Hodati po zici je umece artista. Ljudi koji to svakodnevno vezbaju i bivaju izlozeni opasnosti ali nagradjeni aplauzom I novcem.

Sta je sa nama artistima bez vezbe? Hodalicama po zici zivota, po ivici ponora, svakoga dana zagledani u ponor sa strahom od pada.

Placa nas djavo, aplaudira Bog.

Sacuvani od pada, dobijamo novu sansu, novu tacku, isti kostim, isto lice, isti strah, iste misli, isti svakodnevni put. Sansa se ne odbija, sansa se ne vidi, ona nas vuce da idemo dalje, do nove sanse, do padanja i podizanja i nastavka tacke sa krvavim kolenima, odranim laktovim, izrazom bola na licu…Novca nema, aplauz ostaje uvek, tera dalje, daje sansu zivotu.

Srecan je onaj ko je naucio da cuje aplauz, i shvatio da se pada dokle moze da se izdrzi, dalje ne. I da svaki pad ima svoj bol, svoj oziljak i svoj aplauz i sansu za dalje.

Ja jos ucim……..

cirkus-big1

Advertisements