Prosetam ponekad sa sobom, tako, nasumice nekim stazama, putevima krivim i stignem do necega, sto lici na nesto a biva nista. Pa, rovarim po skladistu svesnosti da oteram nesvesnost koju i pored nemogucnosti, pokusavam da drzim pod kontrolom. Da me ne iznenadi kao pajac iz kutije. Da se ne uplasim…sebe. Da se ne nasmejem, sebi. Samoigranje, splet igara, splet postavljanja i zidanja zidova, zastite od sebe, od svega, od nicega pretvorenog u slona u mojoj glavi. Odraz zivota, straha, proslosti, sadasnjosti, sve zajedno cini povlacenje pred zivotom. Neka stane malo, neka ne pritiska, neka me ostavi malo na miru, neka me pusti da me malo nema. Neka se pustim.

Da odem malo od sebe, da budem neko drugi, da se odmorim od damara u mojoj glavi… postoji li prekidac, stop za sebe?

Advertisements