Bila je ta neka godina, cini mi se pre bombardovanja, mozda i posle, ne mogu da se setim…radila sam i tada u trafici.

Raznog naroda se nagledah, svasta doziveh, kradje, duvanje trave u facu, pijane budale, one koji su iz komsilika i uvek ostaju duzni neki dinar, ili uzimaju na crtu, finog sveta, mladog sveta, onih sto prose…svasta u jednom danu.

U nekom od tih dana se desilo nesto, sto ne umem da zaboravim. Jutarnja smena, krece akcija: “Dobro jutro izvolite, dovidjenja, hvala…” Prilazi starija gospodja, nisam znala i sada ne umem da procenim godine, ali recimo izmedju 60-70 i rece: “ Sine, imas li da mi das neki dinar da kupim hleb, nisam primila penziju”, pogledah je, a bilo je zaista raznih ljudi za ne poverovati, prosi svako. I dadoh joj onoliko koliko je kostao hleb, ne secam se iznosa, i pomislih u sebi, ako me laze, neka joj je alal. Zahvaljivala mi je dugo, mislila sam idi bre zeno, mozda sad ode da kupi pivo i zvekne ga ili ono cokanjce, imala sam i takve slucajeve. Odagnah misli i nastavih da radim…Ne znam koliko je vremena proslo, znam da sam zaboravila na to, pojavljuje se ista ta gospodja i pokaza mi hleb i rece: “Samo da znas da te nisam prevarila, stvarno sam kupila hleb, hvala ti….”, blagosiljala me onako zanemelu i postidjenu. Bila sam na ivici suza, gledala je kako pogrbjeno odlazi niz ulicu i pitala se za sta je radila, kad nema za hleb, kakva je to drzava, koliko je nju bilo stid da prosi…koliko li je bila gladna kada se odlucila za ovakav korak.

Citav dan sam bila u nekom cudnom raspolozenju, stidela se svojih misli, pitala se za koji moj ja radim ako docekam ovako starost (ako je dozivim)…Nisam je vise nikada videla, ali nisam ni zaboravila taj dan, jer jos uvek traje. Takvih kao ona ima mnogo, i zelim da verujem da se to nama nece desiti.

Advertisements