Zivka

Nervira me, kad ustanem ujutro i nemam kafu ili cigarete, onda moram prvo napolje da kupim..i to me strasno iznervira, pa se trudim da mi se to ne desava. Moze se uticati na nerviranje i tok zivotnih stvari. Ovo bese za jutro, a inace….

Nervira me, kad me zaboli zub, a nije se pokazao da mu nesto fali, i kad tako mnogo boli, pa se nadrogiras lekovima protiv bolova, i jos ako prestane bol, moras kod zubara, a to jos jednom (minimum), boli.

Nervira me pms, ne znam kako i kakva klimaks da sacekam, `ocu da ujedam, onda da placem, onda da se smejem i tako sto puta na dan, a znam da je kretenski i ne mogu da se obuzdam i ne znam sta mi se desava dok ne pogledam u kalendar, e tek onda pojacam simptome, pa krene zdranje, cokolade posebno, i tako, ludilo nekih 3-4-5-6-7-8 dana.

Nervira me kad vidim ko sve ima decu, a meni se nije dalo da ga imam, a ne mare za decu, vicu na njih, ne pricaju sa njima, tuku ih, pustaju im Grand sov, svadjaju se pred njima, psuju kao kocijasi, ne vode u park, jer su umorni, jer…..ko zna kakva bi ja bila majka, ali bez obzira na to, ovo me nervira!

Nervira me kad `ocu da idem negde, treba mi sat vremena da stignem tamo, iznervirana od guzvi koje su svuda i samo nicu. Nervira me sto nemam posao i ne znam kako da ga nadjem, pitala Kineza da radim, kaze 10 hiljada, radno vreme od 11-20h, sa jednim slobodnim danom, mamu mu zutu!!!! E, necu sedecu kuci i jescu goMna, ali kod zutog za 10 `iljada necu! Pre cu da perem prozore i stepenice, nego da me zuti drnda!

Nervira me, sto sam omasila stosta u zivotu i ne mogu se vratim da ispravim, ali to mi obicno naidje u nekim trenucima (pms…), al` prodje, zeznula i gotovo. Nervira me kada ti tvoja krv, tvoje najrodjenije zavuce i to do koske, i ne shvata to kao izdaju, nego se moralo. E, cvrc. Prodaju se duse za sitne pare, al` sto i moja krv???? E, to me ne nervira, to me ustvari, jako boli!

Nervira me kada mi neko dodje i ne ume da pocne recenicu bez ‘ja’, dodje, sit se isprica i ode, nit` kako si, nit` sta ima kod tebe, ni mars u tri lepe, nista! Nervira me kad moram dva puta da ponavljam istu recenicu, kao satro pricam tiho, ne slusaju, bleje kroz tebe i onda kao sta rece. Nervira me kad vrtim kanale a nema nista na tv-u, za koji moj placam tv pretplatu i to komada dva (rts i kablovsku)….

U, sustini sam kul tip, majke mi, ovo niko ne zna pojma, meni to sad doslo, ispucala se i eto 🙂

U kakvu gadnu babu rastem a?

U istom krugu

Nije umela,

nije znala,

samo je zelela.

Nije umeo,

nije zeleo,

nije hteo drugacije.

Dve ponosne tisine,

koje se vole,

ne progovaraju,

ne znaju odakle da krenu,

da li da krenu?

Da li je bolje

ostati tu,

tu na raskrsnici kraja,

ili progovoriti,

i doci opet do tisine?

Opet jednoga dana,

naidje vetar u ledja,

slomi ih, ode,

i opet tisina….

Savrsen sestar,

koji nepogresivo

ubode u sredinu

i napravi krug.

Vrati na pocetak,

kraja.

Ucenica

Hodati po zici je umece artista. Ljudi koji to svakodnevno vezbaju i bivaju izlozeni opasnosti ali nagradjeni aplauzom I novcem.

Sta je sa nama artistima bez vezbe? Hodalicama po zici zivota, po ivici ponora, svakoga dana zagledani u ponor sa strahom od pada.

Placa nas djavo, aplaudira Bog.

Sacuvani od pada, dobijamo novu sansu, novu tacku, isti kostim, isto lice, isti strah, iste misli, isti svakodnevni put. Sansa se ne odbija, sansa se ne vidi, ona nas vuce da idemo dalje, do nove sanse, do padanja i podizanja i nastavka tacke sa krvavim kolenima, odranim laktovim, izrazom bola na licu…Novca nema, aplauz ostaje uvek, tera dalje, daje sansu zivotu.

Srecan je onaj ko je naucio da cuje aplauz, i shvatio da se pada dokle moze da se izdrzi, dalje ne. I da svaki pad ima svoj bol, svoj oziljak i svoj aplauz i sansu za dalje.

Ja jos ucim……..

Neeemaa vezeee

Pre cetiri godine, mozda pet, krenuse da nadzidjuju moju zgradu. Gomila majstora se seta po hodniku, svasta da cujes i vidis. Mi im davali struju, investitor placao racun. Tada sam zadnji put po danu oprala ves. Resih ja da iskoristim situaciju, kad je vec haos po zgradi, da i mi renoviramo ceo stan. Tako ti ja kuvah svaki dan majstorima kafu, treptah, dolazise u wc kod mene, da telefoniraju…i krenuh sa akcijom negde u avgustu.

Pocelo je sa prozorima, resila ja u dogovoru sa mamom da zamenimo sve prozore i kupimo nove PVC, od para koje smo dobili od investitora. Uletese jednog dana pet-sest frajera i udri, izbacise mi stare prozore, ostase rupcage, stavljaju oni nove, a ja stare nosih na hodnik, pa posle u podrum. Nikog da pomogne, tegli sama. Odose oni, dobih ja lepe bele prozore, ajoj miline i tisine (preporucujem ih svima koji ih nemaju), i cisti ribaj, a odvalili i po pola zida ponegde, nema veze, zapusice se te rupe. Stajalo to tako nekih dva meseca, nema veze. Pre toga je bila kisa u vise navrata, ja poslednja, krova nema, curi na sve strane, pisha kisa. Turaj lavore, serpe, lonce, tepsije, spavala sam sa narandzastim lavorom na dnu krevetu. Bilo zanimljivo bas, plasila sam se samo da se ne zapali nesto, struje i kablova na sve strane. E, onda resih da izbacim sve ormare i regale iz stana, da napravim garderober, ionako ta velika soba zuji prazna. Tu sam se svadjala s majkom nekih mesec dana, ne da regal, kao da je od zlata. Ubedih je nekako, povadismo sve stvari iz oramara, regala, pobacasmo po krevetima, foteljama, patosu…nismo znale nista, gde se sta nalazi. Ja jos uspem komsinici da uvalim regal za 100 evra, nema nikog da pomogne, nosi regal niz stepenice, mama, ja, drugarica i ta komsinica. Preziveh i to. E, sad treba kupiti knauf table i neke silne srafove…odem sa ortakom na stovariste i za tih 100 evra kupim to. Dodjosmo do zgrade, nema nikog da pomogne. Nosi uz stepenice sa njim knauf table, mislila sam da cu da umrem koliko je tesko. Psovala sam mnogo, ali mnogo, kad god treba pomoc, nigde nikoga. Smestismo te table po stanu, e sad cekaj drugog ortaka da dodje da mi odradi pregradni zid za garderober. Stvari uredno pobacane svuda po stanu, a dolazi, prolazi narod, piju se kafe, pomeraju se stvari…nema vezeee. Dodje on, aj pridrzi tamo, aj ovamo, mogu ja to. I dobih pregradni zid, okreci on to, i lepo. Aj sad zovi treceg ortaka da mi pravi police. Aj kupi ovo, L profil, G profil…ne znam vise sta sam kupovala, onaj sraf, onaj holsraf, daske na meru, neke sipke za visecu gaderobu…Dodje on, aj drzi usisivac da ne leti svuda od busenja zida, busi on, ja trckaram sa usivicem, kad tras, gori vatraaa, crce usisivac…nema vezeee. Nabudzismo daske, te lajsne, kako li se vec zove I eto mog garderobera, turismo neonku, mnogo lepo.

Pet dana smo slagale stvari. Ne moz` da povatas gde je sta. OndaK, resim ja da hocu nove plocice u kuhinji, idi kupi ovo, idi ono, dodje Zile majstor sa zgrade, nema ni jedan zub u glavi, slusa Partibrejkerse i pije pelinkovac. Zile i ja smo pomerali zamrzivac, sporet, frizider, sudoperu, a kuhinja mi mala k`o dupence, vrtesmo se, ne ostavljam ga samog, jer nagrne pelin i odose moje plocice u klinac. Nije zavrsio prvog dana, sutradan ce. Sutradan se Zile olesio od alkohola i nije ni dosao. Nisam znala gde su mi solje, case, nista, sve to po nekim vanglama, serpama po terasi…nemaaa veze. Dodje on sutradan, zakasnio dva sata, i zavrsi kukavni Zile plocice. Lepo je, idi kupi fugu, fugnem ga majci sto ne rece odmah. Odoh kupih i to, odabrah neku neutralnu boji, i kako je pocelo odlicno se zavrsilo. Zadovoljna sam.

Ja nalektrisana, vise ne znam nista. Gde mi je zivot, gde sam ja, a majstori nasli neki tranzistor, turili ga na vrh stepenica i tresti zgrada na muziku, na koju hocu da umrem. Radio Pink, ili tako nesto. Trpela ja jedno vreme, otkaci mi se trpilo, puce, odletim im ja gore I pocnem da se derem kao luda. Ako smo dobili pare i trpimo da nas bude svako jutro u 7, lupaju i buse po ceo dan, nismo dobili pare za psihicko maltretiranje, neka gase ili im ja gasim struju. Gledase me, ko vele ova luda i nista. Aaaaaaa, poludeh, i iskljucih im struju. E, pa necete ga vala majci. Zovite gazdu, pa se zalite. Tako i bi. Zove on mene, ja sikcem, kaze smiri se, nece vise, unece ga negde unutra da ne cujes. I ja pustih struju. Nece oni meni tani tobut!

Dodje na red krecenje, i ubijanje budji od silnih kisa koje su slivale niz zidove. Mazase to sa necim, smrdi da umres. I doci ce sutra da krenu….sutradan nikoga. Posandrcala sam, krenem sama da gulim zidove I da psujem, odradila ja pola sobe, dodje jedan i nastavismo zajedno da radimo. Poskidase mi vrata, hocu i to da farbam, odnese gore na gradiliste pa pistoljem, nema ulaznih vrata, nema vrata od kupatila, nemaa vezeee, samo da se radi. Kada sam otisla da vidim moja zelena vrata, kada ih nisam ubila, ono na sve lici, samo ne na lepo ofarbano, nisam mogla da verujem. Majstori!? Aj da poprave, napravise jos gore, tako I ostalo, uzas zivi, kao da su nogama farbali. Rekla sam im da se sklone da cu ja ostalo da farbam, smotani jedni. Tako i bese, ofarbah ostala vrata, i ko im nadje manu, jebacu mu nanu. Posle sam sama farbala stokove, pa radijatore, pa silne cevi po stanu…uduvala sam se i ubila radeci. Nemaaaaa veze. Aj da zamenim plocice u kupatilu, pola ih je bilo polupano. Dadose mi plocice, dodje Ziletov brat, manje pije, polepismo pola, kad za pola fali….aaaaaa, da ubijem nekoga….radis jednom u 20 godina tako nesto i nema. Nadjosmo resenje, nisam vise imala zivaca, i pravili smo mozaik, on lupa zelene plocice, i onda ih pobacamo po malteru, mnogo je dobro ispalo, sad mi zao sto nismo sve tako uradili. Nema vezeee, pola kupatila su bez plocice, pola mozaik, niko nema tako. U medjuvremenu majstor pocinje da gletuje zidove, vidim ja neki glet, mnogo bezveze, belo nesto kao mleko. Koji je to glet, neki bezveze, paz` mene, ‘nije Ljiski’ (cula ja da taj jedini valja),’ nije’. Dobro, idem da kupim, necu da mi rade sa nekim siptarskim. Prvi put sam sam zamolila radnika da izadje da kupimo dzak od 50 kila gleta, posle sam sam kupovala u kesama po 5 kila I sa drugaricama dovlacila kuci. Ne znam ni koliko gleta, ni koliko puta smo isle po njega. Nemaaa vezeee, ima da se uradi kako treba, jel?!

I zaista je dobro, a ono smirglanje posle gletovanja je bio sneg po celom stanu, nema vezeee, spavale smo na patosu, ne znam ni ja koliko dugo. Dovoljno da ne zaboravimo…

Onda da biram i mesam boje, ja kazem jedno on drugo, ali ispade na kraju otprilike, onako kako sam zelela. Stajala sam mu k`o Hitler uz dupe, i sve sto ne valja da se vrati ili neka se skloni da sama uradim. On ce meni da mulja, e nece! Onda sam resila da izbacim sve lustere iz kuce, kupuj plafonjerke, pa nove stekere, pa dovedose mi neke elekticare, ceski pricaju, svi neki Janovi. Jan ovaj i onaj razmilese se po stanu i nakacise sve sto sam trazila. Zavrsi se ta plejada za ne znam koliko vremena, aj sad da mi neko busi rupe za slike, police, mami garnisle…..kupi ovaj sraf, onda holsraf, doci ce sutra, prekosutra….pa idi kupi venecijanere za prozore, meri prozore….zovi majstora da ih namesti, ribaj brisi..i jednog jutra ni makac. Ni da progovorim a kamoli se pomerim. Gotovo. Odnesose me kod lekara, izleteo taj neki prsljen, lezi mirno, ne mrdaj se, gutaj dva nimulida dnevno…morala sam tako 10 dana, a zivka mi radi, jer dolaze buse, ja iz kreveta dajem instrukcije, iznerviram se ustanem, od bola se srusim u krevet….

Tako to bese…mozda sam nesto preskocila, ali sam nagrabusila, kicma je ostala do danas kriva I pomerena, stan sredjen, iako bi vec moglo ponovo da se kreci…ali nema vezeee, cek` da zaboravim ovo. Trajalo je oko tri meseca, koliko se secam…bez muske ruke, zenska radila, uradila I zadovoljna je…a, kicma, nemaaa veze.