1

Znao je odmah po njenom pogledu da i ona zna. Nije znao kako da se ponasa, sta da kaze, pokusavao je da dobije na vremenu I krenuo da slaze stvari po sobi. Pitala ga je, “Da li je to istina?”, cutao je I sklanjao majice, zatezao krevet, nije mogla vise da ceka, uhvatila ga je za stomak zabola nokte u njega i posela ga ispred sebe, da mu vidi oci, te lazljive oci. Potekla je krv ispod majice, opet je pokusavao da dobije na vremenu, mozak mu je radio kao centrifuga na ves masini. Govorio joj je da nije normalna, da mu je pustila krv, da ce se inficirati, da ce mu ostati oziljak zauvek…Ponovila je pitanje, nije je gledao, caprkao je oko krvavih tragova od noktiju i odgovorio: “Da, istina je, ko ti je rekao?”

Izgubila je kontrolu nad sobom, ruka je poletela, zalepila mu je samar iz duse, iz srca, iz ocaja, iz bola, iz straha, zakucala ga je za krevet. Bio je to onaj samar od pozadi, kada udarac zadaje spoljna strana ruke I ima jaci zamah. Jer je lagao, jer je cutao, jer je…

Ustao je i udario joj je takav samar da je pala na patos. Gledala ga je odozdo, pokusavala da nadje mrznju u sebi, tekle su joj suze, slivale se niz dusu koja je tog trena krocila u pakao. Do tada je bila nevina, cista, iskrena. A od tada, plamen grotla je lizao sve njene pore bica.

Gledao je odozgo i pitao; “Ko ti je rekao”, nije mu odgovorila, gledala je sare na tepihu, onda je sam shvatio ko je rekao, I to je bio urlik njegove duse. Kum, prijatelj, izdaja. To ga je pogodilo, plakao je kao malo dete, u trenu je izgubio i nju i kuma.

Ustala je od svojih sara s tepiha, otisla do kupatila, umila se I izasla u noc….

Advertisements