Sve se svodi na cekanje. Da dodje, da prodje, da ode, da dodje…..

Stojis, sedis, lezih, hodas, places, smejes i cekas. Da se nesto desi, da se nesto ne desi, da nesto sto brze prodje, da nesto nikako ne prodje, da neko dodje, da neko ode, da neko progovori, da neko zacuti, da dejstvo krene, da prestane, da se upali zeleno, da padne noc, da osvane jutro, da stigne rezultat, da provri voda za kafu, da ode posta, da zazvoni telefon, da prestane da zvoni, da zahladi, da otopli, da okrecis stan, da se osisas, da dodje ciklus, da ne dodje, da dodje beba, da legne plata, da se red na kasi pomeri, da udjes kod lekara, da odes na more, da dodje bus, da zavrsis skolu, fax, da se zaposlis, da odes u penziju, da umres, da se ostvare snovi…ceka se sve.

Da, zivot nosimo i vodimo mi, a ustvari je sve cekanje. I onda se probudis i docekas starost, i zelju za zivotom, tad je najveca, i zelju za zdravljem, tad je najjaca…tad se ima malo vremena za cekanje.

A, zivot je proveden u cekanju i ucenju strpljenja da se saceka sta god da se ceka. Paradoks.

Cekala sam cekala…….

Advertisements