Nekoliko trenutaka u sobi se nista nije culo a pre toga je bilo glasno sve, ili se tako cinilo…
Te noci je zadnji put plesala sa njim kao muskarcem, te noci je dosao taj trenutak tisine, koja jos uvek zivi, koji jos uvek govori vise od reci. Bili su jedno, bili su sunce, bili su nada, postojali su.
Poluosvetljena soba, vermut u njenim, konjak u njegovim venama, muzika, smeh, poziv na ples, plesali su kao jedno, bili su jedno…okrenuo se od nje, gledala je kroz prozor i culo se “tras”, okrenula se i videla…casa je bila polupana o celo, staklo je bilo po patosu, po kosi njegovoj, krv svuda, rasekotina na celu…muk. Reci su ostale u vazduhu, jos su u njemu…staklo je pokupljeno, krv sasusena, rana zarasla, ostala je tisina tog trenutka, zauvek u toj sobi, podeljena na dva dela. Svako svoju nosi i svako svoju zna, svako svoju vidi kroz krvave tragove i staklo i mrak u sobi…Tisinu koju jedino razumeju, ciji jezik govore. Bio je dovoljan trenutak da tisina progovori i zavlada njima!

Sada su dvoje, sada zive dva muka, dve tisine, dve sasusene suze, dva zivota. Ne poznaju se vise, stranci su odavno…Hodaju dve tisine nebeskim svodom secanja, srecu se i cute…

Advertisements