secam se dogadjaja, suza, smeha, ocaja, bolesti, putovanja, restorana…..a reci ne. A, dozvolila sam im tada da vladaju. I, bile su tada bitne, i govorile su, a sada ih nema.

I danas je bilo reci, i juce, i bice ih sutra, obucice dan, mene, druge ljude, dace oblik neobliku, teci ce, jer je to prirodno. Zasto ih nema u secanju mom? Pamtim neke ruzne, teske reci, koje su me zabolele, i secam se trenutaka kada su sipale, te ostrice od reci, setim se i ponekih lepih, donese mi ih neko opet u nekom drugacijem obliku. Valjda sam covek, pa jos uvek pustim da reci vladaju mnome, da me “kupi” lepa rec. Neke uce.

Ali dela su ipak dela. Kada neko uradi nesto za mene, ili bilo koga, to govori vise od reci. Kada me neciji gest razoruza I ostavi bez ijedne reci. Nema, zahvalna, potresena, srecna. Jer ima nekoga, neko je tu, neko hoce da ucini nesto za mene. Predivan osecaj. Siguran. Osecaj koji pokazuje da sam voljena, koji me “natera” da se volim, da volim tog nekoga, da ga nadasve postujem. A, najlepsi je osecaj kada to neko uradi spontano, i da ne zna sta je uradio, koliko mi to znaci, kada me nesvesno obraduje, ulepsa osecaj sopstvenog postojanja, a ne trazi nista zauzvrat. Ta divna ljubav kroz davanje, oplemenjuje, dise, ne prestaje.

Kad krenem na zakazanu hirusku intervenciju i moja prijateljica dodje da ide sa mnom, da bude tu. Kad, ista ona, bude tu bez zvanja, onda kada idem neznanim putevima, kada se rastajem zauvek sa najmilijima, kad kao znam sta radim, a pojma nemam, ona je tu, kad farbam radijatore u zeleno a ista ona dodje I zasuce rukave I macka sa mnom, kad padnem, klecim I pokusavam da ustanem, ne moze me podici, ali je tu. Tri decenije stojimo jedna kraj druge, tu smo. Ovo su samo delici nas dve, ima mnogo toga, mnogo…

Nekako sponatano pisah o njoj, jer nje ima najvise, najduze i trajemo. Ima jos dobrih ljudi, koji umeju da vole, da se daju, da daju i ucine drugoga srecnim. I srecna sam sto sam dozivela i takve trenutke i sto imam takve ljude.

I, ove reci su pokusaj zapisa nekih dela koja me cine ovakvom i onakvom, i postojanom, moje postojanje se upravo “meri” takvim delima, reci ih uoblice, mada su reci tako male i nepostojece za takve trenutke, ali su pisani dokaz da je postojalo.

Mada, srce bolje pamti od bilo kojih reci. Ali neka i njih…..

Poznati stranac

Kad dotaknes sebe, nepoznat ti dodir,

Kad pogledas u ogledalo,

A ne vidis sebe.

Gde si?

Nestao si?

Nema te?

Ima jace od tebe,

Ima ludje,

Ima srecnije,

Ali nema vas zajedno.

Nigde,

Nikako.

Ogledalu je lik nepoznat.