Dajemo po neku rec svakodnevno, na neki nacin. Dobijamo ih isto tako. Neke precujemo, neke preglasno cujemo, neke zabole, neke nasmeju, neke se zaborave, neke ne, izlecu u oblicima koji su im tada dostupni.

Kazu treba pamtiti trenutke, kazu dela su jaca od reci. Kazem i ja da je tako. Ima trenutaka koje necu, ima onih koje ne mogu, ima onih koje sam zaboravila, a kako vreme, decenije odmicu, ne secam se reci. Secam se dogadjaja, suza, smeha, ocaja, bolesti, putovanja, restorana…..a reci ne. A, dozvolila sam im tada da vladaju. I, bile su tada bitne, i govorile su, a sada ih nema.

I danas je bilo reci, i juce, i bice ih sutra, obucice dan, mene, druge ljude, dace oblik neobliku, teci ce, jer je to prirodno. Zasto ih nema u secanju mom? Pamtim neke ruzne, teske reci, koje su me zabolele, i secam se trenutaka kada su sipale, te ostrice od reci, setim se i ponekih lepih, donese mi ih neko opet u nekom drugacijem obliku. Valjda sam covek, pa jos uvek pustim da reci vladaju mnome, da me “kupi” lepa rec. Neke uce.

Ali dela su ipak dela. Kada neko uradi nesto za mene, ili bilo koga, to govori vise od reci. Kada me neciji gest razoruza I ostavi bez ijedne reci. Nema, zahvalna, potresena, srecna. Jer ima nekoga, neko je tu, neko hoce da ucini nesto za mene. Predivan osecaj. Siguran. Osecaj koji pokazuje da sam voljena, koji me “natera” da se volim, da volim tog nekoga, da ga nadasve postujem. A, najlepsi je osecaj kada to neko uradi spontano, i da ne zna sta je uradio, koliko mi to znaci, kada me nesvesno obraduje, ulepsa osecaj sopstvenog postojanja, a ne trazi nista zauzvrat. Ta divna ljubav kroz davanje, oplemenjuje, dise, ne prestaje.

Kad krenem na zakazanu hirusku intervenciju i moja prijateljica dodje da ide sa mnom, da bude tu. Kad, ista ona, bude tu bez zvanja, onda kada idem neznanim putevima, kada se rastajem zauvek sa najmilijima, kad kao znam sta radim, a pojma nemam, ona je tu, kad farbam radijatore u zeleno a ista ona dodje I zasuce rukave I macka sa mnom, kad padnem, klecim I pokusavam da ustanem, ne moze me podici, ali je tu. Tri decenije stojimo jedna kraj druge, tu smo. Ovo su samo delici nas dve, ima mnogo toga, mnogo…

Nekako sponatano pisah o njoj, jer nje ima najvise, najduze i trajemo. Ima jos dobrih ljudi, koji umeju da vole, da se daju, da daju i ucine drugoga srecnim. I srecna sam sto sam dozivela i takve trenutke i sto imam takve ljude.

I, ove reci su pokusaj zapisa nekih dela koja me cine ovakvom i onakvom, i postojanom, moje postojanje se upravo “meri” takvim delima, reci ih uoblice, mada su reci tako male i nepostojece za takve trenutke, ali su pisani dokaz da je postojalo.

Mada, srce bolje pamti od bilo kojih reci. Ali neka i njih…..