Ne umem da volim, ne umem da razumem one koji vole da im svakodnevnica bude obojena nekom tecnom bojom. Sa njom dobijaju hrabrost, opustanje, stav “boli me uvo”, osmeh, suze, sve neprirodno.

Gomile alkohola su se slivale niz ledja mog zivota, tecnim ga bojile svakodnevno, cinile ga tuznim i ruznim. Taj plavi, nezreli decak, otac, nije umeo da se nosi sa sobom, obavezama, zivotom bez kapljice. Sedevsi u kuticu svog malog zivota, gledala sam, plasila se, rasla, stidela se, porasla, zacutala i posmatrala. Svaki dan sa bojom, da ne bude cista rec, da ne bude cist dan, da ne bude bistar pogled. Sedela i gledala saku lupljenu o sto, suze i psovke na sve strane. Tugu, nicim izazvanu, nezadovoljstvo, pored dva andjela, doma, porodice. Pokusavali da budemo bolji, da budemo najbolji, da prestane, da nas pogleda bistrim okom. Nije umeo. Odbacivao je sve pokusaje da bude dobro, ziveo u nekom svom svetu, mimo svih nas, mimo sebe, mimo zivota, tako mu je bilo lakse. Imao je svoje vizije, svoje snove u koje se nismo uklapali, i da jesmo, ne bi vredelo, lakse je bilo imati razlog ne biti svoj, lebdeti nad zivotima, biti naviknut na nezadovoljstvo i tecno obojen zivot. Nije umeo drugacije.

Otisao je, taj nasmejani plavusan, saljivdzija, ortak, prijatelj mnogima. Otisao je, ostali smo sa secanjima koje ne zelimo, koja udaraju u potiljak ponekad. Ostavio nas da ne volimo tecno obojen zivot, da ga ne razumemo i ne zelimo. Nije nam bio dobar, nije ni njemu, ali je to bio on, i deo njega. Pokorio ga je na kraju i odneo.

Ne umem da razumem, ne umem da volim tecno obojene zivote, ne umem da mrzim, ali ne zelim da gledam zamucene poglede, isprepletane recenice, teturajuci hod…ne svakodnevno. Previse sam zivela u necemu, sto je bilo jace od zivota, od ljubavi, od svega…otislo je.

Ne mogu, ne zelim, jer ne moram.

Advertisements